A PERDRE LA RAISON

Što više razmišljam sve mi se više čini da je ovo jedan vrlo zajeban film

Gledajte filmove! Posle čitajte recenzije! Ako već morate.

Joachim Lafosse, čiji je ovo prvi film koji gledam (sklon sam toj vrsti greške), napravio je film kakav baš volim. I neretko, da bi takav film uspeo, on mora da bude "na francuskom", ne nužno i francuski (ovo je belgijsko-francuska koprodukcija). To su filmovi u kojima se realizam i razmišljanje o stvarnosti susreću i brutalno sudaraju da bi stvorili provokativnu kritiku sveta i sramotno pesimističnu poeziju svakodnevice. 

Film počinje sa istim spojlerom kao i rođenje. Jednoga dana ćeš i ti i svi koje znaš umreti. U krupnom planu, preko mutnog ramena druge osobe, gledamo ženu sa jednom od onih bolničkih cevčica u nosu kako nekom molećivo saopštava: Sahrani ih u Maroku. Već sledeća scena objašnjava nam da počinje jedan dugačak flešbek koji će nam objasniti "kako se i šta na kraju desilo".

Murielle (Emilie Dequenne, nagrađena u Kanu za ovu ulogu) i Mounir (Tahar Rahim iz A Prohphet) su dvoje dvadesetogodišnjaka koji su se sreli, zavoleli i ubrzo potom venčali. U narednih par godina kosmos ih je blagosiljao pa su praktično svake godine dobili po jedno dete, prvo tri ćerke, pa konačno sina. Najlepši scenario ikada?

Možda bi bio da nema sledećeg. Mounir je poreklom iz Maroka. On je imao neviđenu sreću da je francuski doktor Andre (Niels Arestrup iz A Prophet) učinio uslugu njegovoj majci i oženio se njegovom sestrom (da bi ona dobila papire), a njega praktično učinio svojim posinkom. Mounir od tada živi sa Andreom, a ubrzo nakon ženidbe sa Mourille, kojom Andre i jeste i nije bio oduševljen, i njih dvoje počinju da žive sa njim. S druge strane, iz nama nepoznatih razloga, Mourille od "svoje porodice" održava komunikaciju samo sa sestrom Francoise, koja je ostarela koka sklona devojačkom životu, bez mnogo razumevanja za svoju sestru. U takvom okruženju Lafosse počinje da plete jednu vrlo podmuklu mrežu koja će na kraju objasniti zašto se neko osetio kao riba na suvom.

Sa svakim novim detetom Mourille, čini se, akomulira još malo postporođajne depresije i sve teže podnosi njihovo podizanje. Andre, sa kojim žive, od isprava srdačno prihvaćenog "grand-pera" sve više biva samonametnuti pater familias koji svom posinku, a preko njega i snajki, diktira kako će i gde živeti. Nesigurni Mounir rado popušta pod savetima čoveka koji je sve učinio za njega. Obrni-okreni ova multikulturalna zajednica počinje da izgleda kao prototip patrijarhalnog modela kakav najčešće srećemo u muslimanskim zemljama na čije ljudske slobode nismo baš najponosniji. Lafosse vrlo mudro gleda da sva Andreova uplitanja i pritisci dolaze sa "zapadnjačkim" rezonom i "evropskim" tonom, kako ne bi svoj film prepustio jeftinoj ili eventualno rasističkoj kritici. Međutim, ovo poslednje ozbiljno je dovedeno u pitanje činjenicom da Lafosse Mounrira i njegovog brata, koji razmaženo očekuje da se i njegov život sredi na isti način, tretira kao neodrasle i bahate potencijalne "stanovnike Evrope". Ali ta "jednosmerna" vizura dodatno se komplikuje odlaskom porodice kod Mounirove majke u Maroko, gde majka i Mourille uspostavljaju vrlo prisan odnos, a Mourille, iako nam Lafosse nije pokazao čime tačno, biva oduševljena zemljom i čak u jednom trenutku insistira da se čitava porodica preseli u Maroko, jer i to je domovina njihove dece.

Mislim da u tom trenutku A perdre la raison (francuska fraza za "odlepiti" ili "izgubiti razum") prestaje da biva socijalna kritika i počinje da se bavi isključivo muško-ženskim odnosima, sa očiglednim favorizovanjem "ženskih", ali i pokušajem da nam stvori tip okolnosti u kojima će se jedna žena osetiti izgubljeno, bespomoćno i ostavljeno, iako, paradoksalno, nikada nije sama. Spuštanjem u sam ponor "stare zajednice" Lafosse pokazuje šta je u njoj dobro, a šta loše, kakva vrsta pomoći uvek treba, a kakva nikada. Hanekeovski nemilosrdan, ali daleko mudriji u okrutnosti slike, on poslednjim prizorom pokazuje jedan dom čiji je epicentar izgubio napajanje i zbog čega se sve srušilo.

A perdre la raison od početka do kraja ide sa istim ritmom kratkih scena, fantastično slikanih (u smislu da je uhvaćeno samo ono što treba) i sa dijalog listom koja nema ni interpunkciju viška. Ta vrsta blic hronologisanja nije nova, ali je Lafosse virtuozno koristi. I većina njegovih kadrova uvek je nekako slikana sa mutnom ivicom, nekim predmetom, koji smeta s leve ili desne strane, aludirajući na tu stalnu prisutnost Andrea u njihovim životima, na taj neprekidni osećaj nadgledanja, nemanja slobode, samoće u nesamoći. 

SELEKTAH: 9/ 10