Rapsodija ljudskih osećanja
Moj treći susret sa Nurijem Bilgeom Ceylanom. Treći i za sada najlepši.
Priča je kako je samo "festival" poželeti može- iz nekog sela u Turskoj mladić dolazi kod svog rođaka ("koji je uspeo") u Istambul i kod njega provodi par nedelja u potrazi za poslom na nekom prekomorskom brodu.
(sledi nastavak za sve vas koji niste već kliknuli na "prevent me from EVER getting on this blog again" dugme)
Najbolji filmovi nameću se kao "najbolja moguća opcija da se neka priča ispriča". Dakle- da se priča ispriča, pod jedan, i da to bude najbolji način da se to uradi, pod jedan a. Nekada način pričanja priče potpuno proguta priču i, maltene, učini je nebitnom. To mi se retko dopada. Nekada je priča toliko dobra da joj i najlošiji mogući način pričanja ne može ništa. Sva sreća to se ne dešava često, ali ima reditelja kojima i to polazi za rukom. Gledajući ovaj Ceylanov film razmišljao sam kako nema ničega posebnog u njegovom "pripovedačkom" stilu osim detalja, osim oštrog oka za detalje, za njihov razmeštaj, za njihovu nenametljivu usputnost. Prijalo mi je u kojoj meri on poznaje svoje junake i ume da ih uhvati u trenucima kada su oni "najrečitiji" za nas.
Yusuf je rođak sa sela. U džemperu koji beogradski homles ni u sred ciče zime ne bi obukao na sebe, obuzet i gonjen idejom da pronađe posao i obezbedi roditelje na selu, a u isto vreme odomaćen u višegodišnjem neostvarivanju tog cilja, čak pomalo samorazmažen i bezobrazan zbog tog neuspeha. Za njega je put do Istambula "ili-ili", pa, ipak, on je i dalje mlad, željan avantura, sjaja velikog grada, sebičan, alav, "mamin sin", sasvim sam. Ovo poslednje je najbitnije.
Mahmut je fotograf koji pravi nekakve National Geographic fotke koje potom prodaje zainteresovanim stranama. On je razveden, ali i dalje u dobrim odnosima sa bivšom ženom (koja baš tih dana sa novim partnerom zauvek odlazi u Kanadu). On nije naročito vezan za svoju majku (koja baš tih dana završava u bolnici) i povremeno koristi usluge prostitutki, a nekad gleda porniće. On je pedantan kako samo samotnjaci umeju da budu, sebičan, egocentričan, zatvoren, i verovatno i dalje voli svoju ženu ili oseća krivicu zbog njihovog raskida. On je sasvim sam. I navikao se na to. Yusuf mu smeta zato što ga podseća na sve mane, sebe i svoga života, koje su tom navikom obuhvaćene.
Ceylan ne razvija neku posebnu radnju, Uzak (ili Dalek) je film koji se sastoji iz slika njihovog zajedničkog života, mimohoda u velikom stanu, komičnih skrivanja svojih mana i navika, svađica i svađa. U simboličkom finalu miš, koga Mahmut lovi u stanu već nedeljama, hvata se na lepljivu traku i koprca na njoj u samrtnom ropcu. Kao i njih dvojica. Yusuf iznosi miša napolje u kesi, ali ne dozvoljava mačkama da ga pojedu, već kesu udara u zid dok se ne uveri da je miš mrtav, i tek onda je baca. Mahmut to gleda s prozora. Verovatno nadajući se da će i prema njemu neko pokazati toliko milosti.
Na kraju filma vidimo da Yusuf u luci gleda brodove, potom vidimo jedan brod kako isplovljava, i nakon toga više ne vidimo Yusufa. Ne znamo da li je kapitulirao i vratio se u selo ili je otplovio. Ono što vidimo jeste Mahmut koji sedi na klupi ispred mora, puši Yusufuove cigarete, koje je prezrivo odbacio kao grozne, i gleda u more. Kao da čeka. Nekoga? Kao da ne zna šta sada. Kao da ne može da isplovi.
Turska je veoma bitna za Ceylana. I on nas i sada, pored Istambula u kome promiče siva i prljava zima, vodi do Anatolije, raja na zemlji (koji Mahmut odbija da slika, jer- koja je poenta?!). Turska nije kao Ceylanovi likovi, oni su u stanovitoj disharmoniji. Turska je prelepa, dinamična, otvorena. Ali Ceylanovi likovi iz nekog razloga voljni su da joj okrenu leđa, beže od nje, zatvaraju se u mračne stanove ili je (kao Mahmut fotografijom) konzumiraju samo u onoj meri od koje imaju koristi od nje. Ko zna možda je Turska toliko očigledno moćnija od svojih stanovnika da ih to parališe, da gube želju da se uhvate u koštac sa misterijama koje im nudi. Ona je kao metafora života koji je već propušten, nepovratno.
Ceylan mi je omogućio ne samo da upoznam Yusufa i Mahmuta, i da im virim kroz prozor, on mi je omogućio i da na kratko budem deo njih.
Fuck. Ne moram baš sve da vam priznam.
SELEKTAH: 8plus/10
Moj treći susret sa Nurijem Bilgeom Ceylanom. Treći i za sada najlepši.
Priča je kako je samo "festival" poželeti može- iz nekog sela u Turskoj mladić dolazi kod svog rođaka ("koji je uspeo") u Istambul i kod njega provodi par nedelja u potrazi za poslom na nekom prekomorskom brodu.
(sledi nastavak za sve vas koji niste već kliknuli na "prevent me from EVER getting on this blog again" dugme)
Najbolji filmovi nameću se kao "najbolja moguća opcija da se neka priča ispriča". Dakle- da se priča ispriča, pod jedan, i da to bude najbolji način da se to uradi, pod jedan a. Nekada način pričanja priče potpuno proguta priču i, maltene, učini je nebitnom. To mi se retko dopada. Nekada je priča toliko dobra da joj i najlošiji mogući način pričanja ne može ništa. Sva sreća to se ne dešava često, ali ima reditelja kojima i to polazi za rukom. Gledajući ovaj Ceylanov film razmišljao sam kako nema ničega posebnog u njegovom "pripovedačkom" stilu osim detalja, osim oštrog oka za detalje, za njihov razmeštaj, za njihovu nenametljivu usputnost. Prijalo mi je u kojoj meri on poznaje svoje junake i ume da ih uhvati u trenucima kada su oni "najrečitiji" za nas.
Yusuf je rođak sa sela. U džemperu koji beogradski homles ni u sred ciče zime ne bi obukao na sebe, obuzet i gonjen idejom da pronađe posao i obezbedi roditelje na selu, a u isto vreme odomaćen u višegodišnjem neostvarivanju tog cilja, čak pomalo samorazmažen i bezobrazan zbog tog neuspeha. Za njega je put do Istambula "ili-ili", pa, ipak, on je i dalje mlad, željan avantura, sjaja velikog grada, sebičan, alav, "mamin sin", sasvim sam. Ovo poslednje je najbitnije.
Mahmut je fotograf koji pravi nekakve National Geographic fotke koje potom prodaje zainteresovanim stranama. On je razveden, ali i dalje u dobrim odnosima sa bivšom ženom (koja baš tih dana sa novim partnerom zauvek odlazi u Kanadu). On nije naročito vezan za svoju majku (koja baš tih dana završava u bolnici) i povremeno koristi usluge prostitutki, a nekad gleda porniće. On je pedantan kako samo samotnjaci umeju da budu, sebičan, egocentričan, zatvoren, i verovatno i dalje voli svoju ženu ili oseća krivicu zbog njihovog raskida. On je sasvim sam. I navikao se na to. Yusuf mu smeta zato što ga podseća na sve mane, sebe i svoga života, koje su tom navikom obuhvaćene.
Ceylan ne razvija neku posebnu radnju, Uzak (ili Dalek) je film koji se sastoji iz slika njihovog zajedničkog života, mimohoda u velikom stanu, komičnih skrivanja svojih mana i navika, svađica i svađa. U simboličkom finalu miš, koga Mahmut lovi u stanu već nedeljama, hvata se na lepljivu traku i koprca na njoj u samrtnom ropcu. Kao i njih dvojica. Yusuf iznosi miša napolje u kesi, ali ne dozvoljava mačkama da ga pojedu, već kesu udara u zid dok se ne uveri da je miš mrtav, i tek onda je baca. Mahmut to gleda s prozora. Verovatno nadajući se da će i prema njemu neko pokazati toliko milosti.
Na kraju filma vidimo da Yusuf u luci gleda brodove, potom vidimo jedan brod kako isplovljava, i nakon toga više ne vidimo Yusufa. Ne znamo da li je kapitulirao i vratio se u selo ili je otplovio. Ono što vidimo jeste Mahmut koji sedi na klupi ispred mora, puši Yusufuove cigarete, koje je prezrivo odbacio kao grozne, i gleda u more. Kao da čeka. Nekoga? Kao da ne zna šta sada. Kao da ne može da isplovi.
Turska je veoma bitna za Ceylana. I on nas i sada, pored Istambula u kome promiče siva i prljava zima, vodi do Anatolije, raja na zemlji (koji Mahmut odbija da slika, jer- koja je poenta?!). Turska nije kao Ceylanovi likovi, oni su u stanovitoj disharmoniji. Turska je prelepa, dinamična, otvorena. Ali Ceylanovi likovi iz nekog razloga voljni su da joj okrenu leđa, beže od nje, zatvaraju se u mračne stanove ili je (kao Mahmut fotografijom) konzumiraju samo u onoj meri od koje imaju koristi od nje. Ko zna možda je Turska toliko očigledno moćnija od svojih stanovnika da ih to parališe, da gube želju da se uhvate u koštac sa misterijama koje im nudi. Ona je kao metafora života koji je već propušten, nepovratno.
Ceylan mi je omogućio ne samo da upoznam Yusufa i Mahmuta, i da im virim kroz prozor, on mi je omogućio i da na kratko budem deo njih.
Fuck. Ne moram baš sve da vam priznam.
SELEKTAH: 8plus/10
listed
ReplyDelete