WTF?! I ne mnogo toga više
Nakon otprilike šest-sedam minuta od početka filma ima sledeća scena: mladić kupa starijeg muškarca koji je u invalidskim kolicima u unutrašnjem, betonskom dvorištu njihove kuće tako što ga poliva bokalima vode. U jednom trenutku muškarac zamoli mladića da mu drži noge, nakon čega mladić klekne i drži stopala muškarca pritisnuta nadole, dok se muškarac povijen ka njemu napinje. Da kaki. Potom i kaki. Nakon toga opere sebi guzu, pa istom rukom protrlja i proćelavu glavu. Mladić dođe sa nekim papirom i pokupi kaku.
Nešto kasnije shvatićemo da je mladić zapravo muškarčevi sin, da se zove Lissin, a da je otac Porfirio. A da devojka koja živi sa njima nije snajka, već očeva ljubavnica. I to je otprilike sve što sam ja uspeo da shvatim od činjenica na terenu nakon gledanja filma. Na samom kraju filma Porfirio u kameru repuje/peva pesmu o sebi u duhu modernog meksičkog folka koji mitologizuje heroje kartela iz koje nisam uspeo da dokučim razloge Porfirijevog boravka tamo gde je, kao i zašto. On sam kaže da ga je u kičmu pogodio metak policajca, ali nije jasno da li je on nekakav zaštićeni svedok, ili se krije, ili nije ništa od svega toga. Ah, da ima i eksploziva. Koji eksplodira u nekoj nedođiji.
Kako god, u debiju Alejandra Landesa, koji bi bez sumnje "prijatno iznenadio" barem 45% publike na festovskoj projekciji, prikazan je život čoveka koji je paralizovan i koji tavori na prijatnom kolumbijskom suncu zatvoren u kući, prinuđen da zuri i zuri i zuri u stvari oko sebe i zavisi od pomoći drugih. Landesova statično pozicionirana kamera, nikada bliža svojim junacima od metra udaljenosti produžava to životarenje koliko god može i kad god može u perspektivi iza njega. Sam film je niz prizora o mukama paralizovane osobe u tipičnim situacijama (okretanje na krevetu) i atipičnim (sve ostale?). Porfiriov sin nema baš puno razumevanja i vremena za oca, ali ne može mu se prebaciti da najodvratnije stvari u tom odnosu nije hrabro preuzeo na sebe. Što se devojke tiče, tu je malo nejasno šta je tačno nju privuklo Porfiriju tj šta ih drži zajedno, sem nekakve nežne otac-ćerka patologije. Recimo.
Porfirio je simpatičan, melanholičan, voljan da se tamo gde može (sa advokatima oko odštete) bori koliko može, ali i sve svesniji da život na sve načine promiče svuda oko njega, zapravo- pored njega. Najbolja metafora za to data je kroz njegov izvor prihoda- prodaju minuta na mobilnom telefonu- nepoznati ljudi non-stop daju inserte iz svojih "burnih" života, a Porfirio je prinuđen da o svemu tome samo sluša. Njega njegova "rana", kako jedna scena pokazuje, bolno svrbi.
Možda ako vam se dopao Reygadasov Japon, ili Kaurismaki u svojim kamernijim filmovima, ali ne i baš ako sebe redovno zasipate festivalskom produkcijom i pričama o malim ljudima.
SELEKTAH: 4plus/10
Nakon otprilike šest-sedam minuta od početka filma ima sledeća scena: mladić kupa starijeg muškarca koji je u invalidskim kolicima u unutrašnjem, betonskom dvorištu njihove kuće tako što ga poliva bokalima vode. U jednom trenutku muškarac zamoli mladića da mu drži noge, nakon čega mladić klekne i drži stopala muškarca pritisnuta nadole, dok se muškarac povijen ka njemu napinje. Da kaki. Potom i kaki. Nakon toga opere sebi guzu, pa istom rukom protrlja i proćelavu glavu. Mladić dođe sa nekim papirom i pokupi kaku.
Nešto kasnije shvatićemo da je mladić zapravo muškarčevi sin, da se zove Lissin, a da je otac Porfirio. A da devojka koja živi sa njima nije snajka, već očeva ljubavnica. I to je otprilike sve što sam ja uspeo da shvatim od činjenica na terenu nakon gledanja filma. Na samom kraju filma Porfirio u kameru repuje/peva pesmu o sebi u duhu modernog meksičkog folka koji mitologizuje heroje kartela iz koje nisam uspeo da dokučim razloge Porfirijevog boravka tamo gde je, kao i zašto. On sam kaže da ga je u kičmu pogodio metak policajca, ali nije jasno da li je on nekakav zaštićeni svedok, ili se krije, ili nije ništa od svega toga. Ah, da ima i eksploziva. Koji eksplodira u nekoj nedođiji.
Kako god, u debiju Alejandra Landesa, koji bi bez sumnje "prijatno iznenadio" barem 45% publike na festovskoj projekciji, prikazan je život čoveka koji je paralizovan i koji tavori na prijatnom kolumbijskom suncu zatvoren u kući, prinuđen da zuri i zuri i zuri u stvari oko sebe i zavisi od pomoći drugih. Landesova statično pozicionirana kamera, nikada bliža svojim junacima od metra udaljenosti produžava to životarenje koliko god može i kad god može u perspektivi iza njega. Sam film je niz prizora o mukama paralizovane osobe u tipičnim situacijama (okretanje na krevetu) i atipičnim (sve ostale?). Porfiriov sin nema baš puno razumevanja i vremena za oca, ali ne može mu se prebaciti da najodvratnije stvari u tom odnosu nije hrabro preuzeo na sebe. Što se devojke tiče, tu je malo nejasno šta je tačno nju privuklo Porfiriju tj šta ih drži zajedno, sem nekakve nežne otac-ćerka patologije. Recimo.
Porfirio je simpatičan, melanholičan, voljan da se tamo gde može (sa advokatima oko odštete) bori koliko može, ali i sve svesniji da život na sve načine promiče svuda oko njega, zapravo- pored njega. Najbolja metafora za to data je kroz njegov izvor prihoda- prodaju minuta na mobilnom telefonu- nepoznati ljudi non-stop daju inserte iz svojih "burnih" života, a Porfirio je prinuđen da o svemu tome samo sluša. Njega njegova "rana", kako jedna scena pokazuje, bolno svrbi.
Možda ako vam se dopao Reygadasov Japon, ili Kaurismaki u svojim kamernijim filmovima, ali ne i baš ako sebe redovno zasipate festivalskom produkcijom i pričama o malim ljudima.
SELEKTAH: 4plus/10
No comments:
Post a Comment