Jedan od najneobičnijih načina da se priđe istini. I za sva vremena obesmisli mogućnost pomirenja
Šta god i kako god ja napisao sad, vi morate da zapamtite dve stvari:
1. MORATE da gledate ovaj film (u produženoj verziji od 159 minuta)
2. ovaj film je JEBENI MASTERPIS (i sumnjam da ste sličan skoro gledali sem možda u čitulji)
(Ako sam sve dobro upamtio) u Indoneziji je 1965. vojska izvršila puč i zbacila komuniste sa vlasti. U saradnji sa lokalnim krimosima "nova vlast" je u narednih 2-3 godine pobila više od 2.5 miliona ljudi koji su bili osumnjičeni i potom pobijeni, bez potrebe za mnogo dokaza, "kao komunisti". Danas su akteri tog puča evoluirali u jednu od najvećih paramilitarnih organizacija u zemlji, Pemuda Pancasila, koja i dalje živi od korupcije i reketiranja, i to ne baš preterano tajno, dok su najveći krimosi onog vremena proglašeni osnivačima te partije i imaju polu-superstarovski status u svojoj (i dalje vrlo anti-komunističkoj) zemlji.
The Act Of Killing bavi se sa nekoliko stvari koje su u vezi sa prethodno rečenim: on je neka vrsta making-ofa za film koji ti viđeniji gangsteri snimaju sami o sebi da bi narodu pokazali ispravnost i opravdanost svojih postupaka, on je dokumentarac o tim ljudima i njihovim aktivnostima iz prošlosti, on je dokumentarac o tim ljudima i njihovim sadašnjim aktivnostima, i te tri stvari se prepliću pred vašim očima na najsumanutije načine praveći jedan od najsurovijih, najsirovijih, najzabavnijih sudara sa onim što ljudi mogu da urade i (ne)mogućnošću pomirenja sa njihovim postupcima i njima samima. Sam početak filma, koji svojom scenografskom ekstravagancijom podseća na Matthewa Barneya i Cremaster franšizu, ispostaviće se, iako neočekivano, kao superadekvatan početak filma o jednoj od najvećih moralnih turbulencija koje je filmska kamera zabeležila.
Tema moralnosti, naročito naše, načeta je već samim činom gledanja. Vrlo brzo po upoznavanju sa akterima i njihovim zlodelima neminovno ćete se upitati - da li je od vas ispravno da ovakvim ljudima dajete kredibilitet samim gledanjem ovog filma, tj samim pristajanjem na to da je OK snimiti film o ovoj temi. Ako se složite sa svojom savešću da je sve OK, kao i ja, možete da produžite da razmišljate na temu- da li bi bilo OK aktere ovog filma pozvati da budu gosti festivalske promocije, da kao "zvezde" ispromovišu svoj film i suoče se sa sudom javnosti. Ja sam tu već krenuo da šlajfujem i da mislim da to baš i ne bi bilo u redu, bez obzira što bi rezultat takve neke akcije bio urnebesan. Film koji su zajednički realizovali Joshua Oppenheimer, Anonymous (ne znam da li je član Anonymous ili je samo Anonymous) i Christine Cynn upravo ta neposrednost sa zločincima i zločinom čini neverovatnim iskustvom. Oni ne sude svojim likovima, ali fascinantnost pristupa životima aktera i neuzdržanost ovih u prisećanju na mračnu prošlost do te mere ogovoljava junake pred nama da su na kraju i oni sami pritisnuti onim što su podelili sa nama i moraju da nađu načina da se izbore sa tim. Neki uspešnije od drugih. Drugi aspekt ovog filma svakako predstavljaju okolnosti pod kojima su činjeni zločini i to što Indonezija, koja je verovatno najgore leglo korupcije i kriminala u svetu (ne računamo polusvetove poput Somalije i Kosova), i dalje tretira tu blisku prošlost kao Hrvati "domovinski rat"- kao jednu možda preteranu (kontra-)agresiju, ali svakako pravednu agresiju.
Svaka scena crpi sumanutost do poslednje kapi. Od one u kojoj "glavna zvezda", Anwars Congo (izgleda kao dedica iz Buena Vista Social Cluba), zove svoja dva unuka da sa njim zajedno odgledaju brutalnu scenu u kojoj njega "ubijaju" na isti način na koji je on ubijao komuniste (on sam je patentirao nekrvareći metod ubijanja žicom), preko satirične epizode u kojoj se jedan od ubica kandiduje za lokalni parlament bez želje da sakrije da mu je cilj samo sticanje prava za legalan i pozamašan reket, do velikih scena poput one u kojoj indonežanski ministar za sport i zdravlje dolazi da da podršku snimanju filma i to baš sceni napada na komunističko selo tokom koje su silovane žene, ubijana deca i spaljivane kuće... Teško je poverovati da se sve to dešavalo, potom da ljudi o tome tako slobodno i opušteno pričaju, i da zbog svega toga imaju status zvezda.
