NAŠI FILMOVI: SMRT ČOVEKA NA BALKANU

Mogao je ovo biti odličan rumunski film

Verovatno spadam u grupu retkih fanova debitantskog ostvarenja Miroslava Momčilovića, Sedam i po. Pretenciozan koncept i krivudava realizacija na stranu, ali Momčilović je pokazao nešto što mnogim rediteljima koji bi da budi i scenaristi svojih filmova ne polazi za rukom- a to je na napišu smislenu, a izgovorljivu repliku. A od toga, u najvećem broju slučajeva, zavisi ceo srpski film. Samo se vi smejte...

Kako mi tek predstoji gledanje Čekaj me, ja sigurno neću doći (zbog godine proizvodnje, 2009, ostavljen po strani, ako se stigne) neću se upuštati u priču o tome kuda Smrt čoveka... vodi Miroslava unutar sopstvenog opusa, ali (i) ovde nesporno ima stvari kojima treba aplaudirati.

Pre svega, Miroslavov film pokazuje da se u Srbiji može snimiti film, kome skoro i da ne treba budžet, a ni dobar deo filmske ekipe. Ako vas zanima kako je to izvedeno uz obilato spojlovanje radnje, čitajte dalje.

Nikola Kojo nekih pet-šest minuta glumi kompozitora Branimira Branka Matića koji podešava kameru na svom računaru, tako da ona snima najveći deo njegove dnevne sobe i hodnik koji se pored kuhinje i kupatila pruža ka izlaznim vratima. Malo plače, a potom uzima pištolj, i dok mi gledamo špicu, čuje se zvuk pištolja koji je opalio...

Ono što u filmu sve do kraja u real timeu gledamo (narednih sat i dvadesetak minuta) jeste kako će na samoubistvo regaovati najbliže komšije, njihove supruge, a potom i "nadležne" institucije- od pogrebnika, preko hitne pomoći do policije i forenzičara. Svi oni očekivano pokušavaju prvo "o pokojniku sve najlepše", ali vrlo brzo otkrivaju svoja prava lica i mi kroz njihove priče upoznajemo život u zgradi, a metaforično i život koji je pokojnik svojom voljom  napustio. Snimak koji je ostavio da ga isprati, sve sa ranije naručenom picom "za okupljene", može se protumačiti kao kompozitorovo oproštajno pismo koje objašnjava i razloge samoubistva ("ovo su ljudi sa kojima više ne mogu da živim"), ali i kao sumoran komentar koji paradoksalno uspeva da svojim negativnim aspektima nadmaši i samu negativnost činjenice da se neko ubio.

Komšije su predvidljivo dvolične, željne tabloidne pažnje, službe su spore, lenje i bezobzirne, a neke i pohlepne. Pokojnik se "ljudski" konstatuje jedino kada akteri shvate da ih snima kamera tj da će neki viši autoritet (može to slobodno da bude i bog, ako pustite mašti na volju) iskoristiti snimljeni materijal da ih moralno proanalizira.

Ono gde su praktičnost, koncept i dobra ideja trijumfovale, podbacilo je, nažalost, u nedovoljno promišljenom scenariju, koji je trebalo da se još suptilnije upusti u kreiranje slike "kako bi izgledalo" da se nešto ovako stvarno desi. Komšije, naročito Vesko (u pregaženoj interpretaciji Radoslava Milenkovića), previše psuju (jedna stvar sa kojom u srpskom filmu uvek treba najopreznije) i previše pričaju, a premalo pokazuju- telom, gestovima, intonacijom. Supruge, iako epizode, ne uspevaju da zažive. A tek će pojava "službi" ići neuverljivim redom- od grobara-privatnika koji poput lešinara služi samo kao rediteljev komentar i ništa drugo, do službenika hitne pomoći koji dejstvuju kao da otklanjaju kvar na telefonu i ostaju prekratko, do policije koja sa sobom donosi uobičajenu sprdačinu koju je Zoran Čalić, izgleda, pretvorio u "templejt" za dočaravanje "drugova".

Jedna finija, "rumunska" obrada mogla je od ovog materijala da napravi samo takav! parnjak čuvenoj Smrti gospodina Lazareskua, i da deluje kao neka vrsta njegovog sikuala (božemepomozi!...).

SELEKTAH: 5plus/ 10