FUCK BUTTONS - Slow Focus (ATP)

The other dark side of the moon

Pre neki dan sam tvitovao "da su šanse da se ljudima kojima se dopao yeezus dopadne novi fuck buttons: 85%". paja kiflica i goran su me favorizovali. Sad moram da priznam da nisam bio u pravu ako važi i obrnuto. 

Evo par prvih impresija:

Slow Focus zvuči kao The Terror bez Wayneovog pevanja.

Slow Focus zvuči kao Stetsonov New History Warfare Vol.3 samo bez saksofona i Vernona.

Slow Focus je hip hop album.

Ako Spielberg ikada odluči da ponovi bliske susrete sa trećom vrstom to će biti isključivo i samo dramatizacija ovog albuma.

Iskreno, ja sam planirao da se ne radujem ovom albumu. Da ga rutinski preslušam (što sam nekoliko puta i učinio prošle nedelje), da ga potom isključim iz daljeg natjecanja za moju pažnju sa iPoda (što nisam učinio pod pritiskom šestog čula), kao i da ga sasvim otpišem u slučaju da ga P4K prizna (što se desilo baš u trenutku kada ja više nisam znao čime da ugasim žeđ za njim). 

Slow Focus je zvuk urbanog kosmosa. Sazvežđa u kome se sreću treće vrste kojima je pun tuki patrijarhalnih i ostalih stega njihovih matičnih sistema i koji su željni ne samo praktičnog, već i duhovnog proširivanja granica. Ovo je album na kome jedna te ista stvar zvuči kao grajm remiks Nine Inch Nails (ideje, a ne muzike) ili kao prog-tehno. Ta stvar zove se Sentients i žmureći uz nju video sam koliko je moćno biti John Carpenter.

Muzika je jeftinija od droge.

Kako ljudi mogu da zaborave nešto tako jednostavno i plemenito?

A radi vas isto.

I budala ste ako ćete da proveravate da li sam u pravu.

Slow Focus je album ljudi koji su slušali Daft Punk i znali kada da prestanu to da rade. Ovo je plesna ploča za razliku od njihovih prethodnih izdanja i sajd projekata koji su bili više okrenuti razradi Spacemen 3 ideja i mogućnosti da se iste primene na ono što radi Vangelis (u slučaju Blanck Mass). Za moj ukus stvari su bile malo previše promišljene, a premalo duševno profiltrirane. Nisu bile loše, ali već je jedan rani EP Mogwai bio dovoljan da ih zatrpa. O izdanjima kanadskog Constellation Records da i ne govorim.

Sad kad su se svi ti malo izduvali (ne govorim o Mogwai i baš svim izdanjima Constellation Records), a Daft Punk postali Saft Pank, Fuck Buttons se vraćaju moćniji, epskiji, enterprajzniji, vasionskiji nego ikada.

Sa plesnom pločom.

Sa hip hop albumom.

Sa albumom koji istražuje istu onu urbanu psihodeliju kakvoj su se Chemical Brothers samo povremeno prepuštali, a nikada do kraja. I sad je vreme i mesto da kažem da se Slow Focus može disovati kao pametna reciklaža razbacanih dometa pomenutih Chemicals, ali mislim da ćete na taj način otuđiti sebe od jedne zaista moćne i masivne albumčine. Dajte šansu makar uvodnoj temi, Brainfreeze, da čujete kako su ovi hipsterski crni metalci došli i preklali Jean Michel Jarrea, a onda je počeo Rat svetova. Dajem jednog zmaja Daenerys Targaryen da će na sledećem albumu Kanye Westa sve zvučati ovako i Fuck Buttons će biti Bon Iver njegove renesanse. Osim ako i on ne odjebe čitavu priču time da ne želi da bude DJ Kool Herc na albumu nekih tamo Bristolaca.

OK možda je i UNKLE pokušavao nešto slično. Solidna je razlika u tome što nije uspeo.

Slow Focus ima muda, ima stav, iako je instrumentalan stvari su tako aranžirane da vas zvuci saleću kao rime. I kad nema ritma osećate kako vam srce igra.

Da, ovo je trenutak koji sam čekao. Pomislićete.

I, da, umalo da zaboravim da spomenem Sabres Of Paradise koji su sve ovo izmislili još početkom devedesetih. Eto.

SELEKTAH: 9/ 10