Odbrana hipstera i novi dani
Pokreću nas i sabotiraju muke.
Ne bih više o tome.
Kad budete odgledali film neće vam biti teško da pogodite da li je film napisao, režirao, producirao i u njemu glumi isti tip. Istina je da je prve tri stvari uradio jedan tip (debitant Destin Cretton), a da je u Dominicu Bogartu, koji igra glavnu ulogu, našao vrlo zahvalnog alter-ega (pretpostavljam).
Priča je takva da je na sličan način mogla biti ispričana u bilo kojoj od epoha rokenrola (pa i istorije bilo koje druge muzike)- talentovanom muzičaru umire majka, on se sa teškom mukom nosi sa tim, odlazi od kuće, ima problema da sa ljudima koji mu žele dobro ostvari pristojan kontakt... Ima nerazrešene odnose sa ocem.
Brook Hyde, u interpretaciji Bogarta, ne može biti antipatičniji. On je ona vrsta "veltšmerc" junaka koji se sa podjednakim prezirom odnosi i prema sebi i prema drugima, i prema umetnosi i prema njenom smislu, očajan zbog činjenice da je jedini mogući raj nepovratno izgubljen- sve ono što većina bistrih i "nežnih" tinejdžera proživi i (ne)preživi dok ne počne stvaran život. Međutim, Bogart u potpunosti povlađuje slabostima svog junaka i ovaj jedva održivo, i uprkos činjenici da lagano počinjemo da saosećamo sa njim, uspeva da zadrži elementarni minimum naše pažnje (pre nego simpatija) da bi nastavili da gledamo film. A onda kada dođu njegove tri sestre i otac s kojim ne priča, svi zajedno da bi prosuli majčin pepeo u okean prema njenoj poslednjoj želji, počinje da se otkriva jedno drugo lice Brooka Hyde i mi, hteli ne hteli, počinjemo da razumevamo muke koje ga muče.
I Am Not A Hipster, ako bih morao da se odlučim samo za jednu stvar, ima cilj da pokaže da su i hipsteri ljudi. Da iza salvi arogancije, prepotentnih stavova, narcisoidne distanciranosti stoje ljudi od krvi i mesa i muka. Složio bih se da ovde reč "hipster" nema baš puno toga da traži. Brook Hyde je "bedroom singer-songwriter" kakvih je indi tržište izbacilo na stotine poslednjih deset i više godina. On jeste talentovan, njegove pesme imaju hip aranžmane (i vredelo bi pribaviti saundtrak), ali sve ostalo što bi ga u mojoj percepciji činilo hipsterom izostaje- krhka građa, fugly bradica, osećaj za modu, sklonost i razumevanje za formate moderne umetnosti... Hipsteri, to su drugi. I Destin Cretton to skoro previše bukvalno dočarava kroz Brookove konfrontacije sa "svetom hipstera", ali, ipak, "ti ljudi" jesu njegova publika i oni ga "razumeju".
Crettonov film boluje od solidnih početničkih rana, pre svega na planu naivnih i na sličan način već rabljenih rešenja o modernom američkom otuđeniku koji uspeva da ponovo pronađe "osećaj dobrote". I na planu radnje sva drama ovog filma reprizira prepoznatljive modele, i, zapravo, sva njegova čar potiče od čvrste i sigurne egzekucije Brookovog lika od strane Dominica Bogarta, a potom od spontanosti i neposrednosti ostatka kasta (njegove sestre i menadžer) koji su čitavoj priči dali dovoljno podrške da odbrani nepotrebno konfliktan i "hip" naslov.
SELEKTAH: 6/ 10
Pokreću nas i sabotiraju muke.
Ne bih više o tome.
Kad budete odgledali film neće vam biti teško da pogodite da li je film napisao, režirao, producirao i u njemu glumi isti tip. Istina je da je prve tri stvari uradio jedan tip (debitant Destin Cretton), a da je u Dominicu Bogartu, koji igra glavnu ulogu, našao vrlo zahvalnog alter-ega (pretpostavljam).
Priča je takva da je na sličan način mogla biti ispričana u bilo kojoj od epoha rokenrola (pa i istorije bilo koje druge muzike)- talentovanom muzičaru umire majka, on se sa teškom mukom nosi sa tim, odlazi od kuće, ima problema da sa ljudima koji mu žele dobro ostvari pristojan kontakt... Ima nerazrešene odnose sa ocem.
Brook Hyde, u interpretaciji Bogarta, ne može biti antipatičniji. On je ona vrsta "veltšmerc" junaka koji se sa podjednakim prezirom odnosi i prema sebi i prema drugima, i prema umetnosi i prema njenom smislu, očajan zbog činjenice da je jedini mogući raj nepovratno izgubljen- sve ono što većina bistrih i "nežnih" tinejdžera proživi i (ne)preživi dok ne počne stvaran život. Međutim, Bogart u potpunosti povlađuje slabostima svog junaka i ovaj jedva održivo, i uprkos činjenici da lagano počinjemo da saosećamo sa njim, uspeva da zadrži elementarni minimum naše pažnje (pre nego simpatija) da bi nastavili da gledamo film. A onda kada dođu njegove tri sestre i otac s kojim ne priča, svi zajedno da bi prosuli majčin pepeo u okean prema njenoj poslednjoj želji, počinje da se otkriva jedno drugo lice Brooka Hyde i mi, hteli ne hteli, počinjemo da razumevamo muke koje ga muče.
I Am Not A Hipster, ako bih morao da se odlučim samo za jednu stvar, ima cilj da pokaže da su i hipsteri ljudi. Da iza salvi arogancije, prepotentnih stavova, narcisoidne distanciranosti stoje ljudi od krvi i mesa i muka. Složio bih se da ovde reč "hipster" nema baš puno toga da traži. Brook Hyde je "bedroom singer-songwriter" kakvih je indi tržište izbacilo na stotine poslednjih deset i više godina. On jeste talentovan, njegove pesme imaju hip aranžmane (i vredelo bi pribaviti saundtrak), ali sve ostalo što bi ga u mojoj percepciji činilo hipsterom izostaje- krhka građa, fugly bradica, osećaj za modu, sklonost i razumevanje za formate moderne umetnosti... Hipsteri, to su drugi. I Destin Cretton to skoro previše bukvalno dočarava kroz Brookove konfrontacije sa "svetom hipstera", ali, ipak, "ti ljudi" jesu njegova publika i oni ga "razumeju".
Crettonov film boluje od solidnih početničkih rana, pre svega na planu naivnih i na sličan način već rabljenih rešenja o modernom američkom otuđeniku koji uspeva da ponovo pronađe "osećaj dobrote". I na planu radnje sva drama ovog filma reprizira prepoznatljive modele, i, zapravo, sva njegova čar potiče od čvrste i sigurne egzekucije Brookovog lika od strane Dominica Bogarta, a potom od spontanosti i neposrednosti ostatka kasta (njegove sestre i menadžer) koji su čitavoj priči dali dovoljno podrške da odbrani nepotrebno konfliktan i "hip" naslov.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment