Lijepi naši
Svaka čast, kraljevi!
Dugo nisam gledao film na jeziku naših/njihovih naroda i narodnosti (dobro od Milčetovih Majki) koji je po svim aršinima po kojima inače šijem filmove na ostalim jezicima stajao superiorno i ponosno, i koji bi posve nepravedno, i čak uvredljivo, bilo spuštati unutar ringa hrvatskih filmova, eks-njihovihnaših filmova ili bilo kakvog drugog oblika getoizacije. Šuma summarum je, jednostavno, fantastičan film.
Ivan-Goran Vitez, koji, kako mi imdb otkriva, ovih dana za život neoprostivo privređuje rintajući na Ženama sa Dedinja, napravio je film, i kao reditelj i kao scenarista, koji ima vanserijsku mehaniku i, praktično, ni trenutka izgubljenog vremena. Već od prvog kadra smo u sred priče. Radnici jedne marketinške agencije koja je nedavno prešla u "inostrano" vlasništvo nalaze se na tim-bilding vikendu, sa novim šefom, Holanđaninom (bez znanja drugih jezika). Tokom vožnje čamcom jedan od bivših suvlasnika slučajno je udario novog bosa veslom i to je povod, po dolasku na obalu, za prepucavanja među radnicima. Scena traje par minuta, ali nas instantno upoznaje sa svim junacima. Mi upoznajemo njihove karaktere i stičemo prvi utisak o tome šta od njih možemo da očekujemo. Naredna sekvenca sa večerom u hotelu, kao dug prepoznatljivim jugoslovenskim sadomazoslatkogorkim tervenkama još malo produbljuje biografije, ali, kako ćemo saznati kasnije, zapravo lukavo priprema teren za postupke junaka u nastavku programa.
Šuma summarum je crna komedija. Ali s obzirom da dolazi s ovih prostora ona je i lako moguće ozbiljna, pomalo satirična, drama. Vitez majstorski barata žanrom i tradicijom najboljeg SFRJ filma, ali njegov film nijednog trenutka (sem možda u povišenim dozama psovki i povremenih logoreičnih jadikovanja, tipičnih za balkanske filmove) ne izgleda kao da je odavde. Što je neverovatno, koliko i činjenica da se radi o Vitezovom bioskopskom debiju! Od dinamičnosti režije, efektnog kostima, funkcionalnosti bočnih dramskih priča, do izvanrednog rada sa glumcima (i izvanrednim glumcima), Šuma summarum i izgleda i jeste prvoligaški film. Mislim, i evropski i američki.
Svi koji su radili u marketingu (naročito agencijskom) znaju da tu radi najveći moralni ološ. Kao što sam više puta pisao- sam posao je đavolja rabota i najveći dokaz sataninog postojanja. Hvala dijevici, pa i Vitez (verovatno kao ispisnik sa tog polja) vidi tako stvari. Primer reklame za "mobitel" koji on koristi u filmu, odnosno reakcije zaposlenih na nju, možda je previše naivan, pa i didaktičan, (iako briljantno lukavo izveden), ali u kontekstu priče on sjajno niveliše inherentnu apsurdnost čitave postavke. I koliko ta kampanja smrdi, toliko smrdi i prodaja agencije stranom partneru, i odnosi među zaposlenima, i plan za restrukturiranje firme i smanjenje broja zaposlenih... A Vitez u svojoj prozivci bespoštedno ne staje ni kad stigne do "intelektualnih elita", "radničke (maloprivredničke) klase" ili najprimitivnijih zagorskih redneka (izvinjavam se Zagorcima, ako sam ih bespotrebno prozvao, ne poznajem regij) koji čak i ne govore "hrvatski jezik". Vitez u svima njima vidi primitivce, licemere, podlace, kukavice, pokvarenjake... znate već. I ima tek jedan par junaka (ljubavni par, eto spojlera) prema kome je, u najboljem slučaju, ambivalentan.
Kombinujući Southern Comfort sa, recimo, "danskim sentimentom" za rodnu grudu i drage sugrađane, Vitez je nemilosrdan u oslikavanju tranzicijske Hrvatske u kojoj se "nekakav" rat, ipak, dogodio (iako deluje da nije). Meni je zabavno što mi je ovo drugi hrvatski film (a ko zna koji "sa ovih prostora") koji bratstvojedinstveno prepoznaje "stranca" kao najopakijeg neprijatelja nacije. A kada kažem "stranca" mislim na zemlje koje su i Jugoslaviji bile "strane". A ovaj, u Šumi summarum, posebno je gadan. Jer mu je i "kolaboracionizam" pošao za rukom. Eto, još jedne hrvatske tradicije...
Postoje stvari koje bi se mogle zameriti Šumi na nivou neujednačenosti sprovedenog stila, koji povremeno hrli ka slepstiku, ili nedovoljne realističnosti konspiracije koja se sprovodi iza leđa zaposlenih, kao i puke činjenice da je Holanđanin koji govori samo holandski (tj niti jedan drugi jezik kojim govore milijarde drugih ljudi) stvar nemoguća koliko i koncert Olivera Dragojevića u Beogradu (uprkos Vitezovom pokušaju da to objasni). Ali sve su to bedne sitnice spram uspešnosti sa kojom je sprovedena jednostavna i teška priča.
Ženi u meni ostaje jedino nejjasna Vitezova snažno ispoljena antipatija prema ženama (što su one veće feministkinje) koja je povremeno zabavna, ali deluje poprilično šovinistički. Pa tako jedina "OK" žena, zapravo, biva ona koja je lojalna svom čoveku (muškarcu) i to joj je centralna vodilja kroz ovaj film (ili život). Dok su ostale uglavnom "muškobanjaste", "kurvetine", "retardirane", "nepodnošljive" ili, kao nesrećna ćerka redneka, "dirljivo smešne u svom pokušaju da zažive neki drugi život". S druge strane, čak i u tome ima nečeg "danskog".
SELEKTAH: 9/ 10
Svaka čast, kraljevi!
Dugo nisam gledao film na jeziku naših/njihovih naroda i narodnosti (dobro od Milčetovih Majki) koji je po svim aršinima po kojima inače šijem filmove na ostalim jezicima stajao superiorno i ponosno, i koji bi posve nepravedno, i čak uvredljivo, bilo spuštati unutar ringa hrvatskih filmova, eks-njihovihnaših filmova ili bilo kakvog drugog oblika getoizacije. Šuma summarum je, jednostavno, fantastičan film.
Ivan-Goran Vitez, koji, kako mi imdb otkriva, ovih dana za život neoprostivo privređuje rintajući na Ženama sa Dedinja, napravio je film, i kao reditelj i kao scenarista, koji ima vanserijsku mehaniku i, praktično, ni trenutka izgubljenog vremena. Već od prvog kadra smo u sred priče. Radnici jedne marketinške agencije koja je nedavno prešla u "inostrano" vlasništvo nalaze se na tim-bilding vikendu, sa novim šefom, Holanđaninom (bez znanja drugih jezika). Tokom vožnje čamcom jedan od bivših suvlasnika slučajno je udario novog bosa veslom i to je povod, po dolasku na obalu, za prepucavanja među radnicima. Scena traje par minuta, ali nas instantno upoznaje sa svim junacima. Mi upoznajemo njihove karaktere i stičemo prvi utisak o tome šta od njih možemo da očekujemo. Naredna sekvenca sa večerom u hotelu, kao dug prepoznatljivim jugoslovenskim sadomazoslatkogorkim tervenkama još malo produbljuje biografije, ali, kako ćemo saznati kasnije, zapravo lukavo priprema teren za postupke junaka u nastavku programa.
Šuma summarum je crna komedija. Ali s obzirom da dolazi s ovih prostora ona je i lako moguće ozbiljna, pomalo satirična, drama. Vitez majstorski barata žanrom i tradicijom najboljeg SFRJ filma, ali njegov film nijednog trenutka (sem možda u povišenim dozama psovki i povremenih logoreičnih jadikovanja, tipičnih za balkanske filmove) ne izgleda kao da je odavde. Što je neverovatno, koliko i činjenica da se radi o Vitezovom bioskopskom debiju! Od dinamičnosti režije, efektnog kostima, funkcionalnosti bočnih dramskih priča, do izvanrednog rada sa glumcima (i izvanrednim glumcima), Šuma summarum i izgleda i jeste prvoligaški film. Mislim, i evropski i američki.
Svi koji su radili u marketingu (naročito agencijskom) znaju da tu radi najveći moralni ološ. Kao što sam više puta pisao- sam posao je đavolja rabota i najveći dokaz sataninog postojanja. Hvala dijevici, pa i Vitez (verovatno kao ispisnik sa tog polja) vidi tako stvari. Primer reklame za "mobitel" koji on koristi u filmu, odnosno reakcije zaposlenih na nju, možda je previše naivan, pa i didaktičan, (iako briljantno lukavo izveden), ali u kontekstu priče on sjajno niveliše inherentnu apsurdnost čitave postavke. I koliko ta kampanja smrdi, toliko smrdi i prodaja agencije stranom partneru, i odnosi među zaposlenima, i plan za restrukturiranje firme i smanjenje broja zaposlenih... A Vitez u svojoj prozivci bespoštedno ne staje ni kad stigne do "intelektualnih elita", "radničke (maloprivredničke) klase" ili najprimitivnijih zagorskih redneka (izvinjavam se Zagorcima, ako sam ih bespotrebno prozvao, ne poznajem regij) koji čak i ne govore "hrvatski jezik". Vitez u svima njima vidi primitivce, licemere, podlace, kukavice, pokvarenjake... znate već. I ima tek jedan par junaka (ljubavni par, eto spojlera) prema kome je, u najboljem slučaju, ambivalentan.
Kombinujući Southern Comfort sa, recimo, "danskim sentimentom" za rodnu grudu i drage sugrađane, Vitez je nemilosrdan u oslikavanju tranzicijske Hrvatske u kojoj se "nekakav" rat, ipak, dogodio (iako deluje da nije). Meni je zabavno što mi je ovo drugi hrvatski film (a ko zna koji "sa ovih prostora") koji bratstvojedinstveno prepoznaje "stranca" kao najopakijeg neprijatelja nacije. A kada kažem "stranca" mislim na zemlje koje su i Jugoslaviji bile "strane". A ovaj, u Šumi summarum, posebno je gadan. Jer mu je i "kolaboracionizam" pošao za rukom. Eto, još jedne hrvatske tradicije...
Postoje stvari koje bi se mogle zameriti Šumi na nivou neujednačenosti sprovedenog stila, koji povremeno hrli ka slepstiku, ili nedovoljne realističnosti konspiracije koja se sprovodi iza leđa zaposlenih, kao i puke činjenice da je Holanđanin koji govori samo holandski (tj niti jedan drugi jezik kojim govore milijarde drugih ljudi) stvar nemoguća koliko i koncert Olivera Dragojevića u Beogradu (uprkos Vitezovom pokušaju da to objasni). Ali sve su to bedne sitnice spram uspešnosti sa kojom je sprovedena jednostavna i teška priča.
Ženi u meni ostaje jedino nejjasna Vitezova snažno ispoljena antipatija prema ženama (što su one veće feministkinje) koja je povremeno zabavna, ali deluje poprilično šovinistički. Pa tako jedina "OK" žena, zapravo, biva ona koja je lojalna svom čoveku (muškarcu) i to joj je centralna vodilja kroz ovaj film (ili život). Dok su ostale uglavnom "muškobanjaste", "kurvetine", "retardirane", "nepodnošljive" ili, kao nesrećna ćerka redneka, "dirljivo smešne u svom pokušaju da zažive neki drugi život". S druge strane, čak i u tome ima nečeg "danskog".
SELEKTAH: 9/ 10
Da citiram početak jednog teksta Nenada Polimca:
ReplyDeleteDimitrije Vojnov, scenarist velikog srpskog hita “Šišanje”, rekao mi tijekom našeg razgovora prošlog tjedna u Beogradu kako su ga kolege upozorile na neki zanimljiv hrvatski film: “Mislim da se redatelj zove Vitez.” Naravno, u pitanju je “Šuma summarum”, prvijenac Ivana Gorana Viteza, koji polako stvara reputaciju u regiji kao legitiman izdanak pravca što ga je Dalibor Matanić okrstio kao “neo noir”: tu spadaju “Život i smrt porno bande” Mladena Đorđevića, “Srpski film” Srđana Spasojevića, a začetnik bi im mogle biti Matanićeve “Fine mrtve djevojke”
Da, Šuma je beton.
ReplyDeleteNajjednostavnije rečeno, ŠUMA SUMMARUM je hrvatska replika Smithovog SEVERANCEa, filma koji je u svoje vreme bio big deal na žanrovskoj pa umalo i na mainstream sceni ali meni nije ostavio neki značajniji utisak. Ipak, trag Smithovog filma je dovoljno dubok da se uprkos brojnim pretečama poput BAD DAY AT BLACK ROCK, DELIVERANCE, LOLLY MADONNA itd. upravo SEVERANCE izdvoji kao kljulna referenca što samim tim implicira da je crnohumorna strava ovog filma zapravo najpre zaoštrena slika kapitalističkih odnosa sa akcentom na korporativne team-building rituale.
ReplyDeleteVitez međutim u svom filmu nema tako sužen fokus što je verovatno nedostatak tako da se ŠUMA SUMMARUM ne svodi na kritiku korporativnih human resource čiji je smisao zapravo modeliranje nehumanih radnih uslova već i na mnoge druge aspekte kapitalizma i društvenog uređenja. Tim širenjem fokusa, ovaj film tupi svoju oštricu ne samo zato što se bavi sa previše tema već i zato što se istovremeno bavi i važnim i nevažnim temama, kombinujući zaoštravanje motiva iz stvarnosti sa mitemama iz fikcije, kombinujući uvezene i lokalne koncepte, pto neumitno dovodi ne samo do viškova već i do nekoherentnosti u svakom smislu.
ŠUMA SUMMARUM govori o grupi japija iz sveta marketinga koji odlaze u neku zagorsku zabit na team-building. Ekipu potresaju određene trzavice koje kulminiraqju fatalnim sukobom sa lokalcima tokom paintball turnira u šumi.
Motiv marketinških agencija kao legla greha i ljudske bede postao je tema u našoj regionalnoj produkciji. Otud je zanimljivo da u drugoj epizodi ŠESTOG ČULA koju je pisao scenarista ŠESTOG ČULA Boban Jevtić, imamo upravo setting team-buildinga ekipe iz marketinške agencije i ubistava koja se dese tom prilikom. Reklo bi se da je fiksacija filmskih radnika na svet marketinga kod nas zapravo proistekla iz činjenice da se filmski radnici najčešće susreću sa kontradikcijama kapitalizma upravo kroz saradnju sa marketinškim agencijama. Isto tako, zanimljivo je da za razliku od programa kao što je MAD MEN ili ranijih filmova kao što su WHAT WOMEN WANT ili BOOMERANG pa čak i Kounenovog 99 FRANCS, kod nas nema ni pokušaja fetišizovanja tog sveta kroz opisivanje reklamdžija kao velikih mastermajndova, mentalnih divova koji su prodali dušu đavolu poput Don Drapera i Octave Parangoa već su svi tretiranikao budale bez ideje, planova i bilo kakve zavodljivostzi. Kroz ovakav tretman sveta reklama one se suštinski depolitizuju i prikazuju se infantilizovani problemi unutar kolektiva koji u krajnjoj liniji mogu samo probuditi radničku solidarnost gledalaca sa ovim potpuno suprotnim ideološki pozicioniranim esnafom.
Ipak, ono što vezuje ŠESTO ČULO i ŠUMU još više jeste team-building, taj ritual prema kome se gradi snažna skepsa, prikazivanje tog oprocesa kao ultimativne perverzije kapitalizma koja se oličava u stvaranju okolnosti u kojima radnik treba da uživa & da se veže za svoj rad i saradnike što je doživljeno kao nešto bizarno, podmuklo i neprihvatljivo u oba slučaja
ReplyDeleteOtud zapravo, Vitez na kraju svoj film ne bazira na temi marketinga već na sukobu poslodavca i radnika, a uprkos tome što uvodi i prilično apsurdan kreativno-moralni sukob isti ne stavlja u centar.
Konačno, kada dođe do sudara inbreda i reklamdžija, ono što je reklamdžijska profesija zaigra tek u nekim rubnim sferama priče i iskazuje u sporednim, rekao bih čak ne samo digresivnim već i zrelim za izbacivanje, deonicama. To već nije pitanje ideološke zrelosti već i slabog dramaturškog iskorišćavanja potencijala koji nude likovi ili zaplet.
Ako imamo reklamdžije u situaciji fizičke opasnosti onda je mnogo bolje da je oni barem delimično prevazilaze koristeći strategije kojima se koriste u svom poslu nego da što posežu za manje ili više uspešnom primenom sile koja onda postaje depersonalizovana.
Inbredi, koji su porpuno aproprirani iz američkog filma, ovde imaju najzanimljiviju ideološku ulogu pošto film pokazuje kako kapitalizam za svakoga, pa i za njih. takve kakvi su, može naći ulogu odnosno da protivno verovanju kapitalizam sam po sebi ne donosi emancipaciju, da je ne podrazumeva o čemu slikovito svedoči i slučaj inbredice koja pokušava da napusti zaostalu porodicu, govori kitnjastim jezikom preuzetim iz jedne jedine knjige koju ima, i želi da se pridruži kapitalistima u "civilizaciji".
Treća linija priče koju čine dvoje tree huggera na izletu pokazuje jalovost alternativnih koncepata koji se nude u odnosu na svet kapitalista i inbreda. Otud, pošto se svojevrstan ideološki ispražnjeni "glas razuma" na kraju regrutuje iz redova reklamdžija, reklo bi se da se funkcija ovih likova iscrpljuje u poentiranju kako je pseudoorganizovana alternativa jalova i to je manje više sve.
Ovolika količina napadne znakovitosti dovodi nas do ključnog pitanja kakve su zapravo namere Ivana-Gorana Viteza, je li ovo nekakva društvena satira koja kao strukturu koristi backwoods horor ili backwoods horor kome je satira nadogradnja. I odgovor je jako teško dati jer se akcenat konstantno pomera između filma koji izaziva uzbuđenje i filma koji kritikuje sistem. Vitez je očigledno svestan da kao u SFu od početka, tako i od sedamdesetih u hororu, poltiika postaje obavezna figura ali mu još uvek nije jasno kako da je sprovede unutar žanra.
Kad je reč o žanru pak, Vitez snima film koji ne zaostaje za tipičnim, standardnim, predstavnicima backwoods horora i ako izuzmemo probleme na nivou ritma, proistekle iz njegove autorske zbunjenosti, ŠUMA SUMMARUM bi sasvim mogao da funkcioniše kao hrvatski, da ne kažem ex-jugoslovenski dodatak internacionalnoj žanrovskoj sceni. Otud me čudi da nisam sreo previše izveštaja o ovom filmu na stranim sajtovima. U domenu zanata, ono gde Vitezu treba još usavršavanja je rad sa glumcima koji u pojedinim scenama vidno više igraju njegove indikacije nego svoje karaktere. No, rad sa glumcima je generalno problem nove generacije reditelja u čitavom regionu.
Iako je znatno neopredeljeniji i neprecizniji na planu ideje i izraza u odnosu na PORNO BANDU i SRPSKI FILM, uspeva da bude istovremeno frivolan i ideološki zrelije fokusiran - ali i slabije rediteljski sproveden od njih. No, sa POKRAJINOM ŠT. 2 Vinka Moederndorfera činio bi bi lep kvartet ex-jugoslovenskih paražanrovskih filmova na nekom festivalu.
Sagledavanjem ta četiri filma može se profilisati slika nobog brutalizma ex-jugoslovenskog filma i mogu se prepoznati vrlo slične autorske opsesije među mlađim rediteljima u tri kinematografije koje teku paralelno, suštinski vrlo razdvojeno, ali u pojedinim slučajevima dolaze do sličnih uvida i rezultata.
"Ženi u meni ostaje jedino nejjasna Vitezova snažno ispoljena antipatija prema ženama (što su one veće feministkinje) koja je povremeno zabavna, ali deluje poprilično šovinistički."
ReplyDeletekoliko se sećam, jer sam ga gledao sad već poodavno, žene samo nisu pošteđene kao ni sve ostalo u filmu i jednako su izvrgnute ruglu. ne žene kao žene, već (post)moderne predstave žene. nadideološki je to majstorski sprovedeno, jer je vitez postojano nemilosrdan prema svakom ko se upinje da od svog života napravi poželjan obrazac ("uspešnosti", "feminizma", "alternative", "sitnog sopstveništva" itd), prikazujući ga onakvim kakav je(ste) - karikaturalan oblik života.
to što kažem da ima istine u rečenom, ne znači i da se slažem
Deleteproces emancipacije od emancipacije je dugačak, kaže žena u meni
Deletei da, upotrebio si termin "šovinistički", a baš je glavna fora u tome što u ovom teranju šege nema mačizma ni u tragovima...
ReplyDeleteovaj vitez ima svoj podkast - "filmske repulzije"
ReplyDelete