EXIT 2014: SATANIZAM NA ŽENIDBU (Dan prvi)

Biću iskren...

Priznajem, nisam baš od najpozitivnijih ljudi na svetu. Niti prvi da se obradujem. Ali umem. Da priznam. Kad se to desi. JDX Backstage je ove godine prostraniji nego prošlih. Nema kamiona, ali ima mesta. (Ko-)hostuje ga i dalje TijanaT, "sajlent tajp" feelgood cure. Mislim, šta ima vas da zanima da ja njoj laskam, ali priznajem da me je njen feelgood proradio (nije samo Jack). Delovalo je kao da ću se smoriti (na šanku) i to žešće, ali na kraju je sve ispalo u moju korist. Ne mogu da se žalim. Pa ni neću.

Nešto malo pre deset počela je Sajsi MC. Sajsi MC mi je kao sestra od strica kakvu sam uvek želeo da imam. Sajsi MC je neviđeno feelgood cura. Scenica na Jacku i tek dvadesetak zainteresovanih ljudi u JDX-u nisu teren za nju. Ona treba da rula sa mejnstejdža u štiklama od 40cm. Sajsi MC je i neviđeno seksi. A pošto sam to rekao i pred Žozefinom, mogu i pred vama, pa se poštedite komentara (u komentarima). Ali seksi u onom "estradnom" smislu. Ona razume scenu, ume da je kontroliše i ume da se zajebava sa njom (eto nečega što bi svako ko želi da se bavi popularnom muzikom prvo trebalo da nauči). Pošto sam u životu par puta pričao sa njom, (a ne mrzi me da to ponavljam-) njen transfer na sceni je ravan onome iz mister Hajda u doktora Džekila. U nekom trenutku se popela na zvučnik uz stub scene i repuje, repuje i onda, više za sebe dobaci "ako neko može da dođe da me skine odavde ne mogu sama"... I nastavi dalje, da repuje i repuje. Sad ću javno da je posavetujem kao što sam i preko njenog menadžera Kepe (jer imam ugovor sa njim o obaveznom kvartalnom savetovanju)- juri samo žestoke matrice, curo! Kad izletiš na njih kidaš i progovoriš glasnije i jače nego kad mi dabstepuješ lambadu. Jer ispod mire sto đavola očigledno vire. I to beše prvi 666 znak.

Žurimo na starca Dullija. Na mejnstejdžu Stromae razbija više nego što bih očekivao. Žozefina očijuka sa idejom da mu posvetimo više vremena od ovog "u prolazu", ali "mlados" nema alternativu. Do Huawei Fusion Stagea stiže se iznenađujuće lako (misli "prohodno"). I ne baš puno ljudi zajedno sa mnom čeka Duću. Ladan vetar i posipajuća kiša ne idu nikome na ruku. Žozefini je hladno, pa se privijamo. Što je, inače, idealan seting za konzumaciju Afghan Whigs. Ovi konačno izlaze više od pola sata kasnie nego što je trebalo (kažem to sa suzama u očima) i počinju... SVETIJEBEM! Nikad nisam tako kristalno jasno osetio papučicu bas bubnja kako mi udara u kičmenu moždinu dok čitav moj trup rasipa zvuk. Nemam pojma koja je pesma, niti koje su pesme (ima neko setlist da šibne? fala), jer ja i AW se ozbiljnije ne pratimo još od Gentlemen (sa izuzetkom Gutter Twins koji su fenomenalni), ali Duća razvaljuje. A kako i ne bi kad ima njih jedanaest u bendu koji sviraju gitare. Ne znam pesme, ali pesme nose. Duća peva kao "džentlmen", nema starosti. Kida. Kida. Kida. Lako moguće i da kara onu gitaru otpazadi dok je svira. Tako zvuči. Ovaj bend ima opak seks vajb (ili ga ja ove noći svuda čujem i vidim). Nisam očekivao ovo i još mi je draže što je tako. Počinje vatromet. To je drugi znak 666 i mi moramo da krenemo na dečake zbog kojih smo došli.

One More Chance, u nekom od popularnih koncertnih "meš-ap" formata već uveliko svira. Boysi su obučeni u nekakve sako-pelerine koje izgledaju kao da su crnom anđelu potkresana krila i ostavljene šiške od istih. Lowe je za sint-instalacijom koja izgleda kao izvrnuta i izrezbarena elektronska ploča (što je motiv koji će definisati i veliku zavesu koja će u nekom trenutku da padne iza njih). Na Pet Shop Boys (drugi put na Exitu, treći put u mom životu) je bilo prelepo i pomalo tužno. Tužno, iz mnogo neoborivih razloga. Tužno je bilo kako ja đuskam "lajk ders no tumarou", a osećam starost (a posle i jedva hodam i jedva vozim jer me sve žiga) kako mi se ruga sa scene. Tužno, jer PSB nisu bend za Exit (tj veliki, otvoreni prostor), baš kao što ni prošli put (kada je bio "teatar") nisu bili. Tužno, jer u publici i nema toliko stvarno zainteresovanih kojima je ovaj bend izgradio najlepše godine života i poveo ih oko sveta i otkrio im šta znači biti manji od nule i biti neprocenjiv. Tužno, jer i ti u publici imaju pravo na ludačku zabavu, ali ne i na Pet Shop Boys. Tužno, jer umesto Lowea je možda bio i neko od one četiri lutke iz Kraftwerk, možda je bio i prepariran, možda je bio i neki japanski robot (starije generacije). Najtužnije od svega mi je da poverujem da je to bio Lowe. Jer nemoguće je da se nimalo nije promenio. Za razliku od njega Tennant (izvinite na ovom "prosvetnom" tonu sa njima) izgleda kao da preko dana jednu ruku drži u džepiću od prslučeta, a drugom suče lulu dok kroz prozor gleda šta se dešava u Daunton Ebiju. On je star, ali i on je zalađen u toj starosti već par godina. I toliko je frendli večeras bio, i topao, i veseo, i podsticajan, i to je bilo tužno. Koliko se trudio. Ali ovo nije njegova publika. Ona već ima decu i spava snom pravednika dok ih beba ne probudi. Samo je on ostao na sceni. Tako mi je izgledalo. I zato sam đuskao. Da ne bude sam.
Žozefina ništa.

Počastili su nas solidnim grejtest hits setom dobrano fokusiranim na osamdesete (jer retro je new intro) i zvučali su dobro. Što se mene tiče- bolje nego ikada. Čak i novije stvari poput Fugitive i Fluorescent i Vocal (kasnije u megamiksu sa It's Alright za sam kraj) zvuče fenomenalno. E, moj Novače, šta si propustio!

A sa njima na stejdžu bila su sve vreme i dva plesača, sa bivoljom lobanjom i rogovima. Po par na svakoj. Očigledno đavoljim. Treći 666 znak. Sve vreme su igrali i ta igra kad nije bilo ironična i kemp bila mi je smešna, dosadna i tužna. Daleko je najefektniji trenutak bio kada su od scenografije napravili dva uspravljena kreveta, na koje su čaršavom "privezali" Tennanta i Lowe i potom na čaršav projektovali tela plesača koja se "vrte po krevetu" i imaju glave ove dvojice. Kakav vanserijski fakof scenskom nastupu. Pet Shop Boys su zen pop kultura. Kakav omaž samima sebi! Da nisam bio okružen sa hiljadama ljudi pustio bih suzu u blato. Rent. I'm Not Scared. West End Girls. Thursday mi je i dalje jedna od nihovih najboljih pesama. It's a Sin. Always On My Mind. Go West. Evo, imate ovde celu setlistu, ako vas zanima to get excited.

Pet Shop Boys. Samo dvadeset godina manje od Stonesa u biznisu, i na sceni. Ovoj ovde. I nastup (u velikoj meri) i "vizuelna podrška" i njihove nove stvari (u krajnjem slučaju) sve deluje mlađe od njih, sve deluje kao da ga je moguće još više podmladiti. Sem njih. Razmišljam o tome u kakvim još okolnostima oni i ja možemo da se sretnemo, kao i da li će njima tada biti neprijatno što su oni na sceni (a ja u publici). Ili show must go on dok ne stane jednom za sva vremena.

Srećan napuštam blatnjavu sreću, ali ne pre nego što overim švapske delikatese. Tamo daleko je Beograd i treba ostati budan. A ne gladan.