Što je bog bez naroda?
Bolje da izbacim iz sebe sve kako sam shvatio, jer mi se čini da ako ostane još minut u meni ima sve da nestane.
Mala Marta (sjajna Yle Vianello) doseljava se na jug Italije, sa majkom i sestrom, i mora da se prilagodi novim uslovima života i školovanja, koji uključuju obilje Isusa Hrista i katoličke crkve. Marti nikako ne polazi za rukom da prihvati ponekad i grubo plasirana znanja o svemoći Hristove milosti. Ona na svakom koraku vidi primere licemerja i nečovekoljublja, a ono što ona sama ne vidi pokazuje nam rediteljka Alice Rohrwacher. To sve traje dok ne krene sa lokalnim sveštenikom po "Isusa na krstu" u neku planinsku zabit u kojoj više niko ne živi, gde još samo tamošnji pop čuva ostatke napuštene crkve. Tamo on Marti saopštava da je Isus morao biti lud i besan, što od prizora na koje je nailazio što od ljudi koji su ga s nerazumevanjem okruživali. U povratku i sveštenik i Marta shvataju zašto je Isus otišao iz njihovih srca tj na koji način se u njega može pustiti. U tom procesu Martu na simboličkom nivou možemo da posmatramo kao (malu) Magdalenu koja nakon opravdanih buntovničkih sukoba sa svetom oko sebe nalazi način da ga prihvati. U prilog toj tezi ide i činjenica da Marta tokom filma fokus sa svog tela (nosi sestrin brushalter kako bi imala veće grudi) vraća na duhovno- prvo isecanjem kose, a potom i duhovnom baptizacijom koju doživljava kada pobegne sa crkvene priredbe(sleš grand parade). S druge strane sveštenik čija se vera u lokalnu eparšiju svela na ravnodušno mirenje sa perpetomobilnom izloženošću raznoraznim trivijama, kroz par sati sa njom shvata da je zastranio i zaboravio da bude čovek. U službi boga.
Huh.
Sve ovo nije bilo nimalo lako. Jer film možda i nije o ovome. Samim prisustvom deteta u fazi transformacije (Marta tog dana dobija svoju prvu menstruaciju) ukazuje na elemente coming of age žanra, ali standardno felinijevski razigrani film upoznaje nas sa više meštana i njihovih navika nego što je potrebno. Tu su, pri tome, i neki vrlo lokalni elementi čiji smisao tek mogu da pogađam- sveštenik govori pastvi za koga da glasaju na lokalnim izborima, jug Italije je skoro kao jug Srbije ako procenjujemo urbanistiku, rad komunalnih službi i odliv stanovništva. A na sve to, Rohrwacherova nemilosrdno doliva detalje iz "života po(d) katolicima" i tu ja nisam kompatibilan da razlučim satiru od realizma, jer meni sve izgleda kao ovo prvo. Uključujući i "nastavnicu katoličanstva" koja se u jednom trenutku, razočarana najavljenim odlaskom sveštenika u drugu eparšiju, baca na njegov prazan i nenamešten krevet, kao da je on sam u pitanju. Pretpostavljam da i to što Marta u jednom trenutku iseče svoju kosu ima nekog smisla. Jer Alice u više navrata kritikuje "raiunoizaciju" omladine i dece koja od malena uče da budu samo prelepi manekeni.
Ne znam da li to progovara pedofil u meni (što se babi snilo...), ali svaki put osećam snažno gađenje prema scenama u kojima dečaci i devojčice u gaćicama, polunagi defiluju kadrovima. U ovom filmu čak možete da vidite tek zapupele sisice male Marte i meni uopšte nije jasno kako su glumičini roditelji ili socijalne službe to dopustile. Nikada ne pravim barikade ispred umetničkih sloboda, ali iz aspekta ogavnog sveta u kome živimo ove stvari ne deluju samo krajnje neodgovorno, već i neukusno.
Što se rediteljskog postupka i fotografije tiče Corpo Celeste će vam se dopasti ako vam se dopala i Gomorra- u pitanju je isti, prljavi snimak opstanka na italijanskom dnu. Pardon, dnu Italije.
SELEKTAH: 5plus/10
Bolje da izbacim iz sebe sve kako sam shvatio, jer mi se čini da ako ostane još minut u meni ima sve da nestane.
Mala Marta (sjajna Yle Vianello) doseljava se na jug Italije, sa majkom i sestrom, i mora da se prilagodi novim uslovima života i školovanja, koji uključuju obilje Isusa Hrista i katoličke crkve. Marti nikako ne polazi za rukom da prihvati ponekad i grubo plasirana znanja o svemoći Hristove milosti. Ona na svakom koraku vidi primere licemerja i nečovekoljublja, a ono što ona sama ne vidi pokazuje nam rediteljka Alice Rohrwacher. To sve traje dok ne krene sa lokalnim sveštenikom po "Isusa na krstu" u neku planinsku zabit u kojoj više niko ne živi, gde još samo tamošnji pop čuva ostatke napuštene crkve. Tamo on Marti saopštava da je Isus morao biti lud i besan, što od prizora na koje je nailazio što od ljudi koji su ga s nerazumevanjem okruživali. U povratku i sveštenik i Marta shvataju zašto je Isus otišao iz njihovih srca tj na koji način se u njega može pustiti. U tom procesu Martu na simboličkom nivou možemo da posmatramo kao (malu) Magdalenu koja nakon opravdanih buntovničkih sukoba sa svetom oko sebe nalazi način da ga prihvati. U prilog toj tezi ide i činjenica da Marta tokom filma fokus sa svog tela (nosi sestrin brushalter kako bi imala veće grudi) vraća na duhovno- prvo isecanjem kose, a potom i duhovnom baptizacijom koju doživljava kada pobegne sa crkvene priredbe(sleš grand parade). S druge strane sveštenik čija se vera u lokalnu eparšiju svela na ravnodušno mirenje sa perpetomobilnom izloženošću raznoraznim trivijama, kroz par sati sa njom shvata da je zastranio i zaboravio da bude čovek. U službi boga.
Huh.
Sve ovo nije bilo nimalo lako. Jer film možda i nije o ovome. Samim prisustvom deteta u fazi transformacije (Marta tog dana dobija svoju prvu menstruaciju) ukazuje na elemente coming of age žanra, ali standardno felinijevski razigrani film upoznaje nas sa više meštana i njihovih navika nego što je potrebno. Tu su, pri tome, i neki vrlo lokalni elementi čiji smisao tek mogu da pogađam- sveštenik govori pastvi za koga da glasaju na lokalnim izborima, jug Italije je skoro kao jug Srbije ako procenjujemo urbanistiku, rad komunalnih službi i odliv stanovništva. A na sve to, Rohrwacherova nemilosrdno doliva detalje iz "života po(d) katolicima" i tu ja nisam kompatibilan da razlučim satiru od realizma, jer meni sve izgleda kao ovo prvo. Uključujući i "nastavnicu katoličanstva" koja se u jednom trenutku, razočarana najavljenim odlaskom sveštenika u drugu eparšiju, baca na njegov prazan i nenamešten krevet, kao da je on sam u pitanju. Pretpostavljam da i to što Marta u jednom trenutku iseče svoju kosu ima nekog smisla. Jer Alice u više navrata kritikuje "raiunoizaciju" omladine i dece koja od malena uče da budu samo prelepi manekeni.
Ne znam da li to progovara pedofil u meni (što se babi snilo...), ali svaki put osećam snažno gađenje prema scenama u kojima dečaci i devojčice u gaćicama, polunagi defiluju kadrovima. U ovom filmu čak možete da vidite tek zapupele sisice male Marte i meni uopšte nije jasno kako su glumičini roditelji ili socijalne službe to dopustile. Nikada ne pravim barikade ispred umetničkih sloboda, ali iz aspekta ogavnog sveta u kome živimo ove stvari ne deluju samo krajnje neodgovorno, već i neukusno.
Što se rediteljskog postupka i fotografije tiče Corpo Celeste će vam se dopasti ako vam se dopala i Gomorra- u pitanju je isti, prljavi snimak opstanka na italijanskom dnu. Pardon, dnu Italije.
SELEKTAH: 5plus/10
No comments:
Post a Comment