COSMOPOLIS

Nakon filma A Dangerous Method mnogi su pomislili (isto što i ja)- da je Cronenberg dotakao dno.  Cosmopolis, nažalost, nije ozbiljnije pridizanje sa istog

Cosmopolis, roman Dona DeLilla, pročitao sam pre desetak godina. Kao mlađi i luđi nego sada lepo sam se proveo u DeLillovoj hermetičnoj postavci u kojoj naš junak skoro sve vreme provodi zatvoren u superluksuznoj limuzini, na putu do svog brice. U vreme kada je pisan (2003) Cosmopolis je zamišljen kao kritika (vladara) sveta koji će nam se ukazati pet godina kasnije sa kolapsom Goldman Sachsa i ortaka mu, a i kao novi, apdejtovani psihološki sken Vol Strit biznismena čije je navike Bret Easton Ellis raskrinkao u American Psycho. Bavljenje ovim junakom tj ovakvim tipom junaka u 2012. svakako ima povoda s obzirom da svet i dalje živi u strahu od hirova megatajkuna koji njegovu budućnost drže u šaci. Cronenberg koji je za filmskog života u više navrata pravio filmove koji su išli ispred vremena u svojim naravoučenijima i kritici deluje kao logičan reditelj da Cosmopolisu omogući i filmski život. Tako gledano on je u tome uspeo samo u jednom trenutku- kada razočarani Benno Levin (vazda pred pucanjem slepoočnične vene, Paul Giamatti) uperi pištolj u biznismena Erica Packera (prilično dobar Robert Pattinson) i drekne mu: Očekivao sam da me spaseš! Posle toga ide mrak. A možda i pucanj. Ne znamo. Samo u tom trenutku Cronenberg se izdigao iz mora klišea i već prežvakanih navika "umornog new age biznismena" i pokazao svetu kako treba da razreši situaciju. Isus očigledno ne živi na Vol Stritu.

Ja sam već zaboravio da li je kod DeLilla Eric stigao kod brice, ali znam da mi je sam povod delovao kao demonstracija te bahatosti koju Vol Strit ima- da u sred haosa koji vlada gradom on po svaku cenu želi da ostvari nešto toliko banalno. Samo po sebi, priznajem, to i nije najmaštovitiji način da se neka teza iznese, ali je u kontekstu klaustrofiobične limuzine unutar koje biznismen, kao u podmornici, plovi i mesta gde želi da izroni imao neku skoro humanu dimenziju. Kod Cronenberga brica je veza sa Ericovim starim životom, to je čovek koji je sišao i njegovog oca, on je relikvija. Međutim i ta scena deluje nekako zbrzano i propušta da zaživi željenom emocijom. Ili bilo kojom drugom.

Cronenbergov Cosmopolis je poprilično stilizovan. Statičnost živih i neživih stvari ne izbija samo iz karoserije limuzine već i iz neprirodnog, teatralizovanog govora svih junaka. Cronenberg nije izabrao da oživi DeLillovu situaciju, već da je još više zakopa u izveštačenost. Što bi bio opravdan put da nam tokom njega nije ponudio seriju klišea, ponekad i bez mnogo logike. Tako Eric tokom puta vodi ljubav sa kurvom, ima mladu suprugu koja mu ne da đanu, jer nije spremna za to, u kola svraćaju supermladi Vol Strit hakeri koji rade za njega i koji su već na pragu svojih dvadesetih prezasićeni svim zemaljskim stvarima. Tu je i šef obezbeđenja koji se uzaludno trudi da u Erica ubaci malo zdravog razuma, zasipajući ga napomenama o njegovoj sve ugroženijoj bezbednosti. Eric je bezvoljan, on baš tog dana gubi stotine miliona dolara na pogrešnom kockanju sa kineskom valutom, on baš toga dana želi da se suprostavi svemu. A tu su i anarhisti i konceptualni (profesionalni?) protestanti kojima je Eric odavno neostvarena meta.

U tako zamišljenom sistemu ima mnogo elipsi koje zapravo ne teraju na razmišljanje već otrkivaju (tri) rupe u postavci. Eric je multimilijarder, baš kao i njegova žena. Pa, ipak, ona se gradom sleće slobodno, u taksiju (tražeči svoj auto), svi njihovi susreti su u prometnim i jeftinim dajnerima (sem poslednjeg). Reper koji je umro i koji je jedan od Ericovih idola, stradao je da Eric to nije ni znao, sahrana je istog dana kada je i ubijen, a povorka sa otvorenim kovčegom kruži gradom praćena hiljadama ljudi... Plus, u tom istom trenutku je i predsednik sa svojim anturažom u gradu i anarahisti imaju svoje proteste. Naša logika ima ipak ograničeno strpljenje i ograničen kapacitet. Ne može sve, jer onda ništa nema smisla.

Kao Eric Pattinson je tek malo življi nego kao vampir Edward i u transformaciji njegove ravnodušnosti sve izgubljenijeg raja u strah od sve konkretnijeg pakla mi upozajemo čoveka kome su se sve stvari desile prerano i iznenada i koji je nakon što je postao bog shvatio da će umreti kao i bilo koji bezveznjaković. On se upire iz sve snage da živi, da stvori smisao i da sačuva telo. Sve njegove konverzacije zapravo su (pseudo)filozofska prepucavanja koja je teško ispratiti čak i kad se nižu usporenim, dehumanizovanim tempom. Eric Packer je samo povod da Cronenberg sa nama podeli par maksima o životu koji nas okružuje. Takav koncept ne samo da umrtvljuje već i dezavuiše radnju i scene koje gledamo i čini Cosmopolis propuštenom prilikom da sad, kad je car manje-više go, vidimo na koji način brani kitu do kojom je tako samuvereno mlatarao do pre koju godinu.

SELEKTAH: 3/10