Kad već umire sve u meni...
Kad sam bio mali sećam se neko od mojih starijih prijatelja (možda i rođaka) pričao mi je da su Slovenci žešći depresivci i drkoši. Njima nikad ništa ne valja, sve je sranje i najlepše je biti u depresiji.
Kad sam malo porastao, možda taj isti ili neki drugi, rekao mi je da zbog toga Slovenci vole Srbe. Jer smo slični, jedino što mi živimo u sranju i nismo (toliko) u depresiji.
Kad sam još malo porastao, Slovenci i Srbi (okupljeni oko projekta JNA) su počeli sa malim ratom.
A onda je posle skoro potpunog odsustva u moj život došao i pravi pravcati "slovenački film". Iskreno se ne sećam da li sam za sve ove godine gledao neku njihovu produkciju, a da ona nije bila obilato začinjena "bosanskim" sastojcima (što autentičnim, što emigrantskim), a ni onu Burgerovu "grinevejiadu" ne bih računao u reprezentativan (iako dobrano depresivan) uzorak. Ali Izlet jeste.
Prvih nekoliko scena iskreno me iznenađuje. Slovenci su isti kao Srbi! Puše k'o Turci, voze auto bez pojasa, piju dok voze, psuju, jedni muškarci su im pederi, drugi vojnici, ribe su im prva liga, nadrkani su kao zveri i ništa im nije pravo. Ujedaju se i kad se ljube.
I zaista, troje mladih adolescenata Nejca Gazvode (reditelj i scenarista) sve su suprotno od onoga kako sam zamišljao mlade Slovence koji su već više od pola života proveli u Evropskoj uniji. Svako od njih sjeban je iz nekih svojih ličnih razloga (da ne kažem "ljudskih"), ali su sve troje složni oko toga da je Slovenija sranje, da je u Sloveniji sranje, i da ih "u Evropi" čeka posao perača sudova u Dablinu plaćen skoro koliko i posao inženjera u Sloveniji. I nije to samo bunt neodraslih, ima tu i nešto od gorčine usled nemogućnosti odrastanja.
Gazvodin film najviše podseća na Cuaronov Y Tu Mama Tambien. I to kažem kao kompliment, a ne kao priliku da se još jedan balkanski autor optuži da je dobar samo kada krade od "onih tamo". Troje mladih, dva momka i cura, kreću na "izlet", kakve su pravili kad su bili mlađi i kad je sve bilo lepše. U isto vreme, ovaj izlet je i neka vrsta "riunijona/razlaza" junaka, jer jedan od njih sa NATO-vim snagama ganja muslimane negde daleko, a i cura planira da se odseli iz zemlje. Jedino "peder" nema gde.
Film prati žanrovsku matricu "one last time" filma- iz junaka koji su toliko upućeni jedni na druge, odjednom, na tako malo prostora, neminovno će prokuljati naslage "neizgovorenog". Stvar će kulminirati u ružnom, i potom probati da potraži neku vrstu izlaza. I tako i bi. Jedino što je Gazvoda mogao malo više da se potrudi da biografijama nekih junaka da na malo više autentičnosti (recimo pederu, koga zovu Debeli (pa ti vidi...)), kao što je to postigao sa Živom. U isto vreme i "loše stvari" počnu dosta rano, pa to malo slabi planirani klimaks, ali s druge strane na tu stvar se može gledati kao na autentičan "slovenački pristup" u kome "lepe stvari" ne deluju ni verovatno, ni uverljivo.
Kraj rastavlja junake, i peder ostaje sam, baš kao što je i očekivao. Leto je gotovo. Kroz prozor njegovog Volva vidimo zmajeve u gepeku i kišovitu jesen na prljavom putu. Junaci su pronašli sebe i jedni druge, ali život ih vodi drugim putevima, i za dvoje od njih, možda, i ka neplanirano bliskom kraju. Gazvoda je pokazao šta "mladi slovenci" mogu da urade jedni za druge, koliko mogu da se potrude, oproste, koliko da se nadaju, ali njegove prognoze su okrutne. Šta je bilo bilo je i N I K A D A se više neće ponoviti. Ako je i nešto bilo dobro, bio je to samo izlet. Iz svega ostalog što jeste i ne može se promeniti.
Iako ne živim u Sloveniji mnogo stvari mi deluje blisko. Jer ledeno mi uzdrhti tijelo.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Kad sam bio mali sećam se neko od mojih starijih prijatelja (možda i rođaka) pričao mi je da su Slovenci žešći depresivci i drkoši. Njima nikad ništa ne valja, sve je sranje i najlepše je biti u depresiji.
Kad sam malo porastao, možda taj isti ili neki drugi, rekao mi je da zbog toga Slovenci vole Srbe. Jer smo slični, jedino što mi živimo u sranju i nismo (toliko) u depresiji.
Kad sam još malo porastao, Slovenci i Srbi (okupljeni oko projekta JNA) su počeli sa malim ratom.
A onda je posle skoro potpunog odsustva u moj život došao i pravi pravcati "slovenački film". Iskreno se ne sećam da li sam za sve ove godine gledao neku njihovu produkciju, a da ona nije bila obilato začinjena "bosanskim" sastojcima (što autentičnim, što emigrantskim), a ni onu Burgerovu "grinevejiadu" ne bih računao u reprezentativan (iako dobrano depresivan) uzorak. Ali Izlet jeste.
Prvih nekoliko scena iskreno me iznenađuje. Slovenci su isti kao Srbi! Puše k'o Turci, voze auto bez pojasa, piju dok voze, psuju, jedni muškarci su im pederi, drugi vojnici, ribe su im prva liga, nadrkani su kao zveri i ništa im nije pravo. Ujedaju se i kad se ljube.
I zaista, troje mladih adolescenata Nejca Gazvode (reditelj i scenarista) sve su suprotno od onoga kako sam zamišljao mlade Slovence koji su već više od pola života proveli u Evropskoj uniji. Svako od njih sjeban je iz nekih svojih ličnih razloga (da ne kažem "ljudskih"), ali su sve troje složni oko toga da je Slovenija sranje, da je u Sloveniji sranje, i da ih "u Evropi" čeka posao perača sudova u Dablinu plaćen skoro koliko i posao inženjera u Sloveniji. I nije to samo bunt neodraslih, ima tu i nešto od gorčine usled nemogućnosti odrastanja.
Gazvodin film najviše podseća na Cuaronov Y Tu Mama Tambien. I to kažem kao kompliment, a ne kao priliku da se još jedan balkanski autor optuži da je dobar samo kada krade od "onih tamo". Troje mladih, dva momka i cura, kreću na "izlet", kakve su pravili kad su bili mlađi i kad je sve bilo lepše. U isto vreme, ovaj izlet je i neka vrsta "riunijona/razlaza" junaka, jer jedan od njih sa NATO-vim snagama ganja muslimane negde daleko, a i cura planira da se odseli iz zemlje. Jedino "peder" nema gde.
Film prati žanrovsku matricu "one last time" filma- iz junaka koji su toliko upućeni jedni na druge, odjednom, na tako malo prostora, neminovno će prokuljati naslage "neizgovorenog". Stvar će kulminirati u ružnom, i potom probati da potraži neku vrstu izlaza. I tako i bi. Jedino što je Gazvoda mogao malo više da se potrudi da biografijama nekih junaka da na malo više autentičnosti (recimo pederu, koga zovu Debeli (pa ti vidi...)), kao što je to postigao sa Živom. U isto vreme i "loše stvari" počnu dosta rano, pa to malo slabi planirani klimaks, ali s druge strane na tu stvar se može gledati kao na autentičan "slovenački pristup" u kome "lepe stvari" ne deluju ni verovatno, ni uverljivo.
Kraj rastavlja junake, i peder ostaje sam, baš kao što je i očekivao. Leto je gotovo. Kroz prozor njegovog Volva vidimo zmajeve u gepeku i kišovitu jesen na prljavom putu. Junaci su pronašli sebe i jedni druge, ali život ih vodi drugim putevima, i za dvoje od njih, možda, i ka neplanirano bliskom kraju. Gazvoda je pokazao šta "mladi slovenci" mogu da urade jedni za druge, koliko mogu da se potrude, oproste, koliko da se nadaju, ali njegove prognoze su okrutne. Šta je bilo bilo je i N I K A D A se više neće ponoviti. Ako je i nešto bilo dobro, bio je to samo izlet. Iz svega ostalog što jeste i ne može se promeniti.
Iako ne živim u Sloveniji mnogo stvari mi deluje blisko. Jer ledeno mi uzdrhti tijelo.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment