Mogao je ovo biti film, a ne 71. slučaj
Evo šta je Roger Ebert napisao o ovom filmu:
This is a well-made film, with plausible performances by all the leads, especially Ann Dowd. We feel we know people like this. There is the uncomfortable realization that if a TSA agent wanted to strip-search us at an airport, we might agree. Or would we? Would you? Why have some audience members walked out? Are they angry at "Officer Daniels," or Sandra, or that they were briefly taken in? You tell me.
Ako mene pitate ovo bi bio sasvim, sasvim drugačiji film da je bio "podvučen" muzikom sa novog albuma Swans. To bi uvelo Lyncha na mala vrata i dodalo na realističkoj uverljivosti gurajući ga daleko, daleko od istinitog događaja koji mu je poslužio kao scenaristički osnov.
Velikih problema imao sam u percepciji ovog filma. Najveći mi je svakako bio taj što je on posle desetog minuta postao nepodnošljiv. Ali sam ostao do kraja. Not a pussy, me. Nakon tridesetog minuta pisao sam Dimbu uspaničeno da ga pitam da li će ovaj film sve do kraja ostati imbecilan. On me je umirio rečima da stvari nastavljaju da budu bizarne, ali ne i smešne, kao i da je ceo film sa pratećim hajpom jedna velika rokenrol prevara. Ah...
Sundance je danas mesto gde ovakvi filmovi bivaju "sandensovskim", prave hajp, a Avengers zarađuju milijarde. Sve redom sramni momenti.
Compliance je snimljen prema istinitom događaju koji se navodno odigrao u prostorijama jednog od McDonaldosvih restorana u Americi. Na kraju filma ćete saznati da je sličnih "punk'd" momenata bilo na još 70 drugih lokacija. Međutim, ono što je mene iznerviralo nije (ne)verovatnost tog stvarnog događaja, već bolećivost penisa reditelja Craiga Zobela da narečeni incident na adekvatan način pretoči u filmsku realnost. Čak i ako je kadar po kadar ekranizovao incident kako se on stvarno odigrao (a ima indicija da su CCTV matrice procurele) njegov film je bolno silovanje realnosti tokom koga gledalac biva maltretiran na isti način kao žrtva u ovom filmu- samo što je njegov mučitelj ta, navodna "istinitost".
U nekom neimenovanom restoranu brze hrane, zazvoni telefon, čovek se predstavi kao policajac koji zajedno sa regionalnim menadžerom franšize radi na razotkrivanju okolnosti krađe koja se tu odigrala- navodno je jedna kasirka ukrala nekoj ženi novac iz torbe tokom kupovine hrane. Kasirka se poziva na odgovornost u zadnje prostorije restorana i tu počinje njeno maltretiranje tele-dirigovano od strane policajca- preko telefona, dok na terenu njegove naredbe sprovodi osoblje restorana na čelu sa menadžerkom Sandrom.
Prvo, Zobel na početku filma ne pravi sebi odstupnicu podrobnijim upoznavanjem sa junacima filma, koja bi otvorila put tome da oni mogu, da su verovatni učesnici događaja koji slede. Neke stvari, poput tenzije između menadžerke i kasirke, jesu naslućene, ali previše diskretno. Drugo, policajac koji istragu sprovodi telefonom, čak i u kontekstu njegove dalje razrade priče (koji uključuje kasirkinog brata i marihuanu) je neverovatan momenat- ali ne za Ameriku- već za gledaoce koji su gledanjem silnih serija i filmova shvatili koja prava Amerikanci imaju, a koja ne. U tom "filmskom" kontekstu, ovo je totalno sumanuto. Da je kojim slučajem narečeni policajac bio neko lice zaduženo od kompanije da na sličan i bizaran način sprovodi istragu, pa ajde de, u tom privatnom sektoru zlostavljanje je verovatnije i perverznije.
Zatim, osnovnoj premisi- da je kasirka iz torbe mušterije u prisustvu druge kasirke i drugih mušterija uspela da ukrade pare, ne suprostavlja se samo jedan od zaposlenih, već i svaki od gledalaca. Na stranu što sam restoran izgleda ima kamere, pa se sve može proveriti, što nikome ne pada na pamet.
