A BAND CALLED DEATH (jedan film, a dva druga)

prvo piše: powerty

Spora a dostižna pravda u brzom & nedostižnom ritmu

Već pri prvom susretu sa biografijom detroitske grupe Death bilo je jasno da je u pitanju atraktivan materijal za film: tri tamnoputa rođena brata snimila su sedam ubitačnih pesama dve godine pre nego što je punk i zvanično bio rođen. Album ...For the Whole World To See izdala je pre četiri godine etiketa Drag City pošto prvobitno daleke 1975. zbog (tada) škakljivog imena niko nije hteo da im objavi ploču. Susret sa njihovom muzikom potvrdio je i premašio očekivanja od priče koja je kružila od sajta do sajta da je u pitanju “komadić koji nedostaje” između The Who i MC5 s jedne i Ramones sa druge strane. Pank pre panka, čime se dodatno uvećava konfuzija, uzevši u obzir činjenicu da je iste te godine sa prvim singlovima Pere Ubu začet i tzv. post-punk, pa se ti snađi.

Bilo kako bilo, taj LP se dosta vrteo od tada. Ni “do” ni “od” objavljivanja, godine mu ništa nisu naudile, naprotiv: slapovi adrenalina zapljuskuju još od prvih taktova Keep on Knockin', transformišući se u frenetični vrtlog do You're Prisoner i provalu gnevnog oblaka u sada već klasičnom broju Politicians in My Eyes. Nema šminke, laži i uobičajenih trikova, svaki sekund je muzički ekvivalent 999 zlata, kao i (gotovo) svaki put kada se Braća dohvate instrumenata.

A Band Called Death je dragocen rockumentarac jer izoštrava postojeća saznanja o grupi, daje im preko potreban kontekst, prateći životnu dramu kakvu samo sudbina može da režira. Detaljisanje je obavljeno neosetno, ne vrluda sa koloseka priče, koja i generalno i u pojedinostima često spušta vilicu do poda. Slično se može konstatovati i za frekventnost “celebrity” talking headsa – ima tu i očekivanih, posve prijatnih sagovornika kao što su Mick Collins, Henry Rollins i Vernon Reid, i dobrodošlih iznenađenja tipa Elijah Wood,  ali i “otkud ti ovde?” uljeza – rednečke ćuskije masama poznate kao Kid Rock. Kad smo već kod toga, učešće i uloga Bena Blackwella u otkopavanju ovog audio blaga izmamiće osmehe svih prisutnih na nestvarnom koncertu The Dirtbombs u maloj sali SKC 2008, pošto je dotični upravo tamo tada izveo i dalje neopisiv egzorcistički ritual.

Portret umetničkog bitisanja u ovom ostvarenju miri oba njegova lica: i “svetlo”, koje karakteriše isprepletanost svakodnevnog i večnog, jasnoća vizije, snaga ubeđenja i radost stvaranja kao posledica, ali i onu “tamniju” stranu, koja se ogleda u nerazumevanju i odbacivanju okoline te masi zatvorenih vrata koja rezultiraju razočarenjem i potonućem u jeftinu utehu alkoholizma. Da sve bude još zanimljivije, storija koja je ispričana u ovom filmu na prilično elegantan način pobija ubuđali stereotip da je elektrifikovana buka a priori oruđe koje se koristi u rezignaciji/klinačkom protestovanju protiv Boga. Nasuprot tome, ona blago, majčinski slavi onostrane, mističke, religiozne niti vrelog rock n' roll zanosa prelomljenog kroz dirljivu porodičnu prizmu razgaljenih neznanih junaka.

Alternativna istorija, stvaralački integritet i beskompromisnost nezamenljivi su stubovi rockerske mitologije koja sa životnih margina crpi svoje vitalne sokove. Rock n' roll može biti i sam život, o čemu sasvim solidno svedoči i A Band Called Death, i u tome je i dalje svrha njegovog umirućeg postojanja.

SLKTH: 7.5/10


za njim piše: MMG
Ne treba mešati bend i film o bendu

Bila jednom trojica braće, sinovi lokalnog električara i sveštenika. Njihova majka preživela je neku nesreću i dobila pozamašno obeštećenje. Sinovi su od para koje im je majka poklonila kupili sebi instrumente. Godine 1975. zasvirali su nešto što je bilo inspirisano grupom The Who i što će par godina kasnije muzička kritika/svet/Malcolm Mclaren nazvati pankom. Od svog njihovog post-adolescentskog muziciranja ostao je jedan singl, objavljen u samo 500 primeraka, i nekoliko demo snimaka na magnetofonskim trakama na tavanu. Sve to desilo se u Detroitu. Bend se zvao Death. I braća su bila crna.

Trideset i nešto godina kasnije, jedan od trojice braće, i najtalentovaniji od njih, je preminuo, ali deca ove druge dvojice inspirisana snovima svojih očeva osnivaju tribjut bend njihovom, potom se blogeri dokopavaju mp3 snimka prvog singla, priča stiže do Drag City etikete koja ubrzo potom re-izdaje njihove demo snimke kao album For The Whole World To See, a četiri godine kasnije stiže nam i film o svemu tome u formi sličnoj potrazi za čovekom od šećera, o kojoj nisam imao neko naročito mišljenje. A ovom mislim još gore.

Prvo za film koji pretenduje da se bavi bendom koji je prašio pank (nesporno) pre nego što je pank nastao, ovaj film je pank koliko i Oprah Winfrey. A najbolje od svega govori o tome da pank ne treba da ima nikakve veze ni sa čim što je starije od 20 godina.

Death su išli ispred vremena. Sami Death nisu bili ona radnička klasa kod koje je do sviranja panka došlo "iz nužde", već se pre može govoriti o jednoj neobično liberalnoj sredini unutar radničko-religiozne porodice čiji je kosmopolitizam preskakao crne i bele granice i uživao u svakoj muzici. Death su, dakle, bili posledica liberalnih nazora, a ne liberalnog bunta. Ako ćemo iskreno, njihov zvuk, kako film prikazuje, bio je reakcija na oduševljenje "glavnog brata" (no pun intended!) Davida grupom The Who.

Death čak ni danas ne zvuče loše ili bajato. Ali ne zvuče ni Dirtbombs.

S druge strane, film o njima je nepodnošljivo patetičan i upinje se iz sve snage da bude nešto u čemu će prosečna američka porodica moći da uživa ili pronađe inspiracijuna kanalu Lifetime (ili O). Ne znam koliko su za to kriva dva preživela brata koja svako malo suze pred kamerama, što za bratom, što za majkom (koja će preminuti tokom snimanja filma). Ne sporim da je ponovno (tj prvo) otkrivanje Death (objavljivanje albuma, turneja, medijska pažnja) ono što i živi i mrtvi članovi benda zaslužuju, ali kad braća dve trećine održanih intervjua sede u novoproizvedenom merčendajzu benda čovek ne može, a da ne oseti malo mirisa koji ne potiče iz smrada panka.

Sam film, dvojice debitanata (Mark Christopher Covino i Jeff Howlett), koristi standardnu hronološku strukturu sa prepoznatljivim "šugarmen" epilogom na koji odlazi skoro trećina filma i koji zapravo služi kao promo za trenutne aktivnosti obnovljenog Death (koji ne treba nikoga da zanima, jer zvuči i izgleda kao obnovljeni Living Colour). S obzirom da je glavni akter već 12 godina mrtav, kao i da bend ima sedam snimljenih pesama (u originalnoj postavi) jasno je da je bilo teško napraviti sat i po filma o tome, pa se onda prvobitni muzički esej lagano razliva u mejnstrimniju priču o očevima, stričevima i sinovima, nastavljanju tradicije, plemenitoj porodici, da bi na kraju završili i na sahrani "big mame" u jednoj proslavi života i ljubavi. I to je sve sa ljudske strane OK, ali sa filmske- nepojamno patetično i neusklađeno.

A treba i spomenuti upotrebu slavnih ličnosti po principu "ko god se odazvao", pa tako na jednom mestu imamo Henry Rollinsa, Kid Rocka, Elijahu Wooda i Questlovea (koji disuje Ramones) kako hvalospevno govore o Death, taman koliko je bilo potrebno autorima filma da dobiju citate za promo postere. Želim da verujem da bi David, da je živ, sve to najstrašnije izignorisao.

Priča o Death, kao jedna od najneobičnijih priča o panku, imala je potencijal za film "koji bi zaista ceo svet trebalo da vidi", ovako dobili smo nešto što će samo muzički sladokusci morati da progutaju iako ima ukus toplog urina.

SELEKTAH: 2/ 10