50 nijansi crne
Reditelj ovog filma, Siniša Dragin, možda jeste rođen u Kuli i "oseća se Srbinom", ali Ako zrno ne umre (koji ćete na netu locirati i pod imenom Daca bobul nu moare) jeste srpsko-rumunsko-austrijska ko-produkcija. Ali, za potrebe ovog ciklusa recenzija svrstaćemo ga među "naše filmove".
U pitanju je roud muvi, zapravo dva roud muvija u jednom, o dva oca, jednom Srbinu (Mustafa Nadarević) i jednom Rumunu (Dan Condurache) koji kreću u suprotnim smerovima, Srbin u Rumuniju, Rumun u Srbiju, da nađu svoju decu. Ne zna se kome je taj put teži- Srbin ide da pokupi telo svog sina koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći, a Rumuna put vodi čak do Kosova gde mu je ćerka zarobljena u nekom od šiptarskih bordela. Kao i u svakom roud muviju taj put začinjen je bizarnim epizodama koje podjednako osvetljavaju karaktere junaka, njihovu