Amour. Iz božijeg ugla
Iako sam gledao samo jedan njegov film pre ovoga, Paradies: Liebe, Ulrich Seidl ubrzano postaje ne samo moj omiljeni austrijski reditelj, već i moj omiljeni reditelj uopšte. Kamerniji u postavci i minimalističkiji u izvedbi, Paradies: Glaube bi mogao da stvori pogrešan utisak da se radi o manje ambicioznom, čak minornijem učinku u odnosu na prvopomenuti film iz trilogije (ove godine očekuje nas Paradies: Hoffnung), ali bez sumnje u pitanju je bolji i kompleksniji film, a sasvim sigurno se, u najdubljoj intimi, oba bave istim- teško je čoveku koji se oseća sam i napušten.
Kao i mnogo puta do sada kada vam pišem o masterpisu, zamoliću vas da ovde prekinete čitanje, snađete se oko nalaženja i gledanja filma, i onda se vratite da proverite da li (još jednom) mislite mojom glavom. Danke.
Ponovo, naša junakinja je žena u svojim kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim. Njeno ime je Anna Maria (igra je božanstvena Maria Hofstatter). Iz priče ćemo shvatiti da je Anna došla u Austriju kao emigrant i to iz neke od "muslimanskih" zemalja, da je kroz "katoličku akciju" rada sa emigrantima (čiji će promoter i sama postati) promenila veru u katolicizam i postala, što bi se reklo, "zatucana" katolkinja koja svo svoje slobodno vreme posvećuje veri- bilo molitvama, bilo mazohističkom bičevanju pred "Kristom na krstu", bilo sektaški dočaranim grupnim molitvama, bilo misionarskom radu po predgrađima Beča (?) gde žive tek pridošli emigranti. U želji da njenu odanost Hristu i novopronađenoj veri učini još impresivnijim tj kontradiktornijim (kako vam drago) Seidl je "zapošljava" kao pomoćnicu na odeljenju za rendgenologiju gde je nekako najočiglednije u kojoj meri nauka (kao produžena ruka boga- ako vi kažete...) pomaže ljudima koji mrse kose sa smrću. Međutim, njeno "verništvo" daleko ozbiljnije sabotira njen muž, paralizovani Nabil, koji je i dalje musliman i koji se iz nedefinisanog odsustva (poseta rođacima ili privremeno bekstvo od kuće) vraća kući, ogorčen, ali i dalje željan akcije. Pre svega u krevetu. Sa svojom i dalje venčanom suprugom.
Iako ne živi u manastiru Anna je u svojoj verskoj disciplini i higijeni besprekorna- svaki trenutak njenog života ispunjen je izjavama ljubavi prema Hristu (od Radio Marije preko sintisajzer muziciranja za njegovu dušu), a u jednoj, po mom mišljenju nepotrebnoj i najslabijoj sceni, videćemo da Anna Hristovo raspeće ume da iskoristi i za stimulaciju najintimnijih "vernih" delova. Ona je frik, fanatik, čak okrutna i hladna u toj svojoj slepoj veri. Seidl joj se nikada ne ruga, ali neće propustiti da njen entuzijazam učini smešnim tamo gde to zaslužuje (scena moljenja sa muškarcem kome je majka umrla).
Skoro mašinski proces njene vere Seidl zaustavlja/ sabotira pojavom Nabila. On će u Anni probuditi i ono najgore i ono najbolje, ljudskost u oba slučaja. I kroz njihov mučni i bolni odnos, po svojoj neizbežnosti nalik onom u Amour, mi ćemo lagano shvatiti zašto se vera kod Anne tako superlepkno primila, ali i zašto je ponudila jedini mogući eskapizam iz tragične realnosti. Iako i Anna i Nabil, svako iz svojih razloga, sebe pretvaraju u okrutne zveri, svako od njih ima pravo na svoj "bes iz nečovečnosti". Tu, negde, u tom kršu od braka, od poštovanja, od ljubavi, u tim ostacima njih dvoje kakvi više ne postoje krije se "nemogućnost vere", spoznaja da vera ne nudi spas, već da je samo privremeni sedativ za zemaljske muke. I zato je poslednja scena tako gorko iskrena. I zato je Anni preko potrebno da njen život nijednog trenutka ne iskoči iz utabane rutine.
Seidl je kao i Haneke stručnjak za neprijatno, za postavljanje kamere u naše krilo i tako blokiranje svake mogućnosti da pobegnemo od scene kojoj prisustvujemo. Svaki detalj funkcioniše besprekorno u građenju likova i/ili priče i baš kao i Haneke i Seidl na raspolaganju ima fantastične glumce da sprovedu njegovu viziju.
Sačekajte prvo crveno slovo u kalendaru i pogledajte.
