... i ne previše toga da se vidi
Recimo da Michael Winterbottoma više volim da mrzim nego mrzim da volim. I uvek gledam njegove filmove, jer nikad ne znam šta mogu da očekujem. Oni koje je realizovao sa Steve Cooganom su daleko radije viđeni (izvini Tristram Shandy: A Cock And Bull Story što te još nisam odgledao). The Look Of Love je imao sve elemente najboljeg Winterbottomovog filma (24 Hour Party People), ali je nekako posrnuo baš u nameri da ih skoro na isti način izimitira.
Bio jednom jedan Paul Raymond, dakle, i taj je do svoje smrti, 2008., bio najbogatiji čovek u Britaniji (eat that, ruski oligarsi u bekstvu!), a bogatstvo je stekao na ukusnom bavljenju erotikom tj što bi britanska javnost rekla "pornografijom". Paul Raymond je bio nešto kao britanski Hugh Hefner minus glamur, i daleko zainteresovaniji za pozorište. Čak i na osnovu ovo malo priloženih informacija, jasno vam je da se radi o ličnosti o kojoj su mogla biti snimljena tri filma odjednom, a ne jedan, i to ispodprosečan. Scenario je potpisao Matt Greenhalagh, koji je radio na maloumnom Control i nešto boljem Nowhere Boy, i koji nije uspeo da se izbori sa sopstvenom "čednošću" i porivom da u svakom materijalu traži "malu melodramu".
Suštinski, The Look Of Love prati Raymonda od rođenja njegovog najstarijeg deteta i jedine devojčice- Debbie, pa sve do njenog tragičnog kraja, usled overdouza. Kroz njeno odrastanje, nespremnost i nesigurnost da nađe svoje mesto u očevom, ili barem onom pored, svetu, Winterbottom je prelomio najbitnije momente Raymondovog profesionalnog i privatnog života. Međutim, u hroničnoj želji da neće biti dovoljno hip, ako svoj rediteljski postupak ne zatrpa postmodernim idejama, Winterbottom je u prvom delu filma uneo nepotrebnu konfuziju kroz "film u filmu" tj televizijski prilog o Raymondu, koji se potom proteže na ceo film, i zapravo biva nešto što on gleda potkraj svog života. Da, ni ja baš nisam siguran da sam sve skapirao, a naročito su me zbunjenog ostavila Cooganova "dobacivanja" kameri i igranje sa metateatralnošću čitave postavke. Sva valjda u nameri da podcrta da je za Raymonda ceo svet tj njegov život zaista bio "stejdž", kao što je onaj bard koga je Roland Emmerich raskrinkao navodno rekao.
Ali kad se sva ta postmoderna mašinerija povuče i film zalufa u svom nedovoljno dramskom i što je još bolnije- nedovoljno komičnom stilu, ostavljeni smo sa klasičnom hronologijom koja, istina, ovde na profesionalnom planu uglavnom ide na gore, dok sve ostalo bledi i nestaje. Paul Raymond je bio odličan biznismen, sa istančanim osećajem za ono što Englezi (zaista) vole i sa načinima kako prevariti cenzuru i kako javnosti, preko poslovično dobre saradnje sa medijima, uvek iznova ubediti u, po naciju, večitu ispravnost svojih postupaka. Paul Raymond je bio ogavan otac. Najstarijeg sina (nisam uspeo da pohvatam ko je njega rodio) nije zanemarivao samo u životu, već ga se ni u testamentu nije setio. Mlađeg sina voleo je kao dete svog kolege. Sirota Debbie jeste bila ocu najbliža, ali on je bio taj koji nije napravio dobru procenu da li je dobro da sa svojim detetom zajedno šmrče kokain. Opet, meni kao ocu ćerke bilo je nepodnošljivo za gledanje kada je došao trenutak da se rastaju.
Greenhalaghov koncept priče o Raymondu kroz odnos sa Debbie je potpuno legitimna, ali mislim da je taj film trebalo da bude daleko intimniji, sa produbljenijim odnosom glavnih juanka i bez bespotrebnih Raymondovih afera i kič momenata poput krova koji se otvara tačno iznad njegovog bračnog kreveta. Winterbottom je, kao mnogo puta do sada, želeo i jedno i drugo. Cooganovo šmiranje na stranu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Recimo da Michael Winterbottoma više volim da mrzim nego mrzim da volim. I uvek gledam njegove filmove, jer nikad ne znam šta mogu da očekujem. Oni koje je realizovao sa Steve Cooganom su daleko radije viđeni (izvini Tristram Shandy: A Cock And Bull Story što te još nisam odgledao). The Look Of Love je imao sve elemente najboljeg Winterbottomovog filma (24 Hour Party People), ali je nekako posrnuo baš u nameri da ih skoro na isti način izimitira.
Bio jednom jedan Paul Raymond, dakle, i taj je do svoje smrti, 2008., bio najbogatiji čovek u Britaniji (eat that, ruski oligarsi u bekstvu!), a bogatstvo je stekao na ukusnom bavljenju erotikom tj što bi britanska javnost rekla "pornografijom". Paul Raymond je bio nešto kao britanski Hugh Hefner minus glamur, i daleko zainteresovaniji za pozorište. Čak i na osnovu ovo malo priloženih informacija, jasno vam je da se radi o ličnosti o kojoj su mogla biti snimljena tri filma odjednom, a ne jedan, i to ispodprosečan. Scenario je potpisao Matt Greenhalagh, koji je radio na maloumnom Control i nešto boljem Nowhere Boy, i koji nije uspeo da se izbori sa sopstvenom "čednošću" i porivom da u svakom materijalu traži "malu melodramu".
Suštinski, The Look Of Love prati Raymonda od rođenja njegovog najstarijeg deteta i jedine devojčice- Debbie, pa sve do njenog tragičnog kraja, usled overdouza. Kroz njeno odrastanje, nespremnost i nesigurnost da nađe svoje mesto u očevom, ili barem onom pored, svetu, Winterbottom je prelomio najbitnije momente Raymondovog profesionalnog i privatnog života. Međutim, u hroničnoj želji da neće biti dovoljno hip, ako svoj rediteljski postupak ne zatrpa postmodernim idejama, Winterbottom je u prvom delu filma uneo nepotrebnu konfuziju kroz "film u filmu" tj televizijski prilog o Raymondu, koji se potom proteže na ceo film, i zapravo biva nešto što on gleda potkraj svog života. Da, ni ja baš nisam siguran da sam sve skapirao, a naročito su me zbunjenog ostavila Cooganova "dobacivanja" kameri i igranje sa metateatralnošću čitave postavke. Sva valjda u nameri da podcrta da je za Raymonda ceo svet tj njegov život zaista bio "stejdž", kao što je onaj bard koga je Roland Emmerich raskrinkao navodno rekao.
Ali kad se sva ta postmoderna mašinerija povuče i film zalufa u svom nedovoljno dramskom i što je još bolnije- nedovoljno komičnom stilu, ostavljeni smo sa klasičnom hronologijom koja, istina, ovde na profesionalnom planu uglavnom ide na gore, dok sve ostalo bledi i nestaje. Paul Raymond je bio odličan biznismen, sa istančanim osećajem za ono što Englezi (zaista) vole i sa načinima kako prevariti cenzuru i kako javnosti, preko poslovično dobre saradnje sa medijima, uvek iznova ubediti u, po naciju, večitu ispravnost svojih postupaka. Paul Raymond je bio ogavan otac. Najstarijeg sina (nisam uspeo da pohvatam ko je njega rodio) nije zanemarivao samo u životu, već ga se ni u testamentu nije setio. Mlađeg sina voleo je kao dete svog kolege. Sirota Debbie jeste bila ocu najbliža, ali on je bio taj koji nije napravio dobru procenu da li je dobro da sa svojim detetom zajedno šmrče kokain. Opet, meni kao ocu ćerke bilo je nepodnošljivo za gledanje kada je došao trenutak da se rastaju.
Greenhalaghov koncept priče o Raymondu kroz odnos sa Debbie je potpuno legitimna, ali mislim da je taj film trebalo da bude daleko intimniji, sa produbljenijim odnosom glavnih juanka i bez bespotrebnih Raymondovih afera i kič momenata poput krova koji se otvara tačno iznad njegovog bračnog kreveta. Winterbottom je, kao mnogo puta do sada, želeo i jedno i drugo. Cooganovo šmiranje na stranu.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Vinterbotomov "I Want You", s Labinom Mitevskom, gledao sinoć zbog nje, a prethodno je Sandra Perović intervjuisala "Tonija Vilsona", verujem, baš zbog ovog filma, i kao i u onom s jebanjem i odlaženjem na koncerte, nekako tanko sve to... pitanje je da li bi i 24 hr party ppl bio tako 'debeo' da supstanca koju je tretirao nije bila tako sadržajna; Mitevska je trebalo da se drži Mančevskog, a "Vilson" & Vinterbotom, ne znam...
ReplyDelete