Ali tu ne prestaju bizarnosti vezane za The Act of Killing koji mi dobrim delom svog trajanja deluje kao film fasciniran time što je pronašao tone blaga u materijalu kojim se bavi. Sve te anti-komunističke ubice bili su sitni tapkaroši i krimosi koji su, nakon pokušaja komunističkih vlasti da zabrane američke filmove (i samim tim kvarenja tapkaroškog biznisa krimosima) videli priliku za odmazdom, a potom i zgodnim načinom za sticanje materijalnih dobara. Paradoksalno, kao inspiracija za sve te zločine vrlo često su im služila glumačka i druga rešenja iz američkih filmova, i oni taj osećaj "superstarnosti" furaju i dan danas, što kroz način života, što kroz način oblačenja, što kroz prisustva na priredbama u čast Pemuda Pancasila na kojima je najočigledniji taj perpetomobilni ciklus prenošenja slavne borbe.
The Act Of Killing podjednako je učinio ove ljude i psihopatama i ljudima od krvi i mesa (naročito Anwars ima problema sa suočavanjem) i u tom prostoru sve ono sa čim smo i mi i oni suočeni deluje i neverovatno neverovatno i neverovatno realistično. Da li je i kako je sve ovo moguće je najčešće pitanje koje ćete uputiti sebi? I zašto je svo ovo ovako zabavno i deluje kao sprdnja?
The Act Of Killing ne diskutuje samo sa temom on diskutuje i sa desetinama drugih (ne samo filmskih) načina da se diskutuje sa nekom ovakvom temom, kao i rezultatatima takve diskusije. U Indoneziji svi ti zločini herojski su činovi odbrane od napasti komunizma, ostatak sveta je uglavnom zaboravio na to, a anonimni i neanonimni Danci i Norvežani snimaju ludački film o tome. Možda će neko od nas (kao ja) odlučiti da nikada ne kroči u (zemlju kao što je) Indonezija ili nešto još radikalnije, ali istorija se ovde pokazala kao vrlo bezobrazna učiteljica.
SELEKTAH: 10/ 10
Šta god i kako god ja napisao sad, vi morate da zapamtite dve stvari:
1. MORATE da gledate ovaj film (u produženoj verziji od 159 minuta)
2. ovaj film je JEBENI MASTERPIS (i sumnjam da ste sličan skoro gledali sem možda u čitulji)
(Ako sam sve dobro upamtio) u Indoneziji je 1965. vojska izvršila puč i zbacila komuniste sa vlasti. U saradnji sa lokalnim krimosima "nova vlast" je u narednih 2-3 godine pobila više od 2.5 miliona ljudi koji su bili osumnjičeni i potom pobijeni, bez potrebe za mnogo dokaza, "kao komunisti". Danas su akteri tog puča evoluirali u jednu od najvećih paramilitarnih organizacija u zemlji, Pemuda Pancasila, koja i dalje živi od korupcije i reketiranja, i to ne baš preterano tajno, dok su najveći krimosi onog vremena proglašeni osnivačima te partije i imaju polu-superstarovski status u svojoj (i dalje vrlo anti-komunističkoj) zemlji.
The Act Of Killing bavi se sa nekoliko stvari koje su u vezi sa prethodno rečenim: on je neka vrsta making-ofa za film koji ti viđeniji gangsteri snimaju sami o sebi da bi narodu pokazali ispravnost i opravdanost svojih postupaka, on je dokumentarac o tim ljudima i njihovim aktivnostima iz prošlosti, on je dokumentarac o tim ljudima i njihovim sadašnjim aktivnostima, i te tri stvari se prepliću pred vašim očima na najsumanutije načine praveći jedan od najsurovijih, najsirovijih, najzabavnijih sudara sa onim što ljudi mogu da urade i (ne)mogućnošću pomirenja sa njihovim postupcima i njima samima. Sam početak filma, koji svojom scenografskom ekstravagancijom podseća na Matthewa Barneya i Cremaster franšizu, ispostaviće se, iako neočekivano, kao superadekvatan početak filma o jednoj od najvećih moralnih turbulencija koje je filmska kamera zabeležila.
