29 July 2013

THE COURTNEYS – S/T (Hockey Dad/Gnar Tapes/Burger)

piše: powerty
Zamisli život kad si zamišljao život


S obzirom na relativnu blizinu Seattlea i, posebno, Olympie, rodnog mesta tzv. Riot Grrrl pokreta (nikad nisi načisto sa koliko “r” se piše), u glavi ne postoji ni pomoćni ležaj u koji bi se smestilo čuđenje zbog toga što odma' preko grane, u Vancouveru, svaki noviji “rock” sastav vredan pažnje ima ženske članove. Favoritima poput Nu Sensae (pevačica i basistkinja Andrea Lukić svakako zna ko je Lepa Brena) i White Lung (tri gnevne lepotice i junoša na đitri), instant se pridružuju The Courtneys,  sveženska garažna pop trojka.

Već na svom debiju, kraćem od pola sata, jasno je da raspevane Vankuverke muzički ne nude ništa novo, žonglirajući po Best Coast kanapu čiji jedan kraj drže Sonic Youth a drugi The Bangles. Ono što imaju u ponudi je, ipak, posve autentično, kada već nije originalno (imate za to Frisk Frugt i Staru Rzeku). Umesto zvučnih avantura u kojima se kao u Civilizaciji Sida Meyera otkrivaju nova, mrakom skrivena sazvučja, The Courtneys brišu prašinu sa 90's podsvesti prepakujući taj bagaž tako šarmantno and silovito da srce ubrzo zaigra uz zarazne refrene dok oslobođena ruka kao u groznici sama od sebe krene da ispisuje (ove) redove.

Povratak u sobu izlepljenu posterima neviđeno prija, kao dragoceni predah od sveopšteg otuđenja unutar demokrature natopljene jeftinim glamurom po svaku cenu. Evokacija na vreme bez interneta vodi ka zaključku da je tadašnje “premalo” bilo optimalnije nego današnje “previše”, posebno u smislu “težine” sadržaja. Ovaj oktet pesama pre navodi na razmišljanje “ko si” nego “šta si”, i u tome je suštinska razlika u odnosu na preideologizovano nasleđe iz Olympie, koje je ionako imalo neslavni muzički svršetak na smetlištu Pussy Riot šarade. Umesto ispravljanja krivih Drina čije je ušće gotovo uvek tzv. obrnuta diskriminacija, The Courtneys očigledno hvataju kiseonik punim plućima, bez žmirkanja gledajući u sunce, u duhu kultnih filmova Happy Go Lucky i Jump Tomorrow.

To znači da je magija kojom se ovde barata ona svakodnevna, u alavo-pretencioznim očima nepravedno žigosana kao obična dakle bezvredna. Dotiče i teme kao što su nezaposlenost, sitna tajna loženja i dosada, koje se prevazilaze zahvaljujući poetskoj moći da se i iz životnih teškoća izvaja nešto lepo, iliti “darkly carefree”, kako se fino izrazio jedan prekookeanski kolega. “At work I watch you bring the mail/Sit at my desk like I'm in jail” (Delivery Boy) i “You're channelin' your demons, it's the pentagram season/Eatin' toast and honey, runnin' out of money”(Manion) slikoviti su primeri za to. Poetika benda se tu ne zaustavlja i doseže vrhove unutarličnih svođenja koji rezultiraju hrabrenjem svesti u nestvarnoj 90210 i zaključnoj Social Anxiety.

Iako priznaju da su fascinirane hipsterskom transformacijom Miley Cyrus i ponosno ističu da su Belieberke, dok se voze kabrioletom najviše vole da slušaju Sheryl Crow, (a o opsesiji Keanuom Reevesom nema potrebe trošiti reči, pošto je jedna od pesama ponela upravo ime njihovog slavnog sunarodnika), trijumf Cool, Classic i Crazy Courtney je tek naoko paradoksalan u odnosu na ove (p)reference. Umesto dalekog subjekta obožavanja čije slike gazduju po novinama i ostalim mas medijima i samim tim (može jedino da) predstavlja posredovani ideal, Kanađanke ostvaruju hvale vredan efekat da su tu, nadohvat ruke, iza prvog ćoška, poput devojčice za koju si nelagodno primetio da je primetila da je već neko vreme primećuješ na velikom odmoru. I naslađuješ se nasamo tom tajnom sve do trenutka istine – kada u datom momentu donosiš odluku da li ćeš ukinuti dotadašnjeg sebe kako bi se ponovo rodio u njenom zagrljaju. U opetovanim vrhuncima, debi The Courtneys ovekovečuje upravo tu opijenost. Domet te vrednosti samom svojom prirodom izmiče objektivizaciji kvantifikovanja, stoga je pomalo deplasirano davati mu ocenu. Ipak...

SLKTH: 8/10

1 comment: