Prvih dvadeset minuta sam mislio da treba da prekinem projekciju, narednih sat vremena sam se kajao što to nisam uradio
Tanka je linija između naivnosti i retardiranosti (govorim o onoj ne-kliničkoj, već "stečenoj"). Pretpostavljam da, recimo, godine tj uzrast igraju neku ulogu u tome. Ako je neko mlad, pre će biti naivan, nego retardiran. Do nekog uzrasta. Pored godina, i kontekst bitno menja stvari. Ako se neko ponaša na jedan način tokom varljivog leta šezdesetosme on će pre biti naivan nego retardiran, za razliku od svog parnjaka iz Beograda u ovim postmilenijumskim godinama. U tom neodmeravanju "kapaciteta" svojih junaka, mislim, leži osnovni problem debitantskog dugometražnog ostvarenja Koste Đorđevića "o mladima u Beogradu".
Ko su junaci njegovih filmova?
Troje drugara iz kraja, možda i iz škole. Bliži osamnaestoj nego petnaestoj. Sa roditeljima, braćom i sestrama koji se samo spominju ("čuju"), a ne vide. Pretpostavljam ne i slučajno.
Koji su njihovi problemi?
Đura je zaljubljen u lokalnu strpitizetu Kiki.
Hana je zaljubljena u "sumnjivog vlasnika kluba" koji radi za njenog oca (deluje, podjednako "sumnjivog").
Relja je zaljubljen u svoju najbolju prijateljicu Sanju.
Kako je Kosta prišao prikazivanju ovih junaka, njihovih problema i konstruisao svoj film?
Napravio je neku vrstu omnibusa, sa tri priče koje se tek po ivicama dotiču u toku jedne noći, kad svi oni odluče da "izjave" svoju ljubav.
U čemu je problem?
U tome što su mu svi junaci retardirani.
Đura se nameračio da zaprosi Kiki, iako ona jedva ima predstavu ko je on. Našem razočarenju nije puno pomoglo ni to što je Kosta pripremio prosidbu kao da nas čeka neka svadbarska "sigurica" dvoje srednjoškolaca od kojih se ne zna ko je zaljubljeniji u koga. Ni Đurini pokušaji da žanrovski nastupi i spase Kiki iz ognja narko-bordelskog pakla nisu ništa manje jadni, naročito u pokušaju da budu smešni.
Hanina epizoda još je tragičnija. Ona je razmažena bogata fotografkinja (don't ask...). A njena ljubavna priča je pokušaj da se Dragojevićeva parodična epizoda sa Nikolom i Violetom (iz MNA1) izvede kao realistička tinejdžerska romansa. Glogovac na auto-pilotu također nije pomogao.
Relja voli Sanju, a onda vidi snimak na mobilnom kako ona pljuga nekom tipu sa istetoviranim barkodom na tukiju. Ništa ne objašnjava da li je Sanja i pre bila takva, da li joj je ovo prvi put, kako je Relja pre reagovao... Jedino što mi gledamo jeste kako on pokušava da nađe tipa sa istetoviranom kitom i da ga onda prebije. Jer to bi promenilo sve (don't ask...). Kada ga nađe, vidimo da ne bi. Ali do tada je i on ispao retard.
Na kraju junaci "prežive" noć. Jadniji i nezaljubljeniji nego na početku. Nama je žao što su živi, a njima je žao što se ljubav tako lako ne daje onima koji se otimaju za nju.
Plašim se da pomislim da je S/Kidanje imao ambiciju da bude "generacijski film", jer se još više plašim da poverujem da postoji generacija koja ga razume i kojoj se on obraća. Daleko mi je čudnije što srpski film uspešno produkuje autore čija prva ostvarenja pretenduju da se "obrate" naciji u formi "malih priča", a onda ne uspevaju da ostvare ni tu malu/ veliku ambiciju. Ne znaju da li bi da budu ružičasti kao Srđan D., ili crni kao većina drugih dobrih autora srpskog filma. A najmanje od svega voljni su da potraže neku svoju boju.
Dobiti priliku da snimiš film u Srbiji nije više ni privilegija, već skoro sedmica na Lotou, i kad je dobiješ i onda je iskoristiš da snimiš ovakvo retardirano sranje (otužna emtivijevska režija, neivnetivan saundtrak, grozna gluma, očajne replike i TOVAR! loše iskorištenih psovki na stranu), onda mislim da bi morao da s/kineš gaće i dobiješ po dupetu od svakoga ko je potrošio sat i dvadeset minuta svog života na tvoj film.
SELEKTAH: 1/ 10
Tanka je linija između naivnosti i retardiranosti (govorim o onoj ne-kliničkoj, već "stečenoj"). Pretpostavljam da, recimo, godine tj uzrast igraju neku ulogu u tome. Ako je neko mlad, pre će biti naivan, nego retardiran. Do nekog uzrasta. Pored godina, i kontekst bitno menja stvari. Ako se neko ponaša na jedan način tokom varljivog leta šezdesetosme on će pre biti naivan nego retardiran, za razliku od svog parnjaka iz Beograda u ovim postmilenijumskim godinama. U tom neodmeravanju "kapaciteta" svojih junaka, mislim, leži osnovni problem debitantskog dugometražnog ostvarenja Koste Đorđevića "o mladima u Beogradu".
Ko su junaci njegovih filmova?
Troje drugara iz kraja, možda i iz škole. Bliži osamnaestoj nego petnaestoj. Sa roditeljima, braćom i sestrama koji se samo spominju ("čuju"), a ne vide. Pretpostavljam ne i slučajno.
Koji su njihovi problemi?
Đura je zaljubljen u lokalnu strpitizetu Kiki.
Hana je zaljubljena u "sumnjivog vlasnika kluba" koji radi za njenog oca (deluje, podjednako "sumnjivog").
Relja je zaljubljen u svoju najbolju prijateljicu Sanju.
Kako je Kosta prišao prikazivanju ovih junaka, njihovih problema i konstruisao svoj film?
Napravio je neku vrstu omnibusa, sa tri priče koje se tek po ivicama dotiču u toku jedne noći, kad svi oni odluče da "izjave" svoju ljubav.
U čemu je problem?
U tome što su mu svi junaci retardirani.
Đura se nameračio da zaprosi Kiki, iako ona jedva ima predstavu ko je on. Našem razočarenju nije puno pomoglo ni to što je Kosta pripremio prosidbu kao da nas čeka neka svadbarska "sigurica" dvoje srednjoškolaca od kojih se ne zna ko je zaljubljeniji u koga. Ni Đurini pokušaji da žanrovski nastupi i spase Kiki iz ognja narko-bordelskog pakla nisu ništa manje jadni, naročito u pokušaju da budu smešni.
Hanina epizoda još je tragičnija. Ona je razmažena bogata fotografkinja (don't ask...). A njena ljubavna priča je pokušaj da se Dragojevićeva parodična epizoda sa Nikolom i Violetom (iz MNA1) izvede kao realistička tinejdžerska romansa. Glogovac na auto-pilotu također nije pomogao.
Relja voli Sanju, a onda vidi snimak na mobilnom kako ona pljuga nekom tipu sa istetoviranim barkodom na tukiju. Ništa ne objašnjava da li je Sanja i pre bila takva, da li joj je ovo prvi put, kako je Relja pre reagovao... Jedino što mi gledamo jeste kako on pokušava da nađe tipa sa istetoviranom kitom i da ga onda prebije. Jer to bi promenilo sve (don't ask...). Kada ga nađe, vidimo da ne bi. Ali do tada je i on ispao retard.
Na kraju junaci "prežive" noć. Jadniji i nezaljubljeniji nego na početku. Nama je žao što su živi, a njima je žao što se ljubav tako lako ne daje onima koji se otimaju za nju.
Plašim se da pomislim da je S/Kidanje imao ambiciju da bude "generacijski film", jer se još više plašim da poverujem da postoji generacija koja ga razume i kojoj se on obraća. Daleko mi je čudnije što srpski film uspešno produkuje autore čija prva ostvarenja pretenduju da se "obrate" naciji u formi "malih priča", a onda ne uspevaju da ostvare ni tu malu/ veliku ambiciju. Ne znaju da li bi da budu ružičasti kao Srđan D., ili crni kao većina drugih dobrih autora srpskog filma. A najmanje od svega voljni su da potraže neku svoju boju.
Dobiti priliku da snimiš film u Srbiji nije više ni privilegija, već skoro sedmica na Lotou, i kad je dobiješ i onda je iskoristiš da snimiš ovakvo retardirano sranje (otužna emtivijevska režija, neivnetivan saundtrak, grozna gluma, očajne replike i TOVAR! loše iskorištenih psovki na stranu), onda mislim da bi morao da s/kineš gaće i dobiješ po dupetu od svakoga ko je potrošio sat i dvadeset minuta svog života na tvoj film.
SELEKTAH: 1/ 10
ovde si baš zašiljio... olovku. ne verujem da ti je bila namera ali najniža ocena zapravo govori u prilog filmu, čim te je izazvao da budeš toliko strog. meni se npr. sviđa što nije pretenciozan kao što su ovi "crni kao većina drugih dobrih autora srpskog filma" (meni su npr. svi na crnoj listi), koji zapravo sve vreme nemaju (i)šta da kažu o temama koje ih ne dotiču. i nisu pošteno izašli napolje pre nego što su ćapili kamere. kosta očigledno jeste, iako je mestimično nespretno plasirao svoja iskustva. ali jbg, proglašavati nespretnost za retardiranost to mi dođe kao otrgnut citat iz nekog priručnika za fašizam "uspešnih".
ReplyDeletepretenciozan nije loše ako ispadne dobro. isto važi i za nepretenciozan.
Deletekad već citiramo udžbenike ti mi zvučiš kao da citiraš one koji tvrde da smo svi pobedili zato što smo učestvovali.
i, da, kec je tu samo zato što još nisam smislio neku ocenu koja bi sugerisala odsustvo ikakvog odnosa i više služila kao parking znak na dvorišnoj kapiji za "ne parkiraj ovde/ nosi pauk". da jesam, s/kidanje bi to dobilo.
Deletepretenciozan koji ispadne dobar je... klasik. zato što dobrotom izbriše (eventualnu) pretencioznost. mada ne znam nijedan takav - poslednji koji mi pada na pamet je tree of life, koji je više pretenciozan nego dobar, al' ajde teži dobru.
ReplyDeletebrate, to za učestvovanje je već rek'o đinđić, bolje od mene, ono kad je verbalno onanisao o pobedničkim spermatozoidima. pokušavam sad da zamislim da vučić priča o spermi i ne mogu. mada mu bolje stoji u ustima.
i ne vozimo svi kola. neke stvari se bolje vide s nogu. nadam se da će se kosta opravdati idućim filmom, ovaj je npr. 4/10 (kad ne znaš šta ćeš daš četvorku, to je ionako 2/5)... mis'im jedan je od retkih za koga se uopšte nadam da će da nastavi da snima (tu su i bojan vuk i onaj što je režirao miloša brankovića)
skontao sam da je ova neka dragana labović ta striptizeta, pa guglam, ali mi uporno izlazi samo nekadašnja vedeta fmp-a u veoma sexy pozama. any help?
ReplyDelete