Tema moralnosti, naročito naše, načeta je već samim činom gledanja. Vrlo brzo po upoznavanju sa akterima i njihovim zlodelima neminovno ćete se upitati - da li je od vas ispravno da ovakvim ljudima dajete kredibilitet samim gledanjem ovog filma, tj samim pristajanjem na to da je OK snimiti film o ovoj temi. Ako se složite sa svojom savešću da je sve OK, kao i ja, možete da produžite da razmišljate na temu- da li bi bilo OK aktere ovog filma pozvati da budu gosti festivalske promocije, da kao "zvezde" ispromovišu svoj film i suoče se sa sudom javnosti. Ja sam tu već krenuo da šlajfujem i da mislim da to baš i ne bi bilo u redu, bez obzira što bi rezultat takve neke akcije bio urnebesan. Film koji su zajednički realizovali Joshua Oppenheimer, Anonymous (ne znam da li je član Anonymous ili je samo Anonymous) i Christine Cynn upravo ta neposrednost sa zločincima i zločinom čini neverovatnim iskustvom. Oni ne sude svojim likovima, ali fascinantnost pristupa životima aktera i neuzdržanost ovih u prisećanju na mračnu prošlost do te mere ogovoljava junake pred nama da su na kraju i oni sami pritisnuti onim što su podelili sa nama i moraju da nađu načina da se izbore sa tim. Neki uspešnije od drugih. Drugi aspekt ovog filma svakako predstavljaju okolnosti pod kojima su činjeni zločini i to što Indonezija, koja je verovatno najgore leglo korupcije i kriminala u svetu (ne računamo polusvetove poput Somalije i Kosova), i dalje tretira tu blisku prošlost kao Hrvati "domovinski rat"- kao jednu možda preteranu (kontra-)agresiju, ali svakako pravednu agresiju.
Svaka scena crpi sumanutost do poslednje kapi. Od one u kojoj "glavna zvezda", Anwars Congo (izgleda kao dedica iz Buena Vista Social Cluba), zove svoja dva unuka da sa njim zajedno odgledaju brutalnu scenu u kojoj njega "ubijaju" na isti način na koji je on ubijao komuniste (on sam je patentirao nekrvareći metod ubijanja žicom), preko satirične epizode u kojoj se jedan od ubica kandiduje za lokalni parlament bez želje da sakrije da mu je cilj samo sticanje prava za legalan i pozamašan reket, do velikih scena poput one u kojoj indonežanski ministar za sport i zdravlje dolazi da da podršku snimanju filma i to baš sceni napada na komunističko selo tokom koje su silovane žene, ubijana deca i spaljivane kuće... Teško je poverovati da se sve to dešavalo, potom da ljudi o tome tako slobodno i opušteno pričaju, i da zbog svega toga imaju status zvezda.
Ali tu ne prestaju bizarnosti vezane za The Act of Killing koji mi dobrim delom svog trajanja deluje kao film fasciniran time što je pronašao tone blaga u materijalu kojim se bavi. Sve te anti-komunističke ubice bili su sitni tapkaroši i krimosi koji su, nakon pokušaja komunističkih vlasti da zabrane američke filmove (i samim tim kvarenja tapkaroškog biznisa krimosima) videli priliku za odmazdom, a potom i zgodnim načinom za sticanje materijalnih dobara. Paradoksalno, kao inspiracija za sve te zločine vrlo često su im služila glumačka i druga rešenja iz američkih filmova, i oni taj osećaj "superstarnosti" furaju i dan danas, što kroz način života, što kroz način oblačenja, što kroz prisustva na priredbama u čast Pemuda Pancasila na kojima je najočigledniji taj perpetomobilni ciklus prenošenja slavne borbe.
The Act Of Killing podjednako je učinio ove ljude i psihopatama i ljudima od krvi i mesa (naročito Anwars ima problema sa suočavanjem) i u tom prostoru sve ono sa čim smo i mi i oni suočeni deluje i neverovatno neverovatno i neverovatno realistično. Da li je i kako je sve ovo moguće je najčešće pitanje koje ćete uputiti sebi? I zašto je svo ovo ovako zabavno i deluje kao sprdnja?
The Act Of Killing ne diskutuje samo sa temom on diskutuje i sa desetinama drugih (ne samo filmskih) načina da se diskutuje sa nekom ovakvom temom, kao i rezultatatima takve diskusije. U Indoneziji svi ti zločini herojski su činovi odbrane od napasti komunizma, ostatak sveta je uglavnom zaboravio na to, a anonimni i neanonimni Danci i Norvežani snimaju ludački film o tome. Možda će neko od nas (kao ja) odlučiti da nikada ne kroči u (zemlju kao što je) Indonezija ili nešto još radikalnije, ali istorija se ovde pokazala kao vrlo bezobrazna učiteljica.
SELEKTAH: 10/ 10
hvala ti slobo, da mi nije bloga tvog, ne bih mnoge lepe stvari vid'o, joj.
ReplyDeletejebem ti zivot, samo kuca poso. a pirate bay top 100 movies je mnogo los izvor informacija...