Na takvom, nakrivo pripremljenom terenu naknadno razvijanje radnje koje uključuje sprovođenje zaista neverovatnih zahteva od strane policajca i to u periodu od par sati deluje ne sve bizarnije, već sve besmislenije. Kalemljenje budalaštine na budalaštinu sa sve ozbiljnijim izrazom lica.
Compliance je omanuo u osnovonom zadatku- da sebe učini verovatnim.
Ali, ako film ostavite po strani i pozabavite se samo onim što je on "hteo da kaže", a nije uspeo, mislim da dilema ne bi trebalo da bude oko toga- kakvo je to društvo koje je do prikazane mere spremno i voljno da se stavi u službu navodnih autoriteta (čak 70 puta)? Pa, ja mislim da bi to onda trebalo da bude jedno vrlo pristojno i jedno vrlo naivno društvo, koje zaista misli da živi i uživa u normalnom životu, gde ako si pošten i surađuješ sa državom nisi na pogrešnom putu. A, ako se ispostavi da jesi, to ne može biti krivica društva, već države koja je tu iluziju kreirala.
Slažem se sa vama da je menadžerka Sandra mogla ili trebalo da preseče "istragu" kada je ova postalo malo "čudnija", ali Zobel lepo plete radnju kao miks stresa, zahteva samog restorana i novonastale situacije, unutar koje se ništa ne čini preterano bitnim, a sve jeste podjednako vrlo bitno. Za Sandru, koja ne odaje utisak posebnog mentalnog kapaciteta, sve što se desilo bilo je samo štelovanje satelitske antene uz telefonsku superviziju- ona u pentranju na komšijin krov i silovanju njegovog kučeta nije videla ništa čudno da se taj posao obavi. Jer ona jednostavno nije mislila o tome.
Compliance se ne bavi slučajem koji je paradigmatičan. Compliance bi bio fenomenalan film da je "taj, neki slučaj" tretirao kao Fargo, bez pretenzija da to bude socijalna poruka, već priča koja mora prvo da pronađe odgovarajući žanr da bi bila verovatna. Compliance je sa svojom smrtno ozbiljnom realističnošću izabrao najgori mogući. A neverovatnost samog slučaja prerasla je u nemogućnost filmske priče.
SELEKTAH: 1/ 10
Velikih problema imao sam u percepciji ovog filma. Najveći mi je svakako bio taj što je on posle desetog minuta postao nepodnošljiv. Ali sam ostao do kraja. Not a pussy, me. Nakon tridesetog minuta pisao sam Dimbu uspaničeno da ga pitam da li će ovaj film sve do kraja ostati imbecilan. On me je umirio rečima da stvari nastavljaju da budu bizarne, ali ne i smešne, kao i da je ceo film sa pratećim hajpom jedna velika rokenrol prevara. Ah...
Sundance je danas mesto gde ovakvi filmovi bivaju "sandensovskim", prave hajp, a Avengers zarađuju milijarde. Sve redom sramni momenti.
Compliance je snimljen prema istinitom događaju koji se navodno odigrao u prostorijama jednog od McDonaldosvih restorana u Americi. Na kraju filma ćete saznati da je sličnih "punk'd" momenata bilo na još 70 drugih lokacija. Međutim, ono što je mene iznerviralo nije (ne)verovatnost tog stvarnog događaja, već bolećivost penisa reditelja Craiga Zobela da narečeni incident na adekvatan način pretoči u filmsku realnost. Čak i ako je kadar po kadar ekranizovao incident kako se on stvarno odigrao (a ima indicija da su CCTV matrice procurele) njegov film je bolno silovanje realnosti tokom koga gledalac biva maltretiran na isti način kao žrtva u ovom filmu- samo što je njegov mučitelj ta, navodna "istinitost".
U nekom neimenovanom restoranu brze hrane, zazvoni telefon, čovek se predstavi kao policajac koji zajedno sa regionalnim menadžerom franšize radi na razotkrivanju okolnosti krađe koja se tu odigrala- navodno je jedna kasirka ukrala nekoj ženi novac iz torbe tokom kupovine hrane. Kasirka se poziva na odgovornost u zadnje prostorije restorana i tu počinje njeno maltretiranje tele-dirigovano od strane policajca- preko telefona, dok na terenu njegove naredbe sprovodi osoblje restorana na čelu sa menadžerkom Sandrom.
Prvo, Zobel na početku filma ne pravi sebi odstupnicu podrobnijim upoznavanjem sa junacima filma, koja bi otvorila put tome da oni mogu, da su verovatni učesnici događaja koji slede. Neke stvari, poput tenzije između menadžerke i kasirke, jesu naslućene, ali previše diskretno. Drugo, policajac koji istragu sprovodi telefonom, čak i u kontekstu njegove dalje razrade priče (koji uključuje kasirkinog brata i marihuanu) je neverovatan momenat- ali ne za Ameriku- već za gledaoce koji su gledanjem silnih serija i filmova shvatili koja prava Amerikanci imaju, a koja ne. U tom "filmskom" kontekstu, ovo je totalno sumanuto. Da je kojim slučajem narečeni policajac bio neko lice zaduženo od kompanije da na sličan i bizaran način sprovodi istragu, pa ajde de, u tom privatnom sektoru zlostavljanje je verovatnije i perverznije.
Zatim, osnovnoj premisi- da je kasirka iz torbe mušterije u prisustvu druge kasirke i drugih mušterija uspela da ukrade pare, ne suprostavlja se samo jedan od zaposlenih, već i svaki od gledalaca. Na stranu što sam restoran izgleda ima kamere, pa se sve može proveriti, što nikome ne pada na pamet.
Na takvom, nakrivo pripremljenom terenu naknadno razvijanje radnje koje uključuje sprovođenje zaista neverovatnih zahteva od strane policajca i to u periodu od par sati deluje ne sve bizarnije, već sve besmislenije. Kalemljenje budalaštine na budalaštinu sa sve ozbiljnijim izrazom lica.
Compliance je omanuo u osnovonom zadatku- da sebe učini verovatnim.
Ali, ako film ostavite po strani i pozabavite se samo onim što je on "hteo da kaže", a nije uspeo, mislim da dilema ne bi trebalo da bude oko toga- kakvo je to društvo koje je do prikazane mere spremno i voljno da se stavi u službu navodnih autoriteta (čak 70 puta)? Pa, ja mislim da bi to onda trebalo da bude jedno vrlo pristojno i jedno vrlo naivno društvo, koje zaista misli da živi i uživa u normalnom životu, gde ako si pošten i surađuješ sa državom nisi na pogrešnom putu. A, ako se ispostavi da jesi, to ne može biti krivica društva, već države koja je tu iluziju kreirala.
Slažem se sa vama da je menadžerka Sandra mogla ili trebalo da preseče "istragu" kada je ova postalo malo "čudnija", ali Zobel lepo plete radnju kao miks stresa, zahteva samog restorana i novonastale situacije, unutar koje se ništa ne čini preterano bitnim, a sve jeste podjednako vrlo bitno. Za Sandru, koja ne odaje utisak posebnog mentalnog kapaciteta, sve što se desilo bilo je samo štelovanje satelitske antene uz telefonsku superviziju- ona u pentranju na komšijin krov i silovanju njegovog kučeta nije videla ništa čudno da se taj posao obavi. Jer ona jednostavno nije mislila o tome.
Compliance se ne bavi slučajem koji je paradigmatičan. Compliance bi bio fenomenalan film da je "taj, neki slučaj" tretirao kao Fargo, bez pretenzija da to bude socijalna poruka, već priča koja mora prvo da pronađe odgovarajući žanr da bi bila verovatna. Compliance je sa svojom smrtno ozbiljnom realističnošću izabrao najgori mogući. A neverovatnost samog slučaja prerasla je u nemogućnost filmske priče.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment