Ako vam se sluša prava Julia Holter
Dečaci i devojčice upoznajmo Brandta, Brauera i Fricka čije ime benda je Pitchfork ispravno okarakterisao kao da stoji iznad neke advokatske kancelarije. Brand Brauer Frick ist ein Techno-Projekt aus Berlin. Da li zaista treba da nas zanima više od toga?
Miami sam čuo pre nekoliko meseci prvi put. Fusnotirao sam ga kao nešto čemu treba da se vratim, pa sam to i učino, negde u maju, pa je izleteo sa iPoda iz neobjašnjivih razloga, ali sa nalepnicom "vredi- treba mu se vratiti". Te sam to i učinio pre par dana. I otada, dominira mojim FM-om. Ovo je album koji iznova i iznova nalazi načina da me bolno uštine za uvo i šta god radio u tom trenutku, pa makar ga i pasionirano i impresionirano slušao, on je u stanju da se ponovo preporuči i zasluži još jedan "ripit".
Miami je album kakav bi Herbert napravio (sa Matmosom u najboljim danima) da mu je kojim slučajem fri džez, a ne haus, polazna platforma. Naravno, ne treba smetnuti s uma da nam BBF dolaze iz zemlje Wagnera, Kraftwerka, krauta i Klausa Nomija. Miami je konceptualni album o ovoj američkoj penzionersko-turističkoj meki, ali u izvedbi nemačkog trija on je bliži atmosferi i događajima opisanim u TV seriji Dexter. Nema sunca u Miami Majamiju. Stvari pre deluju kao da smo u jednoj metro stanici duboko pod zemljom u kojoj multikulturalnost metropole pulsira svojim hirurškim i primitivnim oruđima. Žanr je definitivno triler.
Na albumu gostuju Om'Mas Keith (preko Pitchforka saznajem da je on iz benda Sa Ra, koji u odnosu na BBF stoji kao neka Laid Back verzija, ali je relevantan), zatim Jamie Lidell, koji na nekoliko poslednjih albuma gura ideju belog, elektro soula, zatim Gudrun Gut, za koju važi sve prethodno rečeno minus duša i Nina Kraviz čije prisustvo samo potvrđuje da u ovoj mirođiji nema puno mesta za čorbu.
Nisam pre slušao Brandta Brauera i Fricka, te ne znam da li se džez i pre krojio sa ovoliko disciplinovanih neposlušnih ritmova (znam šta pišem). Miami je kontrolisana, skoro militaristički navežbana kakofonija. Borba zvukova. Poput galaksije aranžirana kulisa. Sve deluje kao da je slučajno razbacano, ali nije. I zbog toga neprekidno osećate tenziju, i razumeo bih da čak i oni kojima se ovo dopada ponekad moraju da naprave pauzu u preslušavanju.
Teško je poverovati da album koji može da pravi klanicu u bilo kom klubu, pušten ili odsviran, počinje čemernom baladom u kojoj Erika Janunger peva kao da je neko davi preko podloge koja instantno asocira na Einsturzende Neubauten ili Johna Zorna. Plastic Like Your Mother neočekivano razmrdava atmosferu nakon podjednako mučnog introa svojim "EDM buena vista" miksom, i već tu je jasno da se uz ovo može plesati sve što se zna. Miami Titles pomenuti EDM vraća na pik karijere 808 State i sad mi pada na pamet da čuveni Mančesterci ovde uopšte nisu loša referenca, s obzirom da su i oni na potezu od Ninety do Don Solaris isprobavali razne krosovere sa ondašnjim, esidom zadojenim, plesnim zvukom. Obe stvari sa Lidellom (Broken Pieces i Empty Words) ublažuju osnovnu atmosferu sa "malo soula" i nešto slično mogli bi da očekujemo na izdanjima Big Dada i Ninja Tune etiketa (Roots Manuva, Spank Rock, Bonobo, Emika), ali Miami od početka do kraja ne menja postavljenu teskobu.
