Komplikovano komplikovano
I dalje ne znam da li mi se ovaj film nije svideo ili jeste i koliko.
Formalno on ima sve što volim kod ovakvih filmova: detinjstvo/ odrastanje, avanturu, prijateljstvo, očaranost životom, prvu ljubav, otac-sin neravnine, sumanutog i blesavog junaka.
Ali, način na koji je sve to predstavljeno u isto vreme deluje i kao dobro "malick-ovanje" svega navedenog i kao ne baš uspeo pokušaj da se arthaus potezima prikrije okrutno bavljenje klišeima.
S druge strane, film za ovu vrstu tematike obiluje vrlo bizarnim, auto-ironičnim humorom i obiljem komičara u "ozbiljnim" i sporednim ulogama (Nick Offerman, Megan Mullally, Tony Hale, Kumail Nanjiani, Mary Lynn Rajskub), što bi sve trebalo da nam ukaže da je autor imao dovoljno distanciranu ulogu u odnosu na materijal da se igra sa njim.
I, priznajem, tome sam skloniji da verujem.
I zato mi se ovaj film verovatno dopada više nego što želim da priznam.
Priča je sumanuta koliko samo može da bude tog leta kad odrastaš. Joe, koji živi sa ocem i još uvek svežim sećanjem na umrlu majku. Sit je krutog i ciničnog ponašanja svog oca, zbog čega odlučuje da na jednom proplanku u šumi podigne kolibicu u kojoj će živeti "daleko od svih". U grizliadams životu pridružuje mu se i najbolji prijatelj Patrick i bizarni, fenomenalni dečak Biaggio koji samo tako zaslužuje svoj sopstveni spin-off (inače igra ga maestralni Moises Arias koji je imao epizodu kao Suein dečko u The Middle). Njih trojica, predvidljivo, dane provode u "krstaškim" pohodima šumom, idiličnim kupanjima u lokalnom jezercetu, lovu i "krivolovu" (u obližnjem fastfudu). I sve traje dok Joeova simpatija, Kelly, ne odluči da ih poseti, i tom prilikom se zaljubi u... Gledajte, zavolećete.
Kako je film zasut kadrovima "režijske igre" sa sloumoušn i drugim snimcima koji su samotako odraz "vidi šta može ovo dugme na kameri" autorske vizije, ni logičnostima same priče debitant Jordan Vogt-Roberts nije posvetio veću pažnju. Pa, tako iako deca odsustvuju nedeljama od kuće, ni roditelji ni nadležne vlasti ne kreću ni u kakvu ozbiljniju potragu. A ni geografija prostora nije baš najjasnija, jer u isto vreme "mistično skrovište" deluje kao da je daleko od svega, ali i na samom obodu "civilizacije".
S obzirom da se igranje Monopola (nešto što je Joeova porodica praktikovala dok je bila cela) provlači u par navrata, Kings Of Summer može da se tretira kao (ne)mogućnost bekstva od "modernog" sveta i svih njegovih pravila i mana. Koji nas možda drže "uljušturenim" bolje i duže nego što bi trebalo. Joe očigledno kroz avanturu prolazi kroz fazu "opraštanja" od majke (iako se ona vrlo malo pominje) tj prihvatanja nove realnosti u kojoj mu je "nesimpatični" otac najbliskija osoba na svetu. Baš kao i sam otac.
"Malickovanje" nije pretenciozno, likovi su vrlo simpatični (naročito Biaggo), autor je voljan da se sprda sa svojim namerama i što je najvažnije od svega- onaj iracionalni žal u nama samima za par trenutaka biva ublažen srećom drugih.
SELEKTAH: 8/ 10
I dalje ne znam da li mi se ovaj film nije svideo ili jeste i koliko.
Formalno on ima sve što volim kod ovakvih filmova: detinjstvo/ odrastanje, avanturu, prijateljstvo, očaranost životom, prvu ljubav, otac-sin neravnine, sumanutog i blesavog junaka.
Ali, način na koji je sve to predstavljeno u isto vreme deluje i kao dobro "malick-ovanje" svega navedenog i kao ne baš uspeo pokušaj da se arthaus potezima prikrije okrutno bavljenje klišeima.
S druge strane, film za ovu vrstu tematike obiluje vrlo bizarnim, auto-ironičnim humorom i obiljem komičara u "ozbiljnim" i sporednim ulogama (Nick Offerman, Megan Mullally, Tony Hale, Kumail Nanjiani, Mary Lynn Rajskub), što bi sve trebalo da nam ukaže da je autor imao dovoljno distanciranu ulogu u odnosu na materijal da se igra sa njim.
I, priznajem, tome sam skloniji da verujem.
I zato mi se ovaj film verovatno dopada više nego što želim da priznam.
Priča je sumanuta koliko samo može da bude tog leta kad odrastaš. Joe, koji živi sa ocem i još uvek svežim sećanjem na umrlu majku. Sit je krutog i ciničnog ponašanja svog oca, zbog čega odlučuje da na jednom proplanku u šumi podigne kolibicu u kojoj će živeti "daleko od svih". U grizliadams životu pridružuje mu se i najbolji prijatelj Patrick i bizarni, fenomenalni dečak Biaggio koji samo tako zaslužuje svoj sopstveni spin-off (inače igra ga maestralni Moises Arias koji je imao epizodu kao Suein dečko u The Middle). Njih trojica, predvidljivo, dane provode u "krstaškim" pohodima šumom, idiličnim kupanjima u lokalnom jezercetu, lovu i "krivolovu" (u obližnjem fastfudu). I sve traje dok Joeova simpatija, Kelly, ne odluči da ih poseti, i tom prilikom se zaljubi u... Gledajte, zavolećete.
Kako je film zasut kadrovima "režijske igre" sa sloumoušn i drugim snimcima koji su samotako odraz "vidi šta može ovo dugme na kameri" autorske vizije, ni logičnostima same priče debitant Jordan Vogt-Roberts nije posvetio veću pažnju. Pa, tako iako deca odsustvuju nedeljama od kuće, ni roditelji ni nadležne vlasti ne kreću ni u kakvu ozbiljniju potragu. A ni geografija prostora nije baš najjasnija, jer u isto vreme "mistično skrovište" deluje kao da je daleko od svega, ali i na samom obodu "civilizacije".
S obzirom da se igranje Monopola (nešto što je Joeova porodica praktikovala dok je bila cela) provlači u par navrata, Kings Of Summer može da se tretira kao (ne)mogućnost bekstva od "modernog" sveta i svih njegovih pravila i mana. Koji nas možda drže "uljušturenim" bolje i duže nego što bi trebalo. Joe očigledno kroz avanturu prolazi kroz fazu "opraštanja" od majke (iako se ona vrlo malo pominje) tj prihvatanja nove realnosti u kojoj mu je "nesimpatični" otac najbliskija osoba na svetu. Baš kao i sam otac.
"Malickovanje" nije pretenciozno, likovi su vrlo simpatični (naročito Biaggo), autor je voljan da se sprda sa svojim namerama i što je najvažnije od svega- onaj iracionalni žal u nama samima za par trenutaka biva ublažen srećom drugih.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment