Predvidljiv i nemaštovit kriplsplotejšn
Ukoliko postoji nešto bizarno o čemu bi se mogao snimiti film, ja uvek mislim da je bolje to uključiti u nešto (drugačije/običnije/još bizarnije) o čemu bi se isto mogao snimiti film. Jer kada to bizarno stoji samo u filmu i sve se vrti oko njega, ono na kraju sasvim sigurno postane teg koji ga odvuče na dno. Zato, recimo, u Hitchcockovom Birds on prvo zaintrigira nju, pa ona poželi sama da mu odnese pticu, pa se malo zavole, pa je on (beše) udovac, pa tek onda ptice. U filmu The Sessions, on, Mark O'Brien (John Hawkes) je tridesetosmogodišnji muškarac koji je kao dete oboleo od dečije paralize (svestan sam pleonazma) i sada živi tj leži, paralizovan od vrata na dole, a tokom noći zarobljen u aparatu za disanje bez koga može da izdrži najviše par sati. On je pesnik i novinar. Završio je Berkley, o čemu nas upoznaje (pretpostavljam) autentični TV prilog, s obzirom da je čitav film zasnovan na njegovom novinarskom članku- "On Seeing A Sex Surrogate". Ups, sad sam vam otkrio i o čemu se u filmu radi! A sledeći spojler koji imam za vas jeste da se u filmu samo o tome radi.
Mark se, dakle, zaljubi u jednu od devojaka koje vode brigu o njemu. Iako je u pitanju pesnik i novinar, način i lakoća sa kojom je uspeo da šarmira devojku da se i ona zaljubi u njega mi je nekako promakao ili je reditelj, vaskrsli veteran Ben Lewin, preskočio to da nam objasni. Kako god, kada joj on iskaže ljubav, ona pobegne nespremna na sve što taj odnos donosi i, naročito, traži. Mark nakon toga poželi da vodi ljubav, po prvi put u životu. Ukoliko ste gledali Jim Jefferiesov stendap Alcoholocaust ili podnošljivo šarmantnu drmatizaciju u novoj FX-ovoj seriji Legit onda možda već znate da je to jedna vrlo bizarna stvar za izvesti.
Iako su mu brojne prostitutke na raspolaganju (radnja filma odvija se u San Francisku), preko svog terapeuta Mark se opredeljuje za sigurne ruke seks surogata. Koju igra Helen Hunt (barem 15 godina mlađeg čela nego u filmu As Good As It Gets koji je snimljen pre 15 godina). Helen odnosno Cheryl saopštava Marku da će oni imati samo šest sešna i to je to. I oni imaju četiri sešna. I to je to.
Ukoliko vas zanima full-frontal nudity Helen Hunt (koja praktično od What Women Want nije imala film vredan pamćenja) tokom prva dva sešna imaćete čime da odmarate oči. Sve ostalo biće pristojan, verovatno i autentičan prikaz toga kako je sve stvarno izgledalo u životu. Prerane ejakulacije nisu naročito komično prikazane, a jedini, meni, zabavan trenutak bio je kada oralni seks skoro uguši sirotog Marka. Baš kao što je Lewin propustio da nam pokaže kako je Mark šarmirao svoju asistenticu, tako i tokom njegovog druženja sa Cheryl (plus seks) ja nisam shvatio čime je ovaj seks surogat, udat za filozofa, sa sinom tinejdžerom, u tolikoj meri bio fasciniran Markom da je praktično predložio prekid sešna zato što su isti, sada kao emotivna avantura, postali nepodnošljivi za oboje. Mislim, Mark je OK, ali ne mnogo više od toga.
Trilingu Markovih neobjašnjenih ljubavnih avantura na kraju je skicirana i treća, sa volonterkom u bolnici koja očarana sa par njegovih autoironičnih replika postaje njegova verna ljubav sve do kraja života.
Priči o svemoći ljubavi nisu puno doprinela ni dve real-life ispovesti o tome kako osobe sa invaliditetom realizuju svoje seksualne potrebe, niti flertovanje recepcionera hotela u kome je Mark imao sešne sa njegovom (novom) asistenticom. Sve je pre delovalo kao popunjavanje vremena u potrazi za univerzalizacijom koncepta potrage za ljubavlju odnosno seksom.
Priči o svemoći ljudskog duha nije mnogo pomogla ni paralelna priča o Markovom odnosu sa lokalnim pastorom (William H Macy kao obrijani Shameless Frank) koji služi kao neka vrsta Markovog konfidanta koji je višestruko prebacio ovlaštenja i svrhu ispovedanja i služi nam samo da bi Mark imao kome da kaže šta i kako oseća. Pošto, jel da, ne može puno toga drugog da uradi. Meni je, s obzirom na to da je Mark četvrto dete iz katoličke porodice, bilo čudno da baš niko od rodbine ni ne prođe filmom, makar da nam dodatno objasni zbog čega je Mark našao toliko ljubavi i razumevanja za boga i crkvu.
The Sessions tako biva film čija se bizarna premisa potroši u prvim minutama filma, a potom pritisnuta njoj nedovoljno prilagođenim junacima, počinje da nas davi svojim klišeiziranim pogledom na ljubav i međuljudske odnose, babamaitetkama prilagođenom melodramom i patrljcima neinteresantnih priča koje za sobom vuku epizodni junaci. Ako se sećate My Left Foot, tamo je glavni junak takođe bio paralizovan. Ali je daleko zanimljivije bilo što je bio težak kao zemlja.
SELEKTAH: 3/10
Ukoliko postoji nešto bizarno o čemu bi se mogao snimiti film, ja uvek mislim da je bolje to uključiti u nešto (drugačije/običnije/još bizarnije) o čemu bi se isto mogao snimiti film. Jer kada to bizarno stoji samo u filmu i sve se vrti oko njega, ono na kraju sasvim sigurno postane teg koji ga odvuče na dno. Zato, recimo, u Hitchcockovom Birds on prvo zaintrigira nju, pa ona poželi sama da mu odnese pticu, pa se malo zavole, pa je on (beše) udovac, pa tek onda ptice. U filmu The Sessions, on, Mark O'Brien (John Hawkes) je tridesetosmogodišnji muškarac koji je kao dete oboleo od dečije paralize (svestan sam pleonazma) i sada živi tj leži, paralizovan od vrata na dole, a tokom noći zarobljen u aparatu za disanje bez koga može da izdrži najviše par sati. On je pesnik i novinar. Završio je Berkley, o čemu nas upoznaje (pretpostavljam) autentični TV prilog, s obzirom da je čitav film zasnovan na njegovom novinarskom članku- "On Seeing A Sex Surrogate". Ups, sad sam vam otkrio i o čemu se u filmu radi! A sledeći spojler koji imam za vas jeste da se u filmu samo o tome radi.
Mark se, dakle, zaljubi u jednu od devojaka koje vode brigu o njemu. Iako je u pitanju pesnik i novinar, način i lakoća sa kojom je uspeo da šarmira devojku da se i ona zaljubi u njega mi je nekako promakao ili je reditelj, vaskrsli veteran Ben Lewin, preskočio to da nam objasni. Kako god, kada joj on iskaže ljubav, ona pobegne nespremna na sve što taj odnos donosi i, naročito, traži. Mark nakon toga poželi da vodi ljubav, po prvi put u životu. Ukoliko ste gledali Jim Jefferiesov stendap Alcoholocaust ili podnošljivo šarmantnu drmatizaciju u novoj FX-ovoj seriji Legit onda možda već znate da je to jedna vrlo bizarna stvar za izvesti.
Iako su mu brojne prostitutke na raspolaganju (radnja filma odvija se u San Francisku), preko svog terapeuta Mark se opredeljuje za sigurne ruke seks surogata. Koju igra Helen Hunt (barem 15 godina mlađeg čela nego u filmu As Good As It Gets koji je snimljen pre 15 godina). Helen odnosno Cheryl saopštava Marku da će oni imati samo šest sešna i to je to. I oni imaju četiri sešna. I to je to.
Ukoliko vas zanima full-frontal nudity Helen Hunt (koja praktično od What Women Want nije imala film vredan pamćenja) tokom prva dva sešna imaćete čime da odmarate oči. Sve ostalo biće pristojan, verovatno i autentičan prikaz toga kako je sve stvarno izgledalo u životu. Prerane ejakulacije nisu naročito komično prikazane, a jedini, meni, zabavan trenutak bio je kada oralni seks skoro uguši sirotog Marka. Baš kao što je Lewin propustio da nam pokaže kako je Mark šarmirao svoju asistenticu, tako i tokom njegovog druženja sa Cheryl (plus seks) ja nisam shvatio čime je ovaj seks surogat, udat za filozofa, sa sinom tinejdžerom, u tolikoj meri bio fasciniran Markom da je praktično predložio prekid sešna zato što su isti, sada kao emotivna avantura, postali nepodnošljivi za oboje. Mislim, Mark je OK, ali ne mnogo više od toga.
Trilingu Markovih neobjašnjenih ljubavnih avantura na kraju je skicirana i treća, sa volonterkom u bolnici koja očarana sa par njegovih autoironičnih replika postaje njegova verna ljubav sve do kraja života.
Priči o svemoći ljubavi nisu puno doprinela ni dve real-life ispovesti o tome kako osobe sa invaliditetom realizuju svoje seksualne potrebe, niti flertovanje recepcionera hotela u kome je Mark imao sešne sa njegovom (novom) asistenticom. Sve je pre delovalo kao popunjavanje vremena u potrazi za univerzalizacijom koncepta potrage za ljubavlju odnosno seksom.
Priči o svemoći ljudskog duha nije mnogo pomogla ni paralelna priča o Markovom odnosu sa lokalnim pastorom (William H Macy kao obrijani Shameless Frank) koji služi kao neka vrsta Markovog konfidanta koji je višestruko prebacio ovlaštenja i svrhu ispovedanja i služi nam samo da bi Mark imao kome da kaže šta i kako oseća. Pošto, jel da, ne može puno toga drugog da uradi. Meni je, s obzirom na to da je Mark četvrto dete iz katoličke porodice, bilo čudno da baš niko od rodbine ni ne prođe filmom, makar da nam dodatno objasni zbog čega je Mark našao toliko ljubavi i razumevanja za boga i crkvu.
The Sessions tako biva film čija se bizarna premisa potroši u prvim minutama filma, a potom pritisnuta njoj nedovoljno prilagođenim junacima, počinje da nas davi svojim klišeiziranim pogledom na ljubav i međuljudske odnose, babamaitetkama prilagođenom melodramom i patrljcima neinteresantnih priča koje za sobom vuku epizodni junaci. Ako se sećate My Left Foot, tamo je glavni junak takođe bio paralizovan. Ali je daleko zanimljivije bilo što je bio težak kao zemlja.
SELEKTAH: 3/10
hvala, a bas sam htela da gledam...deluje mi da mozda necu...loveless
ReplyDelete