Ako ne možeš da porasteš, raširi se
Nije ga bilo sedam godina, a onda odjednom eto ga dvaput za godinu dana. Od kada je Kate Bush uradila nešto slično takve stvari više ne čude. U slučaju JT-a čak mi se čini da to i nije deo neke naročito pametne strategije, već više posledica ležerne odluke da su dva albuma od jednog dvostrukog "bolja fora", kao i da sam autor sebi može da dozvoli ovu vrstu slobode/kurcobolje/rizika u svojoj karijeri. I ispostavlja se da i jeste tako. Od kada je oglašen, 20/20 Vol. 2 nije bogznakako iščekivan, ali mislim da je dočekan s osmehom i bez predrasuda spram ambicioznosti i pretencioznosti ovakvog industrijskog čina, i to je baš zato što se nikome nije učinilo da JT i pokušava bilo šta veliko. U širinu- možda.
Vol.1 vratio je Timberlakea među zvezde kojima pripada, ali uprkos "spektakularnom" (pod debelim navodnicima) nastupu na ovogodišnjoj MTV dodeli nagrada, on nije postao novi MJ, čak se nekako gube i osnovi za to poređenje. Čovek sa jednom nogom tako duboko u Holivudu više nikome ne deluje kao ozbiljna pop zvezda, čak pre imamo osećaj da mu pop karijera lepo stoji u kontekstu glumačke. A kolateralno Timberlake profitira i kolaboracijama sa Jay Zijem, i to baš u godini kada (i) ovaj pokušava sebe da izmesti iz klopkaste pozicije koju mu je industrija propisala. U svemu tome jedno je sigurno- Justin Timberlake sigurno stoji na onome što pripada Justinu Timberlakeu.
Vol. 2 skoro na svaki način jeste nastavak keca, do nivoa gde ga bez problema možemo percipirati kao CD2 dvostrukog seta objavljenog par meseci kasnije (prilično sam siguran da u Kini već pakuju za božićne praznike specijalni double-set). Dangerous, kao najveći domet oba voljuma, i kao sad već sigurna referenca, i dalje figurira Justinovim blago elektrifikovanim r&b-ijem, sa većinom pesama iznad pet minuta trajanja (jedna čak traje devet i po!). Timbov fike-fike-sto-pucketajućih-ritomova-u-svim-smerovima producentski doprinos je tu, baš kao i njegovog pulena J-Roca. Ako je svojevremeno MJ sa Dangerous praktično izmislio pop zvuk novog milenijuma, kao mana ostaje to što nije u potpunosti uspeo da se ratosilja nekih arhaičnih momenata poput balada Will You Be There, Heal The World ili Gone Too Soon koje su prigušile (čak i iz današnje perspektive) frišak i radikalan tretman pop zvuka (Jam, Why You Wanna Trip On Me, Give In To Me, Who Is It?). Slično i JT, valjda u pokušaju da podseti šta mu je all-time-target, uzaludno pokušava da pokrije sve terene. Iako je JT samog sebe ispalio ka nama baladom Cry Me A River ja i dalje ne mogu da se priviknem na njega kao baladera, naročito onog klasičnije tipa i otuda me kraj ovog albuma (Drink You Away, You Got It On i naročito dvojac Not A Bad Thing/ Pair Of Wings) maltretira svojom produkcijskom i emocionalnom jalovošću. U Drink You Away JT čak pokušava da se približi prljavijem, seksipilnijem Princeovom zvuku, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je čitava stvar promišljena konstrukcija. Sve je daleko bolje urađeno u Only When I Walk Away, jer tamo gitarski rif kida. Iako nije Steve Stevens na gitari.
Ali, nema razloga za brigu. I Vol.2 ima dovoljno solidnih pesama plus se na njemu nalazi jedna od najboljih JT-ijevih stvari ikada. U pitanju je genijalni kemp omaž TV seriji True Blood. Za dveet i po minuta JT pravi svoju verziju klupskog LCD hita koji funkcioniše kao remiks MJ-ovog Thriller (čime samo dobija na konceptualnosti) koji se poput Get Yr Freak On otrgao i Timbinoj i Justinovoj kontroli. Pesma ima neviđan vajb, u refrenu miriše Sexyback taman koliko treba, a kad uleti falseto-ekstenzija više nije bitno kog ste pola da biste uživali. Uprkos trudu desetina off/lo-fi/indie/country umetnika, True Blood je tek sa ovom stvari dobio odgovarajući saundtrak.
Sci-fi melodrama, bogati aranžmani, lukavi i kemp omaži različitim žanrovima definišu većinu ostalih pesama i mahom ne donose skoro ništa novo u prepoznatljivi T&T zvuk, ali ova dvojica još jednom potvrđuju da je puko utvrđivanje njihovog standarda i dalje standard za mnoge druge pop izvođače. Da se kojim slučajem Vol. 2 pojavio sledeće ili bilo koje naredne godine imali bi pravo da budemo razočarani. U ovom slučaju, to ne bi bilo fer.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Nije ga bilo sedam godina, a onda odjednom eto ga dvaput za godinu dana. Od kada je Kate Bush uradila nešto slično takve stvari više ne čude. U slučaju JT-a čak mi se čini da to i nije deo neke naročito pametne strategije, već više posledica ležerne odluke da su dva albuma od jednog dvostrukog "bolja fora", kao i da sam autor sebi može da dozvoli ovu vrstu slobode/kurcobolje/rizika u svojoj karijeri. I ispostavlja se da i jeste tako. Od kada je oglašen, 20/20 Vol. 2 nije bogznakako iščekivan, ali mislim da je dočekan s osmehom i bez predrasuda spram ambicioznosti i pretencioznosti ovakvog industrijskog čina, i to je baš zato što se nikome nije učinilo da JT i pokušava bilo šta veliko. U širinu- možda.
Vol.1 vratio je Timberlakea među zvezde kojima pripada, ali uprkos "spektakularnom" (pod debelim navodnicima) nastupu na ovogodišnjoj MTV dodeli nagrada, on nije postao novi MJ, čak se nekako gube i osnovi za to poređenje. Čovek sa jednom nogom tako duboko u Holivudu više nikome ne deluje kao ozbiljna pop zvezda, čak pre imamo osećaj da mu pop karijera lepo stoji u kontekstu glumačke. A kolateralno Timberlake profitira i kolaboracijama sa Jay Zijem, i to baš u godini kada (i) ovaj pokušava sebe da izmesti iz klopkaste pozicije koju mu je industrija propisala. U svemu tome jedno je sigurno- Justin Timberlake sigurno stoji na onome što pripada Justinu Timberlakeu.
Vol. 2 skoro na svaki način jeste nastavak keca, do nivoa gde ga bez problema možemo percipirati kao CD2 dvostrukog seta objavljenog par meseci kasnije (prilično sam siguran da u Kini već pakuju za božićne praznike specijalni double-set). Dangerous, kao najveći domet oba voljuma, i kao sad već sigurna referenca, i dalje figurira Justinovim blago elektrifikovanim r&b-ijem, sa većinom pesama iznad pet minuta trajanja (jedna čak traje devet i po!). Timbov fike-fike-sto-pucketajućih-ritomova-u-svim-smerovima producentski doprinos je tu, baš kao i njegovog pulena J-Roca. Ako je svojevremeno MJ sa Dangerous praktično izmislio pop zvuk novog milenijuma, kao mana ostaje to što nije u potpunosti uspeo da se ratosilja nekih arhaičnih momenata poput balada Will You Be There, Heal The World ili Gone Too Soon koje su prigušile (čak i iz današnje perspektive) frišak i radikalan tretman pop zvuka (Jam, Why You Wanna Trip On Me, Give In To Me, Who Is It?). Slično i JT, valjda u pokušaju da podseti šta mu je all-time-target, uzaludno pokušava da pokrije sve terene. Iako je JT samog sebe ispalio ka nama baladom Cry Me A River ja i dalje ne mogu da se priviknem na njega kao baladera, naročito onog klasičnije tipa i otuda me kraj ovog albuma (Drink You Away, You Got It On i naročito dvojac Not A Bad Thing/ Pair Of Wings) maltretira svojom produkcijskom i emocionalnom jalovošću. U Drink You Away JT čak pokušava da se približi prljavijem, seksipilnijem Princeovom zvuku, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je čitava stvar promišljena konstrukcija. Sve je daleko bolje urađeno u Only When I Walk Away, jer tamo gitarski rif kida. Iako nije Steve Stevens na gitari.
Ali, nema razloga za brigu. I Vol.2 ima dovoljno solidnih pesama plus se na njemu nalazi jedna od najboljih JT-ijevih stvari ikada. U pitanju je genijalni kemp omaž TV seriji True Blood. Za dveet i po minuta JT pravi svoju verziju klupskog LCD hita koji funkcioniše kao remiks MJ-ovog Thriller (čime samo dobija na konceptualnosti) koji se poput Get Yr Freak On otrgao i Timbinoj i Justinovoj kontroli. Pesma ima neviđan vajb, u refrenu miriše Sexyback taman koliko treba, a kad uleti falseto-ekstenzija više nije bitno kog ste pola da biste uživali. Uprkos trudu desetina off/lo-fi/indie/country umetnika, True Blood je tek sa ovom stvari dobio odgovarajući saundtrak.
Sci-fi melodrama, bogati aranžmani, lukavi i kemp omaži različitim žanrovima definišu većinu ostalih pesama i mahom ne donose skoro ništa novo u prepoznatljivi T&T zvuk, ali ova dvojica još jednom potvrđuju da je puko utvrđivanje njihovog standarda i dalje standard za mnoge druge pop izvođače. Da se kojim slučajem Vol. 2 pojavio sledeće ili bilo koje naredne godine imali bi pravo da budemo razočarani. U ovom slučaju, to ne bi bilo fer.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment