Mnogo se htjelo
Možda me sećanje vara, ali ja mislim da su ovakve "komplicirane ljubavne melodrame" u kinematografiji "stare Juge" preferirali njihov Rajko Grlić i naš Srđan Karanović. Bili su to filmovi nerealizovanih jebačina, nemogućih ljubavi i mučnih razlaza. Film Gorana Rukavine, ipak, vidi svetlo na kraju tunela. Nažalost, ono deluje kao da stiže "iz kesice".
Osnovna priča je jednostavna- jedan muškarac, u srednjim četrdesetim, pokušava da preboli "ostanak" (da vam tako ništa ne otkrijem, za sada!) bez najveće ljubavi svog života. Koliko god godina da imate i koliko god vaša ljubav bila čvrsta i večna, to je tema koja će vas intrigirati. Međutim, njegov scenarist, Zvonimir Munivrana, nepotrebno je opteretio priču kompliciranim sporednim pričama, dao joj na egzotici na krivim mestima, dok je sam reditelj u suradnji sa direktorom fotografije dao sve od sebe da (trebalo bi to da budu, valjda) najemocionalniji trenuci filma izgledaju kao jeftini MTV spotovi klonova HIM.
Tako je Marko Čović patolog, od svih zanimanja na ovom svetu! Verujem da su takvi ljudi čudni, nepričljivi, vole svoj posao i duboko su skrivene emotivnosti. Rukavinin Marko manje-više tako izgleda. Ali tu Goša povlači jednu neprijatnu paralelu, koja se dublje ne elaborira u filmu i NGO-ovci među vama uspešno će potražiti veliko(g)Srbina u meni u primedbi koja sledi. Dakle, malo-malo pa Marko ispred ucveljenih građana Hrvatske prostire bele čaršave ispod kojih se nalaze posmrtni ostaci (kosti, lobanje, delovi odeće, satovi...), pretpostavljam poginulih i "nestalih" u domovinskim ratovima. Jer Hrvatska, ipak, nije zemlja u kojoj ljudi nestaju u močvarama i lavinama on daily basis. Kad nešto kasnije saznamo da je Markova Maša (verovatno) mrtva ili nestala, shvatićemo da i on, kao i ovi dobri ljudi, čeka na definitivni dokaz svemu tome, kako bi konačno mogao da se oprosti. Ja verujem da je iz hrvatske perspektive tu sve legitimno.
Saznaćemo i da je Maša bila arheologinja (arheolog, ž. rod - prim. aut) i da je poginula u lavini ili su je oteli teororisti tokom iskopavanja u Kolumbiji. Ni manje, ni više! VelikoSrbin u meni se pita, pa zar nije i ona mogla da bude "nestala" u domovinskom ratu i da te njene mošti nikako da budu pronađene, a da Marko i dalje veruje da je ona živa, oteta, zarobljena, dobrovoljno udata za nekog "Srbina"... Ja mislim da su ovakve egzekucije signal hronične hrvatske malograđanštine koja kontinuirano sebe želi da vidi ne samo kao deo velike "europske porodice" već njenih najelitnijih klasa. Ne bez razloga, najbolje hrvatske stvari uvek se bave svim ostalim klasama. Hvala Gospi.
Marko ima kćer, ali i ljubavnicu, odvjetnicu Lidiju. Lidija već godinama piše pisma Markovoj kćeri, kao da je njena mama. I kao da ne postoji Skajp, email, Internet, fotografski aparat (pa i analogni), jer "mama je tamo daleko u bolnici na liječenju i već godinama ne može da se vrati". Ovako sumanuta postavka toliko lebdi u vazduhu da vas svako malo udara po sred čela, kao spušten luster. Na kraju se ispostavlja da je sva ta korešpondencija potrebnija Marku, nego ćerki i da zapravo on ima problem da se oprosti sa Mašom. A tu je onda i terapeut koji sedi kao policijski islednik, zatim Markovi susjedi koji idu kod istog terapeuta, jer On voli da stavi masku petla na glavu, a Njoj masku koke i onda voli da pusti zvuk kokodakanja dok vodi ljubav... Nisam uspeo da shvatim u kakvom je odnosu ova priča sa osnovnom. Možda vama pođe za rukom.
Marko i Lidija deluju nekako formulaično, uprkos njihovim "razigranim" profesionalnim karijerama. Rukavina u postavci ranjeni muškarac- dobra komšinica ne nudi ništa originalno. Sem somnabulnih prikaza Markovih snova u kojima se ovaj oprašta od svoje supruge obučene u belu venčanicu (ili nešto slično tome), a ova hodi nekom maglovitom livadom u pet ujutru... Snaga tih klišea opasno dezavuiše egzotičnost svih ostalih detalja i zapravo ih čini smešnim i još nebuloznijim. Poput ukrasa koji su stavljeni naknadno da priči daju nekakvu autentičnost i posebnost. Zamka za prvaka.
SELEKTAH: 1/ 10
Možda me sećanje vara, ali ja mislim da su ovakve "komplicirane ljubavne melodrame" u kinematografiji "stare Juge" preferirali njihov Rajko Grlić i naš Srđan Karanović. Bili su to filmovi nerealizovanih jebačina, nemogućih ljubavi i mučnih razlaza. Film Gorana Rukavine, ipak, vidi svetlo na kraju tunela. Nažalost, ono deluje kao da stiže "iz kesice".
Osnovna priča je jednostavna- jedan muškarac, u srednjim četrdesetim, pokušava da preboli "ostanak" (da vam tako ništa ne otkrijem, za sada!) bez najveće ljubavi svog života. Koliko god godina da imate i koliko god vaša ljubav bila čvrsta i večna, to je tema koja će vas intrigirati. Međutim, njegov scenarist, Zvonimir Munivrana, nepotrebno je opteretio priču kompliciranim sporednim pričama, dao joj na egzotici na krivim mestima, dok je sam reditelj u suradnji sa direktorom fotografije dao sve od sebe da (trebalo bi to da budu, valjda) najemocionalniji trenuci filma izgledaju kao jeftini MTV spotovi klonova HIM.
Tako je Marko Čović patolog, od svih zanimanja na ovom svetu! Verujem da su takvi ljudi čudni, nepričljivi, vole svoj posao i duboko su skrivene emotivnosti. Rukavinin Marko manje-više tako izgleda. Ali tu Goša povlači jednu neprijatnu paralelu, koja se dublje ne elaborira u filmu i NGO-ovci među vama uspešno će potražiti veliko(g)Srbina u meni u primedbi koja sledi. Dakle, malo-malo pa Marko ispred ucveljenih građana Hrvatske prostire bele čaršave ispod kojih se nalaze posmrtni ostaci (kosti, lobanje, delovi odeće, satovi...), pretpostavljam poginulih i "nestalih" u domovinskim ratovima. Jer Hrvatska, ipak, nije zemlja u kojoj ljudi nestaju u močvarama i lavinama on daily basis. Kad nešto kasnije saznamo da je Markova Maša (verovatno) mrtva ili nestala, shvatićemo da i on, kao i ovi dobri ljudi, čeka na definitivni dokaz svemu tome, kako bi konačno mogao da se oprosti. Ja verujem da je iz hrvatske perspektive tu sve legitimno.
Saznaćemo i da je Maša bila arheologinja (arheolog, ž. rod - prim. aut) i da je poginula u lavini ili su je oteli teororisti tokom iskopavanja u Kolumbiji. Ni manje, ni više! VelikoSrbin u meni se pita, pa zar nije i ona mogla da bude "nestala" u domovinskom ratu i da te njene mošti nikako da budu pronađene, a da Marko i dalje veruje da je ona živa, oteta, zarobljena, dobrovoljno udata za nekog "Srbina"... Ja mislim da su ovakve egzekucije signal hronične hrvatske malograđanštine koja kontinuirano sebe želi da vidi ne samo kao deo velike "europske porodice" već njenih najelitnijih klasa. Ne bez razloga, najbolje hrvatske stvari uvek se bave svim ostalim klasama. Hvala Gospi.
Marko ima kćer, ali i ljubavnicu, odvjetnicu Lidiju. Lidija već godinama piše pisma Markovoj kćeri, kao da je njena mama. I kao da ne postoji Skajp, email, Internet, fotografski aparat (pa i analogni), jer "mama je tamo daleko u bolnici na liječenju i već godinama ne može da se vrati". Ovako sumanuta postavka toliko lebdi u vazduhu da vas svako malo udara po sred čela, kao spušten luster. Na kraju se ispostavlja da je sva ta korešpondencija potrebnija Marku, nego ćerki i da zapravo on ima problem da se oprosti sa Mašom. A tu je onda i terapeut koji sedi kao policijski islednik, zatim Markovi susjedi koji idu kod istog terapeuta, jer On voli da stavi masku petla na glavu, a Njoj masku koke i onda voli da pusti zvuk kokodakanja dok vodi ljubav... Nisam uspeo da shvatim u kakvom je odnosu ova priča sa osnovnom. Možda vama pođe za rukom.
Marko i Lidija deluju nekako formulaično, uprkos njihovim "razigranim" profesionalnim karijerama. Rukavina u postavci ranjeni muškarac- dobra komšinica ne nudi ništa originalno. Sem somnabulnih prikaza Markovih snova u kojima se ovaj oprašta od svoje supruge obučene u belu venčanicu (ili nešto slično tome), a ova hodi nekom maglovitom livadom u pet ujutru... Snaga tih klišea opasno dezavuiše egzotičnost svih ostalih detalja i zapravo ih čini smešnim i još nebuloznijim. Poput ukrasa koji su stavljeni naknadno da priči daju nekakvu autentičnost i posebnost. Zamka za prvaka.
SELEKTAH: 1/ 10
srp. -škinja? Primećujem da si vikend posvetio filmovima u kojima igra Leon Lučev - dobar je bio u hrvatskoj adaptaciji franšize Na terapiji, ništa lošiji od Sergeja /ser geja, stvarno sumnja da je gej/.
ReplyDeletePrimećujem i da su kečevi rezervirani za lijepe njihove, ali to je već sigurno slučajnost, znam te.
Bas me zanima kako ces da ocenis METASTAZE i LJUDOZDERA VEGETARIJANCA ;)
ReplyDeletevegetarijanca sam planirao da gledam. fuck. sad moram i metastaze.
Deleteeli, sine, ide tata u kino...
E,fino se neko setio Schmidtovih filmova. metastaze su recimo 7/10, ljudozder je odlican,on je upravo ono sta bi serbian film hteo da bude. Slobodane, bez ta 2 filma nemoj da se pojavljujes!! :-D
ReplyDelete