Materijal od koga bi Lana Del Rey trebalo da napravi sledeći album
Pred kraj filma shvatite zašto je ovaj film zapravo "balada".
Pre toga, naročito ako nemate pojma ko su Genesis i Lady Jaye, odvalite sebi deo mozga i parčence srca u pokušaju da razumete i prihvatite ono što gledate. Iako to u suštini nije ništa neobično, baš nimalo- dvoje ljudi se voli i spremno je na mnogo šta da bi tu ljubav dokazalo i učinilo još većom. Na način koji je možda miljama daleko čak i od onih koji nisu miljama daleko od podrške paradiranju onih koji nemaju drugog načina da budu ponosni.
Ima ta scena, majko moja. Kad film postane "balada"... Genesis (P-Orridge, frontmen Throbbing Gristle, Psychic TV i PTV3) sedi za klavirom i u pozadini svira Kiss Me (Maggot Brain) i deluje kao da on prati snimak sviranjem na klaviru i ta pesma je čudesna, zvuči kao da dolazi sa onog sveta, kao da je peva neki duh u nekom kabareu (Nico Del Rey), i Genesis se prepustio melodiji i rečima kiss me kiss me kiss me i sekund pre nego što se izraz njegovog lica smrvi u tisuću suza rediteljka Marie Losier spusti kameru i kadar se prekine. Ah, kad tad nisam umro.
Ako ste ikada slušali Throbbing Gristle, bend koji je samohrano izmislio industrial zvuk i koji je još uvek neozvaničen kao "Velvet Underground uzor za sve one koji su se kasnije prihvatili sintisajzera", onda će vam biti lakše da razumete zašto ovaj film nema klasičnu (kako su se upoznali...) dramaturgiju, zašto sve izgleda kao audio kolaž čija naracija i nije u baš najlogičnijem skladu sa slikom, zašto ljudi izgledaju kao da su od plastike i tuđe kože...
Genesis P-Orridge, muzičar i otac dvoje dece, već skoro deceniju i po zagovornik je "pandrogeny" ideje da su polovi samo nepotrebni limiti za ljude i njihova tela. Zato on u licu izgleda kao Joan Rivers, ima sise i pišu. I zato je izabranica njegovog srca, Lady Jaye, skoro duplo mlađa od njega, izabrala da i ona izgleda kao on, tj da se izoperišu kako bi što više ličili, bili jedno. Jedna ljubav. I bili su. To im se ne može osporiti.
Promovisali su "pandrogeny", svirali u Psychic TV/PTV3, bavili se umetnošću, putovali, bili Njujorčani. Marie Losier koristi jako puno arhivskih snimaka vrlo pedantnog Genesisa i to diskretno "samopromoterstvo" daje jednu ekstra dimenziju njihovoj vezi, neku vrstu glamura koja je očigledno bila potrebna kao ogledalo, kao potvrda da stvari zaista postoje, da su stvarne. Između tih obrisa "normalnog života", snimaka koncerata i proba, demonstracija Genesisove iščašene i nakrive ličnosti, provučena je muzika pomenutih bendova, koja nimalo ne štrči. Nimalo.
Nije baš kao Driving Miss Daisy, ali ima nešto od te stoprocentne odanosti koju se svi plašimo i da damo i da primimo.
SELEKTAH: 8/10
Odlicna recenzija.
ReplyDelete