Srbi i dalje nemaju muda da snime ovakav film
Da se korigujem pre nego mi automobil eksplodira, Srbi imaju i muda i talenat da snime film kakav je Život i smrt porno bande, ili Lepa sela, lepo gore, ili Srpski film, ali ne i ovakav. U srpskom filmu ovakve teme i ovakvi ljudi uvek će biti u službi nekakve pedagoške mere, "ukazivanja na problem", pokušaja traženja uzroka problema, uz tmurne pokušaje da se dočara ljudsko, a ne samo srpsko, posrnuće. Kod Branka Schmidta (koji ubrzano uz Viteza postaje moj omiljeni hrvatski redatelj) ovaj film služi samo da bi se reklo- u Hrvatskoj žive (i) odvratni ljudi, Hrvatska je (i) odvratna, Zagreb je (i) najgori i to što vi skrećete pogled od ovakvih stvari ne znači da vam miris smrada neće polomiti nos.
Mnogo sam filmova gledao, a jugoslovenski film dao je ogroman doprinos "ovakvim filmovima", ali četiri junaka Metastaza spadaju među najogavnije ljude čije sudbine sam pristao da pratim.
Krpa, Filip, Kizo i Dejo su četiri druga iz detinjstva. Iako je jedan od njih Srbin (Dejo), čak ni rat i činjenica da su dvojica njih (Krpa i Filip) branili otadžbinu, nije ih rastavila. Oni i dalje navijaju za Dinamo, idu na tekme, opijaju se do obeznanjivanja i ratuju protiv svih ostalih. Schmidt ih pojedinačno predstavlja kroz četiri mini-epizode, koje u isto vreme prave i neku vrstu hronologije događaja koji dovode do poslednje epizode, tj "Metastaze".
Krpa je psihopata kome rat možda jeste, možda nije (nije) naudio toliko da se danas ponaša kao bezdušni varvar koji bez problema tabači i devojku i komšije i sve koje stigne. Alkos.
Kizo je alkoholičar koga je rat potpuno sjebao, te sad vegetira u su-zajednici sa majkom kojoj krade pare iz novčanika za alkohol i tekme. Brine o malim macama ispred zgrade.
Filip je bivši narkoman koji se vraća sa lečenja iz Španije. Kad sa prezirom odustane od toga da mu otac sredi posao sa lokalnim tajkunom, vraća se švercu droge. Najogavniji.
Dejo je Srbin. Navučen na heroin. I alkohol. I dajštadaš. Kad nije bezdušni pokvarenjak, vegetira kao i svi urađeni narkomani.
Scmidt je nemilosrdan. Čak i u poslednjem "humanoidnom" utočištu ovih hulja, njihovom prijateljstvu, on traži i nalazi rupe, nacionalističke, oportunističke, bezobzirne, sebične, samoljubive... Schmidt, kao i pretpostavljam država Hrvatska, ne zna šta će sa ovim ljudima, ali činjenica da film nosi naziv Metastaze nekako sugeriše "final solution".
To su sve dobre i orginalne strane filma.
Loše su da scenario tapka u nekim opštim mestima, od rashodovanih porodica do prepoznatljivog plemenskog prikazivanja navijača. Ali ni to nije loše koliko replike koje su preplavljene psovkama, i kad treba i kad ne treba i kad nikako ne bi trebalo. Valjda je jasno da ja ne nastupam ovde kao zabrinuti pop, već kao zabrinuti kolega scenarist koji želi da ukaže da ovako slasna upotreba psovki deluje kontraproduktivno, pretvara sve junake u jedno, prestaje da ima ikakav efekat, smara, deluje kao lenj scenaristički rad i srozava opšti utisak.
U isto vreme, imao bih i malecnu primedbu spram poslednje scene koja odiše odveć Lock, stock... humorom koji nekako pravo niotkuda ublažava i menja crndacrnjinemože biti kolorit filma, u kome nema mesta smejanju.
Ovi ljudi nisu mangupi. Ovi ljudi nisu više ništa.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Da se korigujem pre nego mi automobil eksplodira, Srbi imaju i muda i talenat da snime film kakav je Život i smrt porno bande, ili Lepa sela, lepo gore, ili Srpski film, ali ne i ovakav. U srpskom filmu ovakve teme i ovakvi ljudi uvek će biti u službi nekakve pedagoške mere, "ukazivanja na problem", pokušaja traženja uzroka problema, uz tmurne pokušaje da se dočara ljudsko, a ne samo srpsko, posrnuće. Kod Branka Schmidta (koji ubrzano uz Viteza postaje moj omiljeni hrvatski redatelj) ovaj film služi samo da bi se reklo- u Hrvatskoj žive (i) odvratni ljudi, Hrvatska je (i) odvratna, Zagreb je (i) najgori i to što vi skrećete pogled od ovakvih stvari ne znači da vam miris smrada neće polomiti nos.
Mnogo sam filmova gledao, a jugoslovenski film dao je ogroman doprinos "ovakvim filmovima", ali četiri junaka Metastaza spadaju među najogavnije ljude čije sudbine sam pristao da pratim.
Krpa, Filip, Kizo i Dejo su četiri druga iz detinjstva. Iako je jedan od njih Srbin (Dejo), čak ni rat i činjenica da su dvojica njih (Krpa i Filip) branili otadžbinu, nije ih rastavila. Oni i dalje navijaju za Dinamo, idu na tekme, opijaju se do obeznanjivanja i ratuju protiv svih ostalih. Schmidt ih pojedinačno predstavlja kroz četiri mini-epizode, koje u isto vreme prave i neku vrstu hronologije događaja koji dovode do poslednje epizode, tj "Metastaze".
Krpa je psihopata kome rat možda jeste, možda nije (nije) naudio toliko da se danas ponaša kao bezdušni varvar koji bez problema tabači i devojku i komšije i sve koje stigne. Alkos.
Kizo je alkoholičar koga je rat potpuno sjebao, te sad vegetira u su-zajednici sa majkom kojoj krade pare iz novčanika za alkohol i tekme. Brine o malim macama ispred zgrade.
Filip je bivši narkoman koji se vraća sa lečenja iz Španije. Kad sa prezirom odustane od toga da mu otac sredi posao sa lokalnim tajkunom, vraća se švercu droge. Najogavniji.
Dejo je Srbin. Navučen na heroin. I alkohol. I dajštadaš. Kad nije bezdušni pokvarenjak, vegetira kao i svi urađeni narkomani.
Scmidt je nemilosrdan. Čak i u poslednjem "humanoidnom" utočištu ovih hulja, njihovom prijateljstvu, on traži i nalazi rupe, nacionalističke, oportunističke, bezobzirne, sebične, samoljubive... Schmidt, kao i pretpostavljam država Hrvatska, ne zna šta će sa ovim ljudima, ali činjenica da film nosi naziv Metastaze nekako sugeriše "final solution".
To su sve dobre i orginalne strane filma.
Loše su da scenario tapka u nekim opštim mestima, od rashodovanih porodica do prepoznatljivog plemenskog prikazivanja navijača. Ali ni to nije loše koliko replike koje su preplavljene psovkama, i kad treba i kad ne treba i kad nikako ne bi trebalo. Valjda je jasno da ja ne nastupam ovde kao zabrinuti pop, već kao zabrinuti kolega scenarist koji želi da ukaže da ovako slasna upotreba psovki deluje kontraproduktivno, pretvara sve junake u jedno, prestaje da ima ikakav efekat, smara, deluje kao lenj scenaristički rad i srozava opšti utisak.
U isto vreme, imao bih i malecnu primedbu spram poslednje scene koja odiše odveć Lock, stock... humorom koji nekako pravo niotkuda ublažava i menja crndacrnjinemože biti kolorit filma, u kome nema mesta smejanju.
Ovi ljudi nisu mangupi. Ovi ljudi nisu više ništa.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Mislim da si se malo zeznuo u recenziji u vezi imena, Filip se vraca iz komune, A Kizo hrani mace i krade pare od stare...Inace,fenomenalan film,kakav mi zaista ne mozemo da snimimo.
ReplyDeleteispravio. my bad. hvala na korisnoj
DeleteOnaj Filip je nesto toliko odvratno da....jednostavno,nesto najodvratnije filmsko ikad.
ReplyDeleteKizo je ok,Kizo hrani mace.
