Imam ponovo sedamnaest, bičiz!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Uz neke pesme spontano sam zađuskao kao tinejdžerka koja je upravo primila od dečka instagram sa fejk tatuom njenih inicijala iznad njegove leve bradavice.
Digao sam ruke u vis i zavrteo ih kao jedared uz bilo koje Army Of Lovers (nije da muzika ima sličnosti!).
U sred kancelarije.
Sa osmehom srećne i zaljubljene devojčice.
Jebiga, kako onda da ovaj album ne bude vredan moje (vinil stigao) i vaše (skidajte muziku, a ne gaće) pažnje?
O njima znam možda isto što i vi. Nikako više.
Duo. Ona (Amelia Meath) muzicira u folk trupi Mountain Man. On (Nick Sanborn) je sa hipsterfolk veteranima Megafaun.
Stereogum je spomenuo Purity Ring dok ih je opisivao. O, NE! NIKAKO!
Sylvan Esso zvuči sirovo. Bejzik.
Folk. Kao cure oko vatre. Kao zgodne veštice oko vatrice u Salemu (seriji).
A isto tako im zvuči i sint-pop koji sviraju. Njuvejvično. Sirovo. Bejzik.
Ruke tapšu i prave ritam, ispod gospel popevka udara kontru, Amelia jeca i onda krene da prdi elektro-bas. Melodija ne staje. Ritmovi se gomilaju. Kao igraonica za decu. E, moj Timbalande...
To je prva stvar Hey Mami (bila i singl u julu prošle godine, e, moj Slobodane!!!).
Slično je i par sledećih. Veseli Portishead neko bi mogao da pomisli. Veseliji, svakako. Ali, za razliku od njih Sylvan Esso ne streme nekoj naročitoj, a naročito ne nekoj (pseudo-)ozbiljnoj atmosferi. Elektronski zvuci su prilično analogni i imaju svoj temperament, ne podilaze melodiji. Vidi se da ih rabi neko ko sem dečijeg entuzijazma nema puno toga drugog da im ponudi. Sećate se Solex? Mislim da je par njenih prvih albuma imalo slične "primitivne" čari.
Šesta i sedma stvar su te uz koje ćete me videti kako "radim i pevam". Šesta se zove H.S.K.T. Počinje na ritmu sata koji kuca, a nastavlja se na bazičnom haus bas ritmu (pokušavam da se setim šta je tačno maznuto...možda Black Betty od Ram Jam) pre nego što uđe u nekakvu neo- Silver Apples zonu i zapreti da neće biti seksi vožnja već mamutskiji kraut-rok a la Primal Scream kad su ovi bili baš naakcelerovani.
Sedma stvar, Coffee, je St. Etienne, nešto u čil fazonu sa Fox Base Alpha. S tim što Amelia peva mnogo bolje nego što su to radile Moira Lambert i Donna Savage.
Možda i za osmu pesmu, Uncatena, može da se kaže to isto.
Nebitno, jer deveta pesma je ona "sedma" o kojoj sam vam pričao. Zove se Play It Right. Druga A-strana singla koji sam vam već pomenuo (e, moj Slobodane!). Sanjivo, naivno, prolećno. Pomalo i ar-en-bi. Beli, naravno. Robyn, Lykke, Mo, ta ekipa.
Mali album. Velika sreća.
SELEKTAH: 8/ 10
Uz neke pesme spontano sam zađuskao kao tinejdžerka koja je upravo primila od dečka instagram sa fejk tatuom njenih inicijala iznad njegove leve bradavice.
Digao sam ruke u vis i zavrteo ih kao jedared uz bilo koje Army Of Lovers (nije da muzika ima sličnosti!).
U sred kancelarije.
Sa osmehom srećne i zaljubljene devojčice.
Jebiga, kako onda da ovaj album ne bude vredan moje (vinil stigao) i vaše (skidajte muziku, a ne gaće) pažnje?
O njima znam možda isto što i vi. Nikako više.
Duo. Ona (Amelia Meath) muzicira u folk trupi Mountain Man. On (Nick Sanborn) je sa hipsterfolk veteranima Megafaun.
Stereogum je spomenuo Purity Ring dok ih je opisivao. O, NE! NIKAKO!
Sylvan Esso zvuči sirovo. Bejzik.
Folk. Kao cure oko vatre. Kao zgodne veštice oko vatrice u Salemu (seriji).
A isto tako im zvuči i sint-pop koji sviraju. Njuvejvično. Sirovo. Bejzik.
Ruke tapšu i prave ritam, ispod gospel popevka udara kontru, Amelia jeca i onda krene da prdi elektro-bas. Melodija ne staje. Ritmovi se gomilaju. Kao igraonica za decu. E, moj Timbalande...
To je prva stvar Hey Mami (bila i singl u julu prošle godine, e, moj Slobodane!!!).
Slično je i par sledećih. Veseli Portishead neko bi mogao da pomisli. Veseliji, svakako. Ali, za razliku od njih Sylvan Esso ne streme nekoj naročitoj, a naročito ne nekoj (pseudo-)ozbiljnoj atmosferi. Elektronski zvuci su prilično analogni i imaju svoj temperament, ne podilaze melodiji. Vidi se da ih rabi neko ko sem dečijeg entuzijazma nema puno toga drugog da im ponudi. Sećate se Solex? Mislim da je par njenih prvih albuma imalo slične "primitivne" čari.
Šesta i sedma stvar su te uz koje ćete me videti kako "radim i pevam". Šesta se zove H.S.K.T. Počinje na ritmu sata koji kuca, a nastavlja se na bazičnom haus bas ritmu (pokušavam da se setim šta je tačno maznuto...možda Black Betty od Ram Jam) pre nego što uđe u nekakvu neo- Silver Apples zonu i zapreti da neće biti seksi vožnja već mamutskiji kraut-rok a la Primal Scream kad su ovi bili baš naakcelerovani.
Sedma stvar, Coffee, je St. Etienne, nešto u čil fazonu sa Fox Base Alpha. S tim što Amelia peva mnogo bolje nego što su to radile Moira Lambert i Donna Savage.
Možda i za osmu pesmu, Uncatena, može da se kaže to isto.
Nebitno, jer deveta pesma je ona "sedma" o kojoj sam vam pričao. Zove se Play It Right. Druga A-strana singla koji sam vam već pomenuo (e, moj Slobodane!). Sanjivo, naivno, prolećno. Pomalo i ar-en-bi. Beli, naravno. Robyn, Lykke, Mo, ta ekipa.
Mali album. Velika sreća.
SELEKTAH: 8/ 10
No comments:
Post a Comment