CHELSEA WOLFE - Pain Is Beauty (Sargent House)

Ne dajte se zavarati, ovo nije treći album Chelsea Wolfe, a naročito ne drugi. Ima toga mnogo više i sve prija ako volite svoj biftek krvav i sirov.

Nadam ste da ste čuli prvi i fenomenalni Lynchov album, Crazy Clown Times, kao i njegov drugi i odlični album, The Big Dream, jer to će vam pomoći da (još) lakše zavolite novi album Chelsea Wolfe. On zvuči kao logičan nastavak, samo što je žena sela za volan, možda je i mrak (pred zoru) malo gušći i na autoputu jeze nema baš puno ljudi. Živih, mislim. Ako je verovati Chelsea, album se bavi uticajem naših predaka na nas same, tradicijom i svim onim stvarima koje su nam ostavili. A bavi se i ljubavlju, onom prebijenom i izmučenom, onom "svim srcem", kao i usamljenošću koja se prva ugnezdi kad ova konačno pobegne na bolje mesto. Ne morate da obraćate previše pažnje na stihove da biste to primetili. "Ići napred protiv svih očekivanja je ono što stvara istoriju" kaže Chelsea. Dodajete gas ili kočite?!

Pain Is Beauty je, čak i ne-testiran, magičan saputnik tokom noćne vožnje. Ono malo got-akustike u koju je Chelsea uvijala svoje pesme na prethodnim izdanjima, boreći se sa folkom negde na tromeđi između Bat For Lashes, Diamande Galas i (nekasne) Cat Power, sada je elegantno, ali dominantno uvijeno u (sad već) Lynchastu elektroniku u kojoj duhovi i elektroni podjednako doprinose utisku. Međutim, Pain Is Beauty nije neka postmoderna elektronika u kojima dronovi simuliraju orgulje u kvazi-folk himnama. Chelsea najviše impresionira kvalitetom svojih pesama, efektnim i moćnim refrenima koji bi mogli da izađu na crtu svakom stadionu. Zamračenom, naravno. I na sve to, a imaćete pravo da tako nešto pomislite, ovo i dalje nije gloomy-mainstream-friendly koliko i poslednji album Florence + The Machine.

Iako pesme osciluju između akustičnijih (a la To Bring You My Love) i onih sa eruptivnijim mid-tempom i znatno više aranžmanskih rešenja u elektronici (a la Is This Desire), Pain Is Beauty poseduje kompaktnost albuma sa jasnom autorskom vizijom i bogatim emocionalnim prtljagom (mučim se sa ovim "akademskim" formulacijama). Hoću da kažem, Kate Bush je za ove stvari postavila standard (Chelsea je samo tako ispoštovala u triobulgarkastoj Ancestors, The Ancients ili First Love), P.J. Harvey je u jednom trenutku odradila grrrl rock varijantu toga, a Chelsea Wolfe lukavo promiče tačno između, čak ne ni toliko zainteresovana za "ženskost" svega toga.

U zavisnosti kog Chelsinog izdanja se prvo prihvatite zavisi i koliko ćete bitaka morati da dobijete sa njom da biste u istima uživali, ali Pain Is Beauty impresionira "kompromisom" koji je napravljen sa do sada najširim mogućim auditorijumom, a da u svemu tome esencija njenog autorstva nije niti izgubljena, niti ugrožena. Neke stvari, poput Kings, malčice su više rashlađene na The Knife temperature i sa nešto militantnijim, sintetičkim zvucima. Ali zato su tu uspavankaste teme poput House Of Metal ili The Warden koja bi skoro mogla da se nađe na nekom od albuma iz poslednje faze Pet Shop Boys. A, sasvim u prvopomenutom duhu Lyncha, zadese se i pesmice sa duhom 50-tih poput Destruction Makes The World Burn Brighter tek da jezi daju zamaha u stvarno losthajvejovskim interpretacijama Cocteau Twins poput Sick... Lakoća sa kojom žanrovi prihvataju Chelseau sigurno mora biti njen plus.

Sad pustite ona čudovišta o kojima vam je vaša baka pričala u spavaću sobu i navucite pokrivač do ušiju.

SELEKTAH: 9minus/ 10