unHAPPY neverENDing
Iako su Internetom brujale glasine da će sedma i poslednja sezona najboljeg TV Serijala o tinejdžerima svih vremena (slobodno me citirajte!), Skins, biti sastavljena od šest epizoda i da će se u po dve epizode baviti sa po jednom od tri generacije koje su proživele godine koje su pojeli skins, izgleda da se nešto u toj nameri izjalovilo ili žešće promenilo. Na kraju se pred nama pojavilo šest epizoda, ali sa po jednim centralnim akterom (svi iz prve postave), s tim što u Effy-nim epizodama viđamo i drage lezbejčice, Naomi i Emily, iz druge generacije (što nekako i ima smisla s obzirom da je Effy jedini lik koji se pojavio u više od jedne generacije Skins).
Svako poglavlje nosi po jedan "call to action" naziv, pa tako imamo: Fire (Effy), Pure (Cassie) i Rise (Cook). U svakom poglavlju zatičemo junake par godina nakon poslednjeg puta kad smo ih sreli i sem u prvom poglavlju, u kome su Effy i Naomi cimerke (a Emily živi i školuje se u Njujorku) nema pomena drugih likova, niti ih se naši junaci ni na koji način sećaju. Kao što smo se i sami uverili prijateljstva stečena za sva vremena obično se povuku i nestanu kada svako od nas krene svojim putem (i za taj put nekako postaju bitnije komšije i/ili rodbina). Očekivano svi naši junaci su na određenom nivou samosjebanosti (svako naredno poglavlje podiže nivo) i kroz dve epizode mi pratimo na koji način će oni, pre svojom skins-ovskom pasivnošću, nego zlom sudbinom, doprineti da sve bude još gore. U izvesnoj meri, možemo da govorimo o kombinaciji nekih "svetskih trendova" (ekonomski krah - usamljenost - nasilje/ kriminal) sa tipično "skinsovskim" (Ican'thelpmyself), pa tako Effy krči sebi put u londonskom City-ju naivno se upuštajući u brokerska mešetarenja, Cassie i dalje deluje sluđeno i izgubljeno, a stvarima ne pomaže ni to što je klada sa koje je otpala još izgubljenija, dok je Cook sitni diler za tek nešto starijeg i nepodnošljivo psihopatskog Louieja, i dalje voljan da prošeta svoj tuki zabranjenim ulicama.
Tata Bryan Elsey i sin Jamie Brittain (koji su kreirali seriju) evidentno nisu štedeli pesimizam i crne dane kada su u pitanju sudbine naših junaka. Iako Effy odlazi u zatvor sa osmehom, iako Emily i Naomi ostaju zagrljene i uplakane, iako Cassie preuzima brigu o svom bratu, iako nam Cook poručuje da je OK da pogledamo smrti u oči i ostavimo je da tako bulji u nas dok nam se ne zavuče pod kožu i navikne nas na život, sve ono što im se desilo ne ukazuje baš na to da ih čekaju bolji ili podnošljiviji dani. Skins više nije način života, već kao nekakvo prokletstvo "te generacije/ tih generacija", neizbežnost ne neodrastanja, već preranog odrastanja, preranog prihvatanja kakav je svet i samozamrzavanja usled te spoznaje duboko u sebi. Skins je način samozavaravanja. Koji više ne pali.
Mislim da su (manje) tata (nego) i sin kroz ove tri epizode priveli kraju sudbinu Skins, ali i mnogo više napravili neku vrstu promotivnog showreela šta bi oni i u kojim temama/tipovima drame/ atmosferama imali još da ponude, naročito na filmskom planu, jer obrni-okreni svako poglavlje sedme sezone jeste jedan jednoiposatni film podeljen na pola. Tako se Effy-na epizoda preporučuje za nešto jeftiniju krimi dramu kakvu su negovali manje talentovani klonovi Danny-ja Boylea tokom devedesetih, epizode sa Cassie su surovi festivalski arthaus sa pregrštom elipsi, neobičnih romansi, skicama grada i propalih života, jedan stilizovani kitchen sink (ako ti nije kontradiktorno). Najveći uspeh postignut je epizodama sa Cookom koje su čist crni evropski talas o momku čije su dobre namere na kraju popločane paklenim posledicama po sve koji sa njim imaju veze, uz brutalno efektnu scenografiju i fotografiju na kraju. Deluje mi da će nacionalna lutrija Britanije relativno brzo profinansirati neki njihov (filmski) projekat koji će biti na tragu ovih mračnih projekcija. Iako svakom od njih nedostaje autentične svežine koju su Skins, kao niko pre, uveli u jedan milje/TV žanr/ generacije mladih, u formalnom smislu ćale i sin umeju da postave i poštuju žanrovske odrednice (kako arthaus nije žanr?!!) i možda bi sa pravim rediteljem uspeli i da od prikazanih postavki naprave nešto (isto, ali) u osnovi drugačije.
Zbogom, Skins. Zbogom godine mog života koje ću pamtiti po nekim ljudima celog života i nekima koje sam zaboravio već zauvek. Zbogom jednom odsjaju i moje mladosti.
Iako su Internetom brujale glasine da će sedma i poslednja sezona najboljeg TV Serijala o tinejdžerima svih vremena (slobodno me citirajte!), Skins, biti sastavljena od šest epizoda i da će se u po dve epizode baviti sa po jednom od tri generacije koje su proživele godine koje su pojeli skins, izgleda da se nešto u toj nameri izjalovilo ili žešće promenilo. Na kraju se pred nama pojavilo šest epizoda, ali sa po jednim centralnim akterom (svi iz prve postave), s tim što u Effy-nim epizodama viđamo i drage lezbejčice, Naomi i Emily, iz druge generacije (što nekako i ima smisla s obzirom da je Effy jedini lik koji se pojavio u više od jedne generacije Skins).
Svako poglavlje nosi po jedan "call to action" naziv, pa tako imamo: Fire (Effy), Pure (Cassie) i Rise (Cook). U svakom poglavlju zatičemo junake par godina nakon poslednjeg puta kad smo ih sreli i sem u prvom poglavlju, u kome su Effy i Naomi cimerke (a Emily živi i školuje se u Njujorku) nema pomena drugih likova, niti ih se naši junaci ni na koji način sećaju. Kao što smo se i sami uverili prijateljstva stečena za sva vremena obično se povuku i nestanu kada svako od nas krene svojim putem (i za taj put nekako postaju bitnije komšije i/ili rodbina). Očekivano svi naši junaci su na određenom nivou samosjebanosti (svako naredno poglavlje podiže nivo) i kroz dve epizode mi pratimo na koji način će oni, pre svojom skins-ovskom pasivnošću, nego zlom sudbinom, doprineti da sve bude još gore. U izvesnoj meri, možemo da govorimo o kombinaciji nekih "svetskih trendova" (ekonomski krah - usamljenost - nasilje/ kriminal) sa tipično "skinsovskim" (Ican'thelpmyself), pa tako Effy krči sebi put u londonskom City-ju naivno se upuštajući u brokerska mešetarenja, Cassie i dalje deluje sluđeno i izgubljeno, a stvarima ne pomaže ni to što je klada sa koje je otpala još izgubljenija, dok je Cook sitni diler za tek nešto starijeg i nepodnošljivo psihopatskog Louieja, i dalje voljan da prošeta svoj tuki zabranjenim ulicama.
Tata Bryan Elsey i sin Jamie Brittain (koji su kreirali seriju) evidentno nisu štedeli pesimizam i crne dane kada su u pitanju sudbine naših junaka. Iako Effy odlazi u zatvor sa osmehom, iako Emily i Naomi ostaju zagrljene i uplakane, iako Cassie preuzima brigu o svom bratu, iako nam Cook poručuje da je OK da pogledamo smrti u oči i ostavimo je da tako bulji u nas dok nam se ne zavuče pod kožu i navikne nas na život, sve ono što im se desilo ne ukazuje baš na to da ih čekaju bolji ili podnošljiviji dani. Skins više nije način života, već kao nekakvo prokletstvo "te generacije/ tih generacija", neizbežnost ne neodrastanja, već preranog odrastanja, preranog prihvatanja kakav je svet i samozamrzavanja usled te spoznaje duboko u sebi. Skins je način samozavaravanja. Koji više ne pali.
Mislim da su (manje) tata (nego) i sin kroz ove tri epizode priveli kraju sudbinu Skins, ali i mnogo više napravili neku vrstu promotivnog showreela šta bi oni i u kojim temama/tipovima drame/ atmosferama imali još da ponude, naročito na filmskom planu, jer obrni-okreni svako poglavlje sedme sezone jeste jedan jednoiposatni film podeljen na pola. Tako se Effy-na epizoda preporučuje za nešto jeftiniju krimi dramu kakvu su negovali manje talentovani klonovi Danny-ja Boylea tokom devedesetih, epizode sa Cassie su surovi festivalski arthaus sa pregrštom elipsi, neobičnih romansi, skicama grada i propalih života, jedan stilizovani kitchen sink (ako ti nije kontradiktorno). Najveći uspeh postignut je epizodama sa Cookom koje su čist crni evropski talas o momku čije su dobre namere na kraju popločane paklenim posledicama po sve koji sa njim imaju veze, uz brutalno efektnu scenografiju i fotografiju na kraju. Deluje mi da će nacionalna lutrija Britanije relativno brzo profinansirati neki njihov (filmski) projekat koji će biti na tragu ovih mračnih projekcija. Iako svakom od njih nedostaje autentične svežine koju su Skins, kao niko pre, uveli u jedan milje/TV žanr/ generacije mladih, u formalnom smislu ćale i sin umeju da postave i poštuju žanrovske odrednice (kako arthaus nije žanr?!!) i možda bi sa pravim rediteljem uspeli i da od prikazanih postavki naprave nešto (isto, ali) u osnovi drugačije.
Zbogom, Skins. Zbogom godine mog života koje ću pamtiti po nekim ljudima celog života i nekima koje sam zaboravio već zauvek. Zbogom jednom odsjaju i moje mladosti.
"Na kraju se pred nama pojavilo šest epizoda, ali sa po jednim centralnim akterom (svi iz prve postave)"
ReplyDeleteMala ispravka, Cook je iz druge postave.
Inace, sjajan tekst.
Najvise su mi prijali drugi deo Cassie i prvi deo Cook epizode.
hvala na korisnoj. trebalo je da piše (svi iz prve dve postave)
DeleteE, naježio sam se samo od poslednja dva reda /to zbogom se često nametalo dok sam gledao/; čitam ostatak kad završi Begbede na RTS 2. ,-)
ReplyDelete