Das dark.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Dečaci i devojčice upoznajmo Brandta, Brauera i Fricka čije ime benda je Pitchfork ispravno okarakterisao kao da stoji iznad neke advokatske kancelarije. Brand Brauer Frick ist ein Techno-Projekt aus Berlin. Da li zaista treba da nas zanima više od toga?
Miami sam čuo pre nekoliko meseci prvi put. Fusnotirao sam ga kao nešto čemu treba da se vratim, pa sam to i učino, negde u maju, pa je izleteo sa iPoda iz neobjašnjivih razloga, ali sa nalepnicom "vredi- treba mu se vratiti". Te sam to i učinio pre par dana. I otada, dominira mojim FM-om. Ovo je album koji iznova i iznova nalazi načina da me bolno uštine za uvo i šta god radio u tom trenutku, pa makar ga i pasionirano i impresionirano slušao, on je u stanju da se ponovo preporuči i zasluži još jedan "ripit".
Miami je album kakav bi Herbert napravio (sa Matmosom u najboljim danima) da mu je kojim slučajem fri džez, a ne haus, polazna platforma. Naravno, ne treba smetnuti s uma da nam BBF dolaze iz zemlje Wagnera, Kraftwerka, krauta i Klausa Nomija. Miami je konceptualni album o ovoj američkoj penzionersko-turističkoj meki, ali u izvedbi nemačkog trija on je bliži atmosferi i događajima opisanim u TV seriji Dexter. Nema sunca u Miami Majamiju. Stvari pre deluju kao da smo u jednoj metro stanici duboko pod zemljom u kojoj multikulturalnost metropole pulsira svojim hirurškim i primitivnim oruđima. Žanr je definitivno triler.
Na albumu gostuju Om'Mas Keith (preko Pitchforka saznajem da je on iz benda Sa Ra, koji u odnosu na BBF stoji kao neka Laid Back verzija, ali je relevantan), zatim Jamie Lidell, koji na nekoliko poslednjih albuma gura ideju belog, elektro soula, zatim Gudrun Gut, za koju važi sve prethodno rečeno minus duša i Nina Kraviz čije prisustvo samo potvrđuje da u ovoj mirođiji nema puno mesta za čorbu.
Nisam pre slušao Brandta Brauera i Fricka, te ne znam da li se džez i pre krojio sa ovoliko disciplinovanih neposlušnih ritmova (znam šta pišem). Miami je kontrolisana, skoro militaristički navežbana kakofonija. Borba zvukova. Poput galaksije aranžirana kulisa. Sve deluje kao da je slučajno razbacano, ali nije. I zbog toga neprekidno osećate tenziju, i razumeo bih da čak i oni kojima se ovo dopada ponekad moraju da naprave pauzu u preslušavanju.
Teško je poverovati da album koji može da pravi klanicu u bilo kom klubu, pušten ili odsviran, počinje čemernom baladom u kojoj Erika Janunger peva kao da je neko davi preko podloge koja instantno asocira na Einsturzende Neubauten ili Johna Zorna. Plastic Like Your Mother neočekivano razmrdava atmosferu nakon podjednako mučnog introa svojim "EDM buena vista" miksom, i već tu je jasno da se uz ovo može plesati sve što se zna. Miami Titles pomenuti EDM vraća na pik karijere 808 State i sad mi pada na pamet da čuveni Mančesterci ovde uopšte nisu loša referenca, s obzirom da su i oni na potezu od Ninety do Don Solaris isprobavali razne krosovere sa ondašnjim, esidom zadojenim, plesnim zvukom. Obe stvari sa Lidellom (Broken Pieces i Empty Words) ublažuju osnovnu atmosferu sa "malo soula" i nešto slično mogli bi da očekujemo na izdanjima Big Dada i Ninja Tune etiketa (Roots Manuva, Spank Rock, Bonobo, Emika), ali Miami od početka do kraja ne menja postavljenu teskobu.
Das dark.
SELEKTAH: 9minus/ 10
mnogo bolje nego moderat II
ReplyDelete