I zaboravio si da primetis da je Schmidt,kad vec pljuje po svojima, sebi dozvolio i zesci pljuc po raji iz Saraj'va (scena kad Hadzihafizbegovic kaze ono da je Zagreb metropola) he he.
A psovanje je skroz ok, meni nije uopste smetalo. Bolje i to nego onaj najgori moguci dijalog u nasim filmovima/"snimljenim pozorisnim predstavama" :)
ja se bojim da je to bilo samo tako pljuvanje po zagrebu, a ne po sarajevu
DeletePa naravno, ali ako on time pljuje Zagabriu, onda jos jace pljuje po Saraj'vu jer raja misli da je i taj odvratni Zagreb "metropola" za Saraj'vo.
ReplyDeleteBranko Schmidt je lako mogao postati junak knjige KAKO JE REDATELJ BRANIO HRVATSKU, ako imamo u vidu njegov nacionalistički angažman u vreme odvajanja zemlje. Otud je njego politički korektan film METASTAZE poprilično iznenađenje, i to ne samo na isključivo ideološkom nivou.
ReplyDeleteNaime, što se ideologije tiče, METASTAZE su tipična pseudo-realistička priča o grupi Bad Blue Boysa i njihovom potonuću u svet heroina, alkohola i gubljenja vremena, bez nekog dubljeg istraživanja manipulacije istim tim ljudima, dolaska heroina na tribine i njegove funkcije i sl. U duhu nedavnih Peranovićevih pustolovina, interesantan detalj je svakako lečenje jednog od junaka u katoličkom rehab centru u Španiji gde se skidao sa paje. Na planu scenarija, METASTAZE su recimo dosta bliske filmu SUTRA UJUTRU Olega Novkovića, s tim što je Schmidtov ambijent nešto zanimljiviji, ili je pak Zagreb nama neko inostranstvo, majka mu stara, pa nam deluje kao nešto novo tj. ne znamo koliko Schmidt fejkuje.
Kako god bilo, scenario je koncipiran tako da priču podređuje likovima, ali da istovremeno ima i likove i priču, i mislim da je taj balans dobro napravljen. Što se samih likova i priče tiče, Schmidtov defetistički pristup deluje dosta iskonstruisano, i likovi u suštini spadaju u klišee. Nerazumevanja i sukobi među junacima su generic, i jedino što je novo jeste pristup realizaciji.
A novina u realizaciji je ono sledeće iznenađenje, a to je da Schmidt koji je do sada bio prepoznat kao reditelj sa vrlo akademskim pristupom, u ovom filmu pokušava da bude vrlo trvd, prljav, da snima iz ruke i u tom pristupu je konsekventan. Iako, naravno, tako prljavo snimljen film u Hrvatskoj više liči na Beogradsku Hroniku nego na neku fotku Barry Ackroyda, za svaku je pohvalu što je matori barem pokušao da doslednije primeni jedan od rediteljskih koncepata koji su jako dugo prisutni u svetskom filmu a kod nas se o njime mnogo više priča nego što se rade.
U ideološkom smislu najciničnije je svakako Schmidtovo vrlo uporno akcentovanje ksenofobije, naconalizma i rasizma kao velikog problema hrvatskog društva, koji su dopunjeni problem veterana Domovinskog rata i tim sukobom kao traumom. Kao neko ko je podžravao zakuvavanje te situacije, čudno je da se Schmidt toliko preokrenuo, naročito ako imamo u vidu da je pored hrvatskog nacionalizma njegov output u nezavisnoj Hrvatskoj bio i vrlo antikomunistički.
Gluma je pristojna. U pojedinim fazame je neubeljiva, vidi se da neki glumci ne mogu da se snađu o konceptu kadar-sekvnce, pre svega Ivo Gregurević. rene Bitorajac pak, iako ne donosi najbolju, pružu barem najenergičniju ulogu. Kao i ranije, glavni junak, onaj sa kojim jašemu - u vstren rečniku, dosta je pasivan. najubedljiviji svakako je Robert Ugrina kao Kizo.
U svakom slučaju, METASTAZE uprkos svim ovim kontradikcijama stoje kao pristojan i solidan film za lokalnu upotrebu, i kao znak da nas Hrvati iz godine u godinue u proseku sustižu.