Dobro pobeđuje kad zlo više nema gde
Sramota me je da priznam da je u opusu dugom više desetina filmova ovo (verovatno) prvi film Johnnieja Toa koji sam gledao. Najbliže što sam mu se približio bio je Election, ali sad više ne mogu da se setim zašto sam odustao od gledanja na tog filma, odmah na početku ili negde na pola. Zato ćete, kao mnogo puta do sada, ostati uskraćeni za situiranja filma u autorstvo samog umetnika.
Drug War je jedan vrlo jednostavan film. Policajci koji su na tragu velikom dileru slučajno dolaze u "posed" tipa koji, da bi sebe spasao zatvora tj smrtne kazne, pristaje da radi za njih i pomogne im u njegovom hapšenju. Sve se dešava u toku jednog dana.
Drug War, da li zbog toga što se najveći deo filma dešava u automobilima ili oko automobila, a bez preterane fetišizacije istih, deluje kao francuski krimić. Ne kažem da je esencijalna karakteristika francuskih krimića fetišizacija automobila (naročito ako je zapravo nema), ali ta njihova obilata prisutnost (naročito u finalnoj sceni filma) mislim da jeste. Odmah iza toga slede tvrdi "flikovi", od malo reči, bez previše pardona prema šljamu sa kojim moraju silom prilika da sarađuju i osećaj da radnju ne definiše toliko drama tj zaplet, već više atmosfera koja se stvara kretanjem kroz policijsku rutinu, koja kako vreme odmiče sve više odbija da to bude.
Nema ničeg posebnog u Drug War (pogledajte koliko je samo naslov do bola banalan!), ali upravo akumulacija te "honkoške" banalnosti na kraju stvara utisak da ste gledali nešto posebnije ili bizarnije nego što vam se isprva učinilo. Impresionira žilavost kriminalca da po svaku cenu i po svaku žrtvu pobegne i spasi se. To je čovek koji je jedva jednu molitvu potrošio na smrt svoje supruge i njene braće koji su poginuli u eksploziji (prilikom kuvanja gudre) koja prethodi filmu. I taj ritual promiče u spaljivanju para (za duše poginulih), a krimosov tim u toj ceremoniji čini gluvi staf što film u samo par minuta iz rutinskog krimića prebacuje u "arthaus pogled na stvari"- nešto što krasi najveće autore azijskog filma. Isto važi i za kreiranje lika koji se zove "Mr Haha" (probajte da pogodite zašto se tako zove), kao i poslednje scene koja sumorno i uporno crpi ljudskost iz svih aktera.
Drug War je čvrst i kompaktan, ukrašen je elementima komedije i arthausa i poseduje nešto od prepoznatljivih elemenata honkoškog filma, ali iako ima dva glavna junaka, on kao da ne želi da njihov sukob ili odnos učini na bilo koji način velikim ili ikonografskim. Obojica postoje samo u domenu banalne smrtnosti i gube život tj slobodu u okolnostima koje skoro da im se rugaju. Drug War kao da pokušava da nam kaže da na tom polju nema smisla, vremena, prostora graditi velike junake odn. legende, jer niko ne traje dovoljno dugo i ništa zapravo nije lepo i jedinstveno, sem banalnosti.
SELEKTAH: 7/ 10
Sramota me je da priznam da je u opusu dugom više desetina filmova ovo (verovatno) prvi film Johnnieja Toa koji sam gledao. Najbliže što sam mu se približio bio je Election, ali sad više ne mogu da se setim zašto sam odustao od gledanja na tog filma, odmah na početku ili negde na pola. Zato ćete, kao mnogo puta do sada, ostati uskraćeni za situiranja filma u autorstvo samog umetnika.
Drug War je jedan vrlo jednostavan film. Policajci koji su na tragu velikom dileru slučajno dolaze u "posed" tipa koji, da bi sebe spasao zatvora tj smrtne kazne, pristaje da radi za njih i pomogne im u njegovom hapšenju. Sve se dešava u toku jednog dana.
Drug War, da li zbog toga što se najveći deo filma dešava u automobilima ili oko automobila, a bez preterane fetišizacije istih, deluje kao francuski krimić. Ne kažem da je esencijalna karakteristika francuskih krimića fetišizacija automobila (naročito ako je zapravo nema), ali ta njihova obilata prisutnost (naročito u finalnoj sceni filma) mislim da jeste. Odmah iza toga slede tvrdi "flikovi", od malo reči, bez previše pardona prema šljamu sa kojim moraju silom prilika da sarađuju i osećaj da radnju ne definiše toliko drama tj zaplet, već više atmosfera koja se stvara kretanjem kroz policijsku rutinu, koja kako vreme odmiče sve više odbija da to bude.
Nema ničeg posebnog u Drug War (pogledajte koliko je samo naslov do bola banalan!), ali upravo akumulacija te "honkoške" banalnosti na kraju stvara utisak da ste gledali nešto posebnije ili bizarnije nego što vam se isprva učinilo. Impresionira žilavost kriminalca da po svaku cenu i po svaku žrtvu pobegne i spasi se. To je čovek koji je jedva jednu molitvu potrošio na smrt svoje supruge i njene braće koji su poginuli u eksploziji (prilikom kuvanja gudre) koja prethodi filmu. I taj ritual promiče u spaljivanju para (za duše poginulih), a krimosov tim u toj ceremoniji čini gluvi staf što film u samo par minuta iz rutinskog krimića prebacuje u "arthaus pogled na stvari"- nešto što krasi najveće autore azijskog filma. Isto važi i za kreiranje lika koji se zove "Mr Haha" (probajte da pogodite zašto se tako zove), kao i poslednje scene koja sumorno i uporno crpi ljudskost iz svih aktera.
Drug War je čvrst i kompaktan, ukrašen je elementima komedije i arthausa i poseduje nešto od prepoznatljivih elemenata honkoškog filma, ali iako ima dva glavna junaka, on kao da ne želi da njihov sukob ili odnos učini na bilo koji način velikim ili ikonografskim. Obojica postoje samo u domenu banalne smrtnosti i gube život tj slobodu u okolnostima koje skoro da im se rugaju. Drug War kao da pokušava da nam kaže da na tom polju nema smisla, vremena, prostora graditi velike junake odn. legende, jer niko ne traje dovoljno dugo i ništa zapravo nije lepo i jedinstveno, sem banalnosti.
SELEKTAH: 7/ 10
No comments:
Post a Comment