SELEKTAH: 10minus/ 10
Iako sam gledao samo jedan njegov film pre ovoga, Paradies: Liebe, Ulrich Seidl ubrzano postaje ne samo moj omiljeni austrijski reditelj, već i moj omiljeni reditelj uopšte. Kamerniji u postavci i minimalističkiji u izvedbi, Paradies: Glaube bi mogao da stvori pogrešan utisak da se radi o manje ambicioznom, čak minornijem učinku u odnosu na prvopomenuti film iz trilogije (ove godine očekuje nas Paradies: Hoffnung), ali bez sumnje u pitanju je bolji i kompleksniji film, a sasvim sigurno se, u najdubljoj intimi, oba bave istim- teško je čoveku koji se oseća sam i napušten.
Kao i mnogo puta do sada kada vam pišem o masterpisu, zamoliću vas da ovde prekinete čitanje, snađete se oko nalaženja i gledanja filma, i onda se vratite da proverite da li (još jednom) mislite mojom glavom. Danke.
Ponovo, naša junakinja je žena u svojim kasnim četrdesetim ili ranim pedesetim. Njeno ime je Anna Maria (igra je božanstvena Maria Hofstatter). Iz priče ćemo shvatiti da je Anna došla u Austriju kao emigrant i to iz neke od "muslimanskih" zemalja, da je kroz "katoličku akciju" rada sa emigrantima (čiji će promoter i sama postati) promenila veru u katolicizam i postala, što bi se reklo, "zatucana" katolkinja koja svo svoje slobodno vreme posvećuje veri- bilo molitvama, bilo mazohističkom bičevanju pred "Kristom na krstu", bilo sektaški dočaranim grupnim molitvama, bilo misionarskom radu po predgrađima Beča (?) gde žive tek pridošli emigranti. U želji da njenu odanost Hristu i novopronađenoj veri učini još impresivnijim tj kontradiktornijim (kako vam drago) Seidl je "zapošljava" kao pomoćnicu na odeljenju za rendgenologiju gde je nekako najočiglednije u kojoj meri nauka (kao produžena ruka boga- ako vi kažete...) pomaže ljudima koji mrse kose sa smrću. Međutim, njeno "verništvo" daleko ozbiljnije sabotira njen muž, paralizovani Nabil, koji je i dalje musliman i koji se iz nedefinisanog odsustva (poseta rođacima ili privremeno bekstvo od kuće) vraća kući, ogorčen, ali i dalje željan akcije. Pre svega u krevetu. Sa svojom i dalje venčanom suprugom.
Iako ne živi u manastiru Anna je u svojoj verskoj disciplini i higijeni besprekorna- svaki trenutak njenog života ispunjen je izjavama ljubavi prema Hristu (od Radio Marije preko sintisajzer muziciranja za njegovu dušu), a u jednoj, po mom mišljenju nepotrebnoj i najslabijoj sceni, videćemo da Anna Hristovo raspeće ume da iskoristi i za stimulaciju najintimnijih "vernih" delova. Ona je frik, fanatik, čak okrutna i hladna u toj svojoj slepoj veri. Seidl joj se nikada ne ruga, ali neće propustiti da njen entuzijazam učini smešnim tamo gde to zaslužuje (scena moljenja sa muškarcem kome je majka umrla).
Skoro mašinski proces njene vere Seidl zaustavlja/ sabotira pojavom Nabila. On će u Anni probuditi i ono najgore i ono najbolje, ljudskost u oba slučaja. I kroz njihov mučni i bolni odnos, po svojoj neizbežnosti nalik onom u Amour, mi ćemo lagano shvatiti zašto se vera kod Anne tako superlepkno primila, ali i zašto je ponudila jedini mogući eskapizam iz tragične realnosti. Iako i Anna i Nabil, svako iz svojih razloga, sebe pretvaraju u okrutne zveri, svako od njih ima pravo na svoj "bes iz nečovečnosti". Tu, negde, u tom kršu od braka, od poštovanja, od ljubavi, u tim ostacima njih dvoje kakvi više ne postoje krije se "nemogućnost vere", spoznaja da vera ne nudi spas, već da je samo privremeni sedativ za zemaljske muke. I zato je poslednja scena tako gorko iskrena. I zato je Anni preko potrebno da njen život nijednog trenutka ne iskoči iz utabane rutine.
Seidl je kao i Haneke stručnjak za neprijatno, za postavljanje kamere u naše krilo i tako blokiranje svake mogućnosti da pobegnemo od scene kojoj prisustvujemo. Svaki detalj funkcioniše besprekorno u građenju likova i/ili priče i baš kao i Haneke i Seidl na raspolaganju ima fantastične glumce da sprovedu njegovu viziju.
Sačekajte prvo crveno slovo u kalendaru i pogledajte.
SELEKTAH: 10minus/ 10
posle gledanja "hundstage" dj ötzi mi zvuchi kao stockhausen
ReplyDelete