Nažalost srpski studenti režije po završenom školovanju ne umeju da naprave (ni) ovakav film
Iako je snimljen sa budžetom od 1.800.000$ čini mi se da bi nešto slično u Srbiji moglo da se snimi i za manje pare. Možda i mnogo manje. Svejedno- uzmimo da to može biti jedina prepreka srpskom studentu da snimi ovakav film. Sve ostalo nije, a koristilo bi naciji.
Jer Neighbouring Sounds je jedan pristojan film, lep, festivalski, koji sa istom dozom nostalgije i ljubavi prema svojim likovima otkriva i jedan isto toliko obiman prezir prema domovini i uređenju koje se nametnulo kao "demokratsko" između svih njih. Vrednost bioskopskog debija Kleber Mendonca Filhoa leži u precizno isklackanoj ljubavi i preziru, u pokazanim simpatijama i antipatijama, i u krajnjem slučaju- nemanju milosti ni za koga. Naravno, pošto je ovo Brazil, niko ne peva "Život je lep" dok ga siluju (ne moralizujem, nego aludiram na čvrstinu estetskih postavki u srpskoj filmskoj tradiciji).
Neighbouring Sounds, kako mu samo ime naslućuje, je kolaž scena koje prikazuju kako živi jedna ulica u boljem delu Recifea (koji je, prema Wikipediji, četvrti najveći grad u Brazilu i tek malo manji od Beograda). Iako je obasjana suncem i oblepljena pločicama iznutra, ova komuna pre izgleda kao zbirka naslaganih kaveza u kojima oni koji su unutra jedino i samo paze da im ne provale oni koji su spolja. Sva ulazna vrata imaju metalna pred-vrata, svi stanovi opremljeni su kamerama za nadzor, a stvar ide dotle da čak i sama ulica ima svoje privatno obezbeđenje koje danonoćno prati kako kretnje stanara, tako i "slučajnih prolaznika". Malecni problem je što odbranu od "drugih" (siromašnih, braon, crnih...) čine upravo ti "drugi" koji su imali sreće da nađu jedan takav posao.
Filhoin film pokazuje njihove paralelne živote, povremeno ih sudara i ukršta, sa ljubavlju, ironijom ili cinizmom pokazuje kakvi sve oni mogu da budu i podjednako je iskren i u dočoravanju jednih i drugih. Videćemo kako se dve bogatije sestre šibaju, jer je jedna kupila veći televizor od druge, videćemo kako razmaženi unuci bogatih deda misle da im pored zemlje i objekata pripadaju i sudbine ljudi, a sa druge strane videćemo kako radnici krivinare, kako u izvesnoj meri uživaju u parčencetu luksuza svojih poslodavaca, ali i kako se izdaju za ono što nisu.
Očekivano Filhoin film, iako uzdržano, naginje prepoznatljivom latinskoameričkom levičarenju i one koji se čuvaju prikazuje kao nostalgičare za starim vremenima (poseta srušenom bioskopu) koji imaju vremena za buržoaske stvari kao što je ljubav ili masturbacija, dok su oni koji čuvaju vezani za različite oblike preživljavanja ili u slučaju jedne spremačice i bukvalnog čuvanja od smrti. Taj propagandni momenat i činjenica da je Filhoa nepotrebno podelio film u tri celine (psi čuvari - noćni čuvari - telohranitelji) samo da bi nam pokazao da svi oni prolaze isto najviše su naružile jedan film koji je mogao biti brazilski Amarcord. Ali ne toliko samozaljubljen.
SELEKTAH: 6/ 10
Iako je snimljen sa budžetom od 1.800.000$ čini mi se da bi nešto slično u Srbiji moglo da se snimi i za manje pare. Možda i mnogo manje. Svejedno- uzmimo da to može biti jedina prepreka srpskom studentu da snimi ovakav film. Sve ostalo nije, a koristilo bi naciji.
Jer Neighbouring Sounds je jedan pristojan film, lep, festivalski, koji sa istom dozom nostalgije i ljubavi prema svojim likovima otkriva i jedan isto toliko obiman prezir prema domovini i uređenju koje se nametnulo kao "demokratsko" između svih njih. Vrednost bioskopskog debija Kleber Mendonca Filhoa leži u precizno isklackanoj ljubavi i preziru, u pokazanim simpatijama i antipatijama, i u krajnjem slučaju- nemanju milosti ni za koga. Naravno, pošto je ovo Brazil, niko ne peva "Život je lep" dok ga siluju (ne moralizujem, nego aludiram na čvrstinu estetskih postavki u srpskoj filmskoj tradiciji).
Neighbouring Sounds, kako mu samo ime naslućuje, je kolaž scena koje prikazuju kako živi jedna ulica u boljem delu Recifea (koji je, prema Wikipediji, četvrti najveći grad u Brazilu i tek malo manji od Beograda). Iako je obasjana suncem i oblepljena pločicama iznutra, ova komuna pre izgleda kao zbirka naslaganih kaveza u kojima oni koji su unutra jedino i samo paze da im ne provale oni koji su spolja. Sva ulazna vrata imaju metalna pred-vrata, svi stanovi opremljeni su kamerama za nadzor, a stvar ide dotle da čak i sama ulica ima svoje privatno obezbeđenje koje danonoćno prati kako kretnje stanara, tako i "slučajnih prolaznika". Malecni problem je što odbranu od "drugih" (siromašnih, braon, crnih...) čine upravo ti "drugi" koji su imali sreće da nađu jedan takav posao.
Filhoin film pokazuje njihove paralelne živote, povremeno ih sudara i ukršta, sa ljubavlju, ironijom ili cinizmom pokazuje kakvi sve oni mogu da budu i podjednako je iskren i u dočoravanju jednih i drugih. Videćemo kako se dve bogatije sestre šibaju, jer je jedna kupila veći televizor od druge, videćemo kako razmaženi unuci bogatih deda misle da im pored zemlje i objekata pripadaju i sudbine ljudi, a sa druge strane videćemo kako radnici krivinare, kako u izvesnoj meri uživaju u parčencetu luksuza svojih poslodavaca, ali i kako se izdaju za ono što nisu.
Očekivano Filhoin film, iako uzdržano, naginje prepoznatljivom latinskoameričkom levičarenju i one koji se čuvaju prikazuje kao nostalgičare za starim vremenima (poseta srušenom bioskopu) koji imaju vremena za buržoaske stvari kao što je ljubav ili masturbacija, dok su oni koji čuvaju vezani za različite oblike preživljavanja ili u slučaju jedne spremačice i bukvalnog čuvanja od smrti. Taj propagandni momenat i činjenica da je Filhoa nepotrebno podelio film u tri celine (psi čuvari - noćni čuvari - telohranitelji) samo da bi nam pokazao da svi oni prolaze isto najviše su naružile jedan film koji je mogao biti brazilski Amarcord. Ali ne toliko samozaljubljen.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment