Solidan pokušaj "žanra"
Deluje da Mladen Matičević srpsku realnost gleda sa holivudskim naočarama. I to je već na primeru njegovog prethodnog "igranog" ostvarenja, 1 na 1, bilo jasno, a na primeru Zajedno taj fakat je nemoguće zaobići.
I to je legitimno.
I to je OK.
Uroš je relativno mladi i relativno (ne)uspešni pisac koji je pre nekih desetak godina ispisao roman(e) koji su ga nominovali za lidera "Novog beogradskog talasa" (WTF?! kažem ja, ali vi zamislite, recimo, Vladu Arsenijevića). U međuvremenu načeo ga je "spisateljski blok", dane provodi praveći se da piše ili praveći se da dobija u lokalnoj kladionici. Njegov brak sa mladom, i sudeći po gajbi im, uspešnom arhitekticom Marijom također je u buli, a to postaje superočigledno kada Uroš sazna da mu je žena u vezi sa uspešnim biznismenom Markom Kovačem (koga ne igra, kako sam ja mislio, Petar Grašo ili neki od tih hrvatskih pop jebača, već Branimir Popović). Noć koja potom sledi promeniće svim akterima živote, a najviše Urošu. Ako vas zanima kako, nastavite da čitate.
U Matičevićevom filmu postoji polusatna elaboracija svega što sam vam ispričao. Ona je dozlaboga dosadna, sa nepodnošljivim replikama, protkana podjednako neinventivnom glumom "naših glumaca". Ja razumem da u žanru neke stvari moraju da postoje da bi se on prepoznao i ispoštovao, ali ne moraju da postoje ni kao da su "prevedene" iz nekog američkog filma, a još manje kao da u njima nema ni trunke "srpske krvi".
Ali, onda se pravo niotkuda desi ta noć, sa dosta uverljivim obrtom i zapravo jednim centralnim događajem (na koji Matičević nije potrošio vremena koliko je mogao!) koji je ključan, autentičan, samotako žanrovski i vrlo impresivan. Problem je i što u tako odlično smišljenom obrtu, likovi nastavljaju da crpe snagu iz prethodno demonstriranih anemičnih karaktera, pa ostajemo uskraćeni za ozbiljno curenje vode na usta pred silinom prizora. Očekivano, Uroš, baš kao i glumac koji ga igra, Aleksandar Srećković, najviše "ožive" i zatalasaju naša srca, ali kao što rekoh Matičević prebrzo protrči preko užarenog uglja, a potom čitav doživljaj udavi u nekoj vrsti epiloga koja biva krunisana "žanrovskim", ali imbecilnim, izmirenjem na Krismas. Ne kažem da je morao da bude Božić, da bi bilo naše/"naše", ali nije moralo da bude ni nešto što je toliko omraženo i isfuljano u našem gledalačkom iskustvu.
SELEKTAH: 5/ 10
Deluje da Mladen Matičević srpsku realnost gleda sa holivudskim naočarama. I to je već na primeru njegovog prethodnog "igranog" ostvarenja, 1 na 1, bilo jasno, a na primeru Zajedno taj fakat je nemoguće zaobići.
I to je legitimno.
I to je OK.
Uroš je relativno mladi i relativno (ne)uspešni pisac koji je pre nekih desetak godina ispisao roman(e) koji su ga nominovali za lidera "Novog beogradskog talasa" (WTF?! kažem ja, ali vi zamislite, recimo, Vladu Arsenijevića). U međuvremenu načeo ga je "spisateljski blok", dane provodi praveći se da piše ili praveći se da dobija u lokalnoj kladionici. Njegov brak sa mladom, i sudeći po gajbi im, uspešnom arhitekticom Marijom također je u buli, a to postaje superočigledno kada Uroš sazna da mu je žena u vezi sa uspešnim biznismenom Markom Kovačem (koga ne igra, kako sam ja mislio, Petar Grašo ili neki od tih hrvatskih pop jebača, već Branimir Popović). Noć koja potom sledi promeniće svim akterima živote, a najviše Urošu. Ako vas zanima kako, nastavite da čitate.
U Matičevićevom filmu postoji polusatna elaboracija svega što sam vam ispričao. Ona je dozlaboga dosadna, sa nepodnošljivim replikama, protkana podjednako neinventivnom glumom "naših glumaca". Ja razumem da u žanru neke stvari moraju da postoje da bi se on prepoznao i ispoštovao, ali ne moraju da postoje ni kao da su "prevedene" iz nekog američkog filma, a još manje kao da u njima nema ni trunke "srpske krvi".
Ali, onda se pravo niotkuda desi ta noć, sa dosta uverljivim obrtom i zapravo jednim centralnim događajem (na koji Matičević nije potrošio vremena koliko je mogao!) koji je ključan, autentičan, samotako žanrovski i vrlo impresivan. Problem je i što u tako odlično smišljenom obrtu, likovi nastavljaju da crpe snagu iz prethodno demonstriranih anemičnih karaktera, pa ostajemo uskraćeni za ozbiljno curenje vode na usta pred silinom prizora. Očekivano, Uroš, baš kao i glumac koji ga igra, Aleksandar Srećković, najviše "ožive" i zatalasaju naša srca, ali kao što rekoh Matičević prebrzo protrči preko užarenog uglja, a potom čitav doživljaj udavi u nekoj vrsti epiloga koja biva krunisana "žanrovskim", ali imbecilnim, izmirenjem na Krismas. Ne kažem da je morao da bude Božić, da bi bilo naše/"naše", ali nije moralo da bude ni nešto što je toliko omraženo i isfuljano u našem gledalačkom iskustvu.
SELEKTAH: 5/ 10
Ne znam,da li si čitao poslednji Vlajsin roman; ali ono je dušu dalo da ga Šotra ekranizuje:(
ReplyDeletemeni kad kažeš šotra ja mislim priče iz radionice
Deleteda nije bilo ove mirjam faze, šotra bi realno bio domestique redatelj sa najkonstantnijim opusom.
ReplyDeleteZAJEDNO Mladena Matičevića, film koji vrlo lako možemo definisati kao srpski HISTORY OF VIOLENCE. Oba filma dele zapanjujuću nemuštost i neprilične tough guy prijave neverovatne naivnosti.
ReplyDeleteMatičevićev film je simpatičan na nivou namere ali već na nivou sinopsisa pokazuje ozbiljan disbalans. Naime, ZAJEDNO je priča o piscu koji odlučuje da primeni fizičku silu ne bi li sprečio ženu da ga napusti.
Stepen patologije koju emituje glavni junak a da pritom autor sve manifestacije tog poremećaja predstavlja kao pozitivne osobine, moram priznati uspeva da me zapanji. Kada bi gledali ZAJEDNO kao film u kome podela na pozitivce i negativce nije jasno izrečena, onda bi Matičevićev heroj definitivno bio krajnji negativac.
Reč je o čoveku koji očekuje da mu žena oprosti prevaru ali kada sazna da je ona njega prevarila smatra da ju je častio time što joj nije slomio kičmu i olupao glavu. Ovaj visoki stepen samilosti prema bližnjem ispraćen je neverovatnom količinom bednih i oporih prigovora koji su samo uvod u pokušaj da se razvod predupredi zaključavanjem supruge u kuću, uz primenu fizičke sile.
Matičevićev junak pred publikom crpi legitimitet iz toga što prati engleski fudbal, vozi stara kola i bavi se književnošću, premda se očigledno nijedna od tobožnjih vrednosti koje baštini ovaj junak ne oseća u njegovim SLEEPING WITH THE ENEMY postupcima.
Srećom, junak je našao ženu koja razume njegove idiosinkrazije te ona shvata da je naš junak više voli od ljubavnika po tome što je spremniji da prospe mozak zbog nje u partiji ruskog ruleta koju je BTW sam započeo.
Ako se ova porodična "drama" sa elementima home invasion trilera, izdvaja po tome što je sociopata glavni lik za koga se očekuje da nam bude simpatičan, ono što je svakako hendikepira jesre kruta, arhaična i sporadično krajnje nevešta realizacija. Matičević dosta sigurno vodi ovu jednostavnu priču ali na planu fotografije i dizajna uspeva da je u potpunosti ispusti tako da ZAJEDNO svoj eventualni smisao može naći na televiziji.
ZAJEDNO nije prvi primer urbane melodrame koji je završio kao promašaj na svim nivoima zbog svoje pretencioznosti, pokušaja da pobegne od tipskih srpskih situacija i sl. Uostalom, pre nekih osam godina imali smo SKORO SASVIM OBIČNU PRIČU Miloša Petričića koja je doduše bile znatno skuplja i zanatski veštije realizovana ali podjednako pogrešna u svom polazištu. Reklo bi se da u svom pokušaju prevazilaženja pretenciozne srpske kinematografije u kojoj se svaki reditelj oseti kao vožd koji treba da objasni narodu ili svetu "regionalnu tajnu", bolnu i neizrecivu, tako i ovi koji od toga izmiću upadaju u istu klopku i pokušavaju da nas iznova uče kako se pravi film.
Takve greške međutim samo rezultiraju time da se koncept urbane nepretenciozne melodrame kod nas iznova diskredituje,