Kad je Ikar optimizam, a sunce depresija
Pre nekoliko nedelja danima sam u kolima slušao best of/ rest of 10 000 Maniacs, Campfire Songs. Slušalo mi se nešto meko, vapajno, sa nadom oaze i prostranstvom pustinje, toplo. Prijalo mi je, iako je prilika da bend primim u srce još jednom propuštena. Pesme zbog kojih sam ih zavoleo, poput Trouble Me, i dalje prvo zgrabim, a mnoge druge nikako. Iako je ovo mejnstrim pop za odrasle prve klase, da se razumemo.
A sve je počelo tako što sam se setio Merchantinog prethodnog solo-albuma, dvostrukog, nekima predugog, Leave Your Sleep, na kome je komponovala muziku na stihove poznatih pesnika 18. i 19 veka. S ovim poslednjim u vezi- nisam provalio tj primetio razliku u odnosu na njene ranije stihove (iako je žanrovski miks stvarao utisak boravka na prvom EXIT-u). Ista vrsta "merčantizovanja" materijala desila mi se i prilikom slušanja njegovog prethodnika, The House Carpenter's Daughter, na kome je Natalie obradila poznate i nepoznate ultra-ruralne folk i kantri standarde. To jesam primetio, ali nije bilo bitno.
Iako se osamdesetih pozicionirala kao komercijalno manje-uspešna koledž zvezda u odnosu na parnjake koji se se pojavili u isto vreme, poput R.E.M., Natalie i njen bend bili su daleko otporniji na bilo kakvu modernizaciju svog zvuka, ostajući verni relativno tradicionalnom miksu folka, kantrija i popa, koji je tek angažovanim temama (Eat For Two mi prva pada na pamet) odskakao od onoga što su u isto vreme neke Wilson Phillips ili nešto njima slično mogle da muziciraju. Otprilike, kao Dixie Chicks u dekadi za nama.
Ovaj album koji je, valjda ne slučajno, naslovila po sebi samoj (ili je bezimen), je album koji je Natalie rođena da napravi.
Na njemu emocije, "ženske okupacije", "ljudsko", usamljenost, melanholija, zraci sunca, pitkost, radiofoničnost toliko savršeno i uigrano funkcionišu da sam ŠOKIRAN DA OVAJ ALBUM DO SADA NIJE PRODAO BAREM POLA TIRAŽA KOJI JE IMAO ADELEIN 21!!!
Možda zato što nije "break up record". Više je kao "break up" sa svetom.
Album koji će vam pržuckati srce i po najvećoj vrućini i u gluvo doba prijatno prohladne noći.
Možda se to i ne vidi toliko iz izbora stvari o kojima se raspišem ovde ili iz pesama koje odaberem za puštanje u "Moć veštica" (pa, u čemu je problem, Slobodane?! - prim. aut. samom sebi), ali ovo je "tip" muzike koji mi u poslednje vreme najviše prija. Singersongrajterski. Intiman. Ja, izvođač i gitara. Ova muzika mi služi da usporim vreme. Da mi otvori čorsokačić u koji mogu da istrčim i porazmislim o stvarima koje se dešavaju u glavnoj ulici. Jer život piči. Verujte mi- ništa manje sporo nego kad ste tinejdžer, imate dvadeset, ili iz sve snage kočite ka tridesetim... Odvratno mi je i da pomislim na frazu "muzika koja ide sa godinama", ali deluje mi da je (i) Natalie konačno svojim godinama stigla ono o čemu je pevala još kao šiparica. Pogledajte omot albuma, pramen bujnih, sedih vlasi. Deluje kao da je izvrnula svoj "izgled". Takva je i muzika. Ništa ne krije.
Sve suprotno od Lane Del Rey.
Giving Up Everything je možda najbolja pesma koju sam čuo ove godine. Svakako najbolja pesma koju je Natalie ikada otpevala. Kamen spoticanja ovog albuma i kamen ovog albuma koji ga vuče ka prelepim, mračnim dubinama. U isto vreme, "akademski" rečeno ovo je ilustrativna pesma za ono što Natalie ume bolje od drugih- da ispuni pesmu skoro u potpunosti svojim glasom. Cvile ovde violine i čela marširaju, ali glas je taj koji poziva na predaju. Impresionira koliko je on disciplinovan, odmeren, a u isto vreme razarajući i u želji da krikne.
"Muzika za starije" vas očekuje i u nastavku programa u kome se vanmorisonovska svirka (Go Down Moses) meša sa vrhunskim i vrhunski diskretnim aranžmanima, u kojima se anti-ratni sentimenti mešaju sa društvenim komentarima, kroz iskreno levičarenje umetnice koja svoje stavove ne živi samo u pesmama već ih višestruko testira brojnim filantropskim, ekološkim (fuckinfruckin) i edukativnim angažmanima. Manje napadno, ali iz (istog) srca kao Tracy Chapman nekoć.
Okej, možda je poslednja pesma, The End, malčice više Susan Boyle nego što je deset pesama pre toga obećavalo, ali i dalje Natalien glas kontroliše situaciju oduzimajući dah za ono što njemu treba.
Čudno mi je da mi se ovo dopada.
Još čudnije ako vama ne. Naročito ako ste mi vršnjak ili pu-pu stariji.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Pre nekoliko nedelja danima sam u kolima slušao best of/ rest of 10 000 Maniacs, Campfire Songs. Slušalo mi se nešto meko, vapajno, sa nadom oaze i prostranstvom pustinje, toplo. Prijalo mi je, iako je prilika da bend primim u srce još jednom propuštena. Pesme zbog kojih sam ih zavoleo, poput Trouble Me, i dalje prvo zgrabim, a mnoge druge nikako. Iako je ovo mejnstrim pop za odrasle prve klase, da se razumemo.
A sve je počelo tako što sam se setio Merchantinog prethodnog solo-albuma, dvostrukog, nekima predugog, Leave Your Sleep, na kome je komponovala muziku na stihove poznatih pesnika 18. i 19 veka. S ovim poslednjim u vezi- nisam provalio tj primetio razliku u odnosu na njene ranije stihove (iako je žanrovski miks stvarao utisak boravka na prvom EXIT-u). Ista vrsta "merčantizovanja" materijala desila mi se i prilikom slušanja njegovog prethodnika, The House Carpenter's Daughter, na kome je Natalie obradila poznate i nepoznate ultra-ruralne folk i kantri standarde. To jesam primetio, ali nije bilo bitno.
Iako se osamdesetih pozicionirala kao komercijalno manje-uspešna koledž zvezda u odnosu na parnjake koji se se pojavili u isto vreme, poput R.E.M., Natalie i njen bend bili su daleko otporniji na bilo kakvu modernizaciju svog zvuka, ostajući verni relativno tradicionalnom miksu folka, kantrija i popa, koji je tek angažovanim temama (Eat For Two mi prva pada na pamet) odskakao od onoga što su u isto vreme neke Wilson Phillips ili nešto njima slično mogle da muziciraju. Otprilike, kao Dixie Chicks u dekadi za nama.
Ovaj album koji je, valjda ne slučajno, naslovila po sebi samoj (ili je bezimen), je album koji je Natalie rođena da napravi.
Na njemu emocije, "ženske okupacije", "ljudsko", usamljenost, melanholija, zraci sunca, pitkost, radiofoničnost toliko savršeno i uigrano funkcionišu da sam ŠOKIRAN DA OVAJ ALBUM DO SADA NIJE PRODAO BAREM POLA TIRAŽA KOJI JE IMAO ADELEIN 21!!!
Možda zato što nije "break up record". Više je kao "break up" sa svetom.
Album koji će vam pržuckati srce i po najvećoj vrućini i u gluvo doba prijatno prohladne noći.
Možda se to i ne vidi toliko iz izbora stvari o kojima se raspišem ovde ili iz pesama koje odaberem za puštanje u "Moć veštica" (pa, u čemu je problem, Slobodane?! - prim. aut. samom sebi), ali ovo je "tip" muzike koji mi u poslednje vreme najviše prija. Singersongrajterski. Intiman. Ja, izvođač i gitara. Ova muzika mi služi da usporim vreme. Da mi otvori čorsokačić u koji mogu da istrčim i porazmislim o stvarima koje se dešavaju u glavnoj ulici. Jer život piči. Verujte mi- ništa manje sporo nego kad ste tinejdžer, imate dvadeset, ili iz sve snage kočite ka tridesetim... Odvratno mi je i da pomislim na frazu "muzika koja ide sa godinama", ali deluje mi da je (i) Natalie konačno svojim godinama stigla ono o čemu je pevala još kao šiparica. Pogledajte omot albuma, pramen bujnih, sedih vlasi. Deluje kao da je izvrnula svoj "izgled". Takva je i muzika. Ništa ne krije.
Sve suprotno od Lane Del Rey.
Giving Up Everything je možda najbolja pesma koju sam čuo ove godine. Svakako najbolja pesma koju je Natalie ikada otpevala. Kamen spoticanja ovog albuma i kamen ovog albuma koji ga vuče ka prelepim, mračnim dubinama. U isto vreme, "akademski" rečeno ovo je ilustrativna pesma za ono što Natalie ume bolje od drugih- da ispuni pesmu skoro u potpunosti svojim glasom. Cvile ovde violine i čela marširaju, ali glas je taj koji poziva na predaju. Impresionira koliko je on disciplinovan, odmeren, a u isto vreme razarajući i u želji da krikne.
"Muzika za starije" vas očekuje i u nastavku programa u kome se vanmorisonovska svirka (Go Down Moses) meša sa vrhunskim i vrhunski diskretnim aranžmanima, u kojima se anti-ratni sentimenti mešaju sa društvenim komentarima, kroz iskreno levičarenje umetnice koja svoje stavove ne živi samo u pesmama već ih višestruko testira brojnim filantropskim, ekološkim (fuckinfruckin) i edukativnim angažmanima. Manje napadno, ali iz (istog) srca kao Tracy Chapman nekoć.
Okej, možda je poslednja pesma, The End, malčice više Susan Boyle nego što je deset pesama pre toga obećavalo, ali i dalje Natalien glas kontroliše situaciju oduzimajući dah za ono što njemu treba.
Čudno mi je da mi se ovo dopada.
Još čudnije ako vama ne. Naročito ako ste mi vršnjak ili pu-pu stariji.
SELEKTAH: 9minus/ 10
smor. bila i ostala.
ReplyDeleteAna Stanić approves this.
ReplyDeleteJe l' sluša ona Speed Merchants? Ako joj je dobro (bez njih), onda ništa.
ReplyDeleteUz Campfire samo Headphase /da je bilo rtanjske, možda još nešto/.
1. Egzit 4eva! Da je sreća da je bio i poslednji na koji sam otišao.
"ili iz sve snage kočite ka tridesetim..." :* Znaš me, znam te.
Mislim, ako ne sluša, imaće priliku da čuje svoje prezimenjake na Egzitu /sori4spam, došlo mi/.
ReplyDeleteexit je jedna od najlošijih stvari koja se desila petooktobarskoj srbiji.
ReplyDelete