Dečke plačke
Ovo su Chastity Belt. I ne, ova skroz desno ne glumi u Big Bang Theory.
I ako ste pomislili da su iz Sijetla, jesu. I ako ste pomislili da se radi o još jednom grrrlie femino (er treba napominjati?) bendu, radi se. I ako biste se kladili da sigurno imaju pesmu koja se zove Pussy Weed Beer, dobili biste opkladu.
Nisam bio neki fan Sleater-Kinney.
Chastity Belt volim, između ostalog, i zato što su me podsetile da dugo nisam slušao prvenac Wild Flag (koji, pu-pu, evo već drugu godinu ne silazi sa mog iPoda), i taj album, gde Bangles sreću Kleenex, ispunjava me razumevanjem za "sve stvari ženske" i tinejdžerskom radošću.
Chastity Belt zvuče kao da bi mogle da, relativno brzo, proizvedu neki sličan efekat.
Najbolje stvari u vezi sa Chastity Belt jesu što, za razliku od mnogih drugih bendova pre njih (Bikini Kill included), uspevaju da prevaziđu koncept i namere izrečene već u imenu. Čak i u slučaju nazivanja pesme Pussy Weed Beer. A možda i ne. Treba slušati o čemu pevaju, a ja za to nemam sluha.
Mene je kupio vokal Julie Shapiro koji zvuči kao malo raspoloženija Nico. Drsko, ali vapajno. Ima seksipilnijih stvari, ali mene pali to- žena koja može sama sebi da pomogne, ali, ipak, nema ništa protiv da joj ja asistiram. To, bazičnoj, ali ne i previše sirovoj svirci, daje neku neočekivanu, duboko žensku dimenziju. Kao šamar sastavljen od suza. Koji vas pukne, a onda se rasprsne. Da su Young Marble Giants bili malo više punk. Kat Bjelland je to umela sa Babes In Toyland, ali tamo je to bilo sirovo i rupe iz kojih je šikljala krv bile su zapušene tamponima.
Chastity Belt uspevaju da pesme, poput Full, koje traju jedva tri minuta pretvore u mini-portale kroz koje nas puštaju da zavirimo u daleko prostranije i emotivnije svetove nego što to jedna pop-pank pesmica može da ponese. Sve zahvaljujući Juliji. Dođe mi da zaustim- jebote, skoro kao Neil Young!, ali nisam siguran koliko bi to bilo seksistički u kontekstu. Chastity Belt podsećaju na sve one dobre prvence na kojima osećate da bend u sebi nosi mnogo više nego što ume da odsvira. I svira emocijama, a ne znanjem.
Produkcija je fenomenalna. Elegantna, albinijevski čista, pitka, četvorokanalna. Gitara je tako nežno snimljena da zvuči kao bendžo, harfa ili sint (i to sve u jednoj pesmi, Happiness, koja nije nimalo srećna). Ako Julia ne svira gitaru, onda je i gitaristkinja čudo. Nagutala se usamljenosti i sad je pušta kroz jagodice na prstima, lagano.
Lako moguće da Chastity Belt pripadaju novom talasu ženskastih, pre nego ženskih bendova i izvođača, poput Veronica Falls ili Frankie Rose ili Allo Darlin', koje tretiraju svoj rok kao šetnju spomenarom, švenk po posterima sobe, sećanje na My So-Called Life, isprobavanje haljinica u obližnjem tržnom centru. I tu i tamo gacanje po trnju zabodenom u srcu, sve do zvezda.
Iako Chastity Belt sevaju u Giant (Vagina) i James Dean new wave i post new wave energijom od Raincoats do Erase Errata, ne dajte se prevariti- ovo su cure koje možete da upoznate sa mamom.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Ovo su Chastity Belt. I ne, ova skroz desno ne glumi u Big Bang Theory.
I ako ste pomislili da su iz Sijetla, jesu. I ako ste pomislili da se radi o još jednom grrrlie femino (er treba napominjati?) bendu, radi se. I ako biste se kladili da sigurno imaju pesmu koja se zove Pussy Weed Beer, dobili biste opkladu.
Nisam bio neki fan Sleater-Kinney.
Chastity Belt volim, između ostalog, i zato što su me podsetile da dugo nisam slušao prvenac Wild Flag (koji, pu-pu, evo već drugu godinu ne silazi sa mog iPoda), i taj album, gde Bangles sreću Kleenex, ispunjava me razumevanjem za "sve stvari ženske" i tinejdžerskom radošću.
Chastity Belt zvuče kao da bi mogle da, relativno brzo, proizvedu neki sličan efekat.
Najbolje stvari u vezi sa Chastity Belt jesu što, za razliku od mnogih drugih bendova pre njih (Bikini Kill included), uspevaju da prevaziđu koncept i namere izrečene već u imenu. Čak i u slučaju nazivanja pesme Pussy Weed Beer. A možda i ne. Treba slušati o čemu pevaju, a ja za to nemam sluha.
Mene je kupio vokal Julie Shapiro koji zvuči kao malo raspoloženija Nico. Drsko, ali vapajno. Ima seksipilnijih stvari, ali mene pali to- žena koja može sama sebi da pomogne, ali, ipak, nema ništa protiv da joj ja asistiram. To, bazičnoj, ali ne i previše sirovoj svirci, daje neku neočekivanu, duboko žensku dimenziju. Kao šamar sastavljen od suza. Koji vas pukne, a onda se rasprsne. Da su Young Marble Giants bili malo više punk. Kat Bjelland je to umela sa Babes In Toyland, ali tamo je to bilo sirovo i rupe iz kojih je šikljala krv bile su zapušene tamponima.
Chastity Belt uspevaju da pesme, poput Full, koje traju jedva tri minuta pretvore u mini-portale kroz koje nas puštaju da zavirimo u daleko prostranije i emotivnije svetove nego što to jedna pop-pank pesmica može da ponese. Sve zahvaljujući Juliji. Dođe mi da zaustim- jebote, skoro kao Neil Young!, ali nisam siguran koliko bi to bilo seksistički u kontekstu. Chastity Belt podsećaju na sve one dobre prvence na kojima osećate da bend u sebi nosi mnogo više nego što ume da odsvira. I svira emocijama, a ne znanjem.
Produkcija je fenomenalna. Elegantna, albinijevski čista, pitka, četvorokanalna. Gitara je tako nežno snimljena da zvuči kao bendžo, harfa ili sint (i to sve u jednoj pesmi, Happiness, koja nije nimalo srećna). Ako Julia ne svira gitaru, onda je i gitaristkinja čudo. Nagutala se usamljenosti i sad je pušta kroz jagodice na prstima, lagano.
Lako moguće da Chastity Belt pripadaju novom talasu ženskastih, pre nego ženskih bendova i izvođača, poput Veronica Falls ili Frankie Rose ili Allo Darlin', koje tretiraju svoj rok kao šetnju spomenarom, švenk po posterima sobe, sećanje na My So-Called Life, isprobavanje haljinica u obližnjem tržnom centru. I tu i tamo gacanje po trnju zabodenom u srcu, sve do zvezda.
Iako Chastity Belt sevaju u Giant (Vagina) i James Dean new wave i post new wave energijom od Raincoats do Erase Errata, ne dajte se prevariti- ovo su cure koje možete da upoznate sa mamom.
SELEKTAH: 8plus/ 10
taman kada smo pomislili da se devedesete ne vracaju...ovo uopste nije lose!
ReplyDelete