Nekada su filmovi veći od života. Pa čak i od sebe samih
Electrick Children nije savršen film.
Priča je jedna od uobičajenih coming-of-age plotova- devojčica beži od kuće, u novom svetu upozna momka, nije sigurna ni u ono kod kuće, ni u ovo novo, vraća se kući, samo da bi ponovo pobegla. Jer od slobode i ljubavi nema jačih sila u životu. Zapravo, slobode ljubavi i ljubavi prema slobodi.
Ali, u scenarističkom i rediteljskom prvencu Rebecce Thomas (koja izgleda kao Dexterova sestra) ta devojčica je petnaestogodišnjakinja Rachel (Julia Garner) koja živi u jednoj od porodičnih mormonskih komuna u Juti. Beži od kuće, jer ne želi da odustane od objašnjenja da je njena trudnoća posledica bezgrešnog začeća (sa plavom audio kasetom na kojoj je odslušala krišom obradu Hanging On The Telephone). Sa njom u grad beži njen brat, mr Will. U gradu sreće Clydea (Rory Culkin) koji je roker, skejter, luzer, slaker, wassev-er. I za tih par dana u gradu njen život će biti uhvaćen u tornadu novih stvari, okolnosti, iskustava, saznanja, istina, shvatanja. Neću vam otkriti kako su živeli srećno do kraja života.
Electrick Children je vrlo, vrlo poetičan Međutim, za razliku od velike većine drugih filmova koji su pokušali slično, on je vrlo, vrlo kontrolisano poetičan. Rebecca Thomas nikada ne dopušta da njeni urbani Gus Van Santovski pasaži ostanu bez humora, sve njene scene isprva deluju kao da utvrđuju atmosferu, ali sve su pritajeno veoma bitne i pune detalja koji nam otkrivaju biografije junaka, njihove karaktere i opravdavaju razvoj priče. Tako ćemo na početku prisustvovati intervjuu koji otac porodice (tada ne znamo ko je on) razgovara sa Rachel i pita je da li sluša svoje roditelje, na šta mu ona odgovara- Vi najbolje znate to. Na šta joj on kaže- Jedno jednostavno da bilo bi dovoljno. Tek posle ta trunka njihovog razgovora pojasniće i potvrditi nešto što smo naslućivali. Ali ne o priči. Već o Rachel.
A Rachel u interpretaciji Julie Garner je čudesna. Njeno iskreno oduševljenje mono-kasetofoncem, prvi susret sa (rok) muzikom, njene anđeoske lokne i bledo lice male Jovanke Orleanke, njena iskrena i stidljiva priznanja (nikad nije jela hamburger), lakoća sa kojom postaje šik... Julia Garner je razvalila. I što se mene tiče ona je dobila Oskara za glavnu žensku ulogu ove godine (iako sam isti već dodelio Quvenzhane Wallis za Beasts Of The Southern Wild). Scena u kojoj se rastaje sa (hebiga- spojlerrrrrrrr!!!) sa muškarcem koji je njen pravi otac, skromnost njenog bola i voljnost da prihvati sve što joj život daje. Cepa srce. Mislim da lepši hrišćanski lik dugo nije sazidan u američkom filmu. I u kontekstu te priče o bezgrešnom začeću, načinu na koji je isto realizovano, njenoj potrebi da vidi sveta, ti paradoksi hrišćanske doktrine u modernom svetu još jednom se razbijaju kao talasi o stene. Neumoljivo.
Ima taj komad Davida Harrowera, Knives In Hens, čiju sam pravu radnju zaboravio, ali sećam se da je jedna od ključnih stvari bila to što glavna junakinja sticanjem tj prihvatanjem sopstvene imaginacije stiče sliku i kontrolu nad svetom oko sebe. Rachel me je podsetila na nju. Njeno grlom u jagode upuštanje u prljavost i nepredvidljivost lasvegaskog predgrađa (o, da, to postoji!) pomoći će joj da izađe iz zarobljeništva iluzije (a verovatno i traume) života i onoga što joj se u njemu desilo. I nastavlja da se događa. I sve je to, uprkos "modernim vremenima" dato sa nekom čednošću od pre par vekova, sa muškarcima koji su tek u drugom koraku prihvatili svoje uloge. Očeva, muževa, bogova i palih anđela.
Lakše mi je da sanjam i maštam o ovom filmu nego da pišem o njemu.
Jer tada je savršen.
SELEKTAH: 9plus/10
Electrick Children nije savršen film.
Priča je jedna od uobičajenih coming-of-age plotova- devojčica beži od kuće, u novom svetu upozna momka, nije sigurna ni u ono kod kuće, ni u ovo novo, vraća se kući, samo da bi ponovo pobegla. Jer od slobode i ljubavi nema jačih sila u životu. Zapravo, slobode ljubavi i ljubavi prema slobodi.
Ali, u scenarističkom i rediteljskom prvencu Rebecce Thomas (koja izgleda kao Dexterova sestra) ta devojčica je petnaestogodišnjakinja Rachel (Julia Garner) koja živi u jednoj od porodičnih mormonskih komuna u Juti. Beži od kuće, jer ne želi da odustane od objašnjenja da je njena trudnoća posledica bezgrešnog začeća (sa plavom audio kasetom na kojoj je odslušala krišom obradu Hanging On The Telephone). Sa njom u grad beži njen brat, mr Will. U gradu sreće Clydea (Rory Culkin) koji je roker, skejter, luzer, slaker, wassev-er. I za tih par dana u gradu njen život će biti uhvaćen u tornadu novih stvari, okolnosti, iskustava, saznanja, istina, shvatanja. Neću vam otkriti kako su živeli srećno do kraja života.
Electrick Children je vrlo, vrlo poetičan Međutim, za razliku od velike većine drugih filmova koji su pokušali slično, on je vrlo, vrlo kontrolisano poetičan. Rebecca Thomas nikada ne dopušta da njeni urbani Gus Van Santovski pasaži ostanu bez humora, sve njene scene isprva deluju kao da utvrđuju atmosferu, ali sve su pritajeno veoma bitne i pune detalja koji nam otkrivaju biografije junaka, njihove karaktere i opravdavaju razvoj priče. Tako ćemo na početku prisustvovati intervjuu koji otac porodice (tada ne znamo ko je on) razgovara sa Rachel i pita je da li sluša svoje roditelje, na šta mu ona odgovara- Vi najbolje znate to. Na šta joj on kaže- Jedno jednostavno da bilo bi dovoljno. Tek posle ta trunka njihovog razgovora pojasniće i potvrditi nešto što smo naslućivali. Ali ne o priči. Već o Rachel.
A Rachel u interpretaciji Julie Garner je čudesna. Njeno iskreno oduševljenje mono-kasetofoncem, prvi susret sa (rok) muzikom, njene anđeoske lokne i bledo lice male Jovanke Orleanke, njena iskrena i stidljiva priznanja (nikad nije jela hamburger), lakoća sa kojom postaje šik... Julia Garner je razvalila. I što se mene tiče ona je dobila Oskara za glavnu žensku ulogu ove godine (iako sam isti već dodelio Quvenzhane Wallis za Beasts Of The Southern Wild). Scena u kojoj se rastaje sa (hebiga- spojlerrrrrrrr!!!) sa muškarcem koji je njen pravi otac, skromnost njenog bola i voljnost da prihvati sve što joj život daje. Cepa srce. Mislim da lepši hrišćanski lik dugo nije sazidan u američkom filmu. I u kontekstu te priče o bezgrešnom začeću, načinu na koji je isto realizovano, njenoj potrebi da vidi sveta, ti paradoksi hrišćanske doktrine u modernom svetu još jednom se razbijaju kao talasi o stene. Neumoljivo.
Ima taj komad Davida Harrowera, Knives In Hens, čiju sam pravu radnju zaboravio, ali sećam se da je jedna od ključnih stvari bila to što glavna junakinja sticanjem tj prihvatanjem sopstvene imaginacije stiče sliku i kontrolu nad svetom oko sebe. Rachel me je podsetila na nju. Njeno grlom u jagode upuštanje u prljavost i nepredvidljivost lasvegaskog predgrađa (o, da, to postoji!) pomoći će joj da izađe iz zarobljeništva iluzije (a verovatno i traume) života i onoga što joj se u njemu desilo. I nastavlja da se događa. I sve je to, uprkos "modernim vremenima" dato sa nekom čednošću od pre par vekova, sa muškarcima koji su tek u drugom koraku prihvatili svoje uloge. Očeva, muževa, bogova i palih anđela.
Lakše mi je da sanjam i maštam o ovom filmu nego da pišem o njemu.
Jer tada je savršen.
SELEKTAH: 9plus/10
No comments:
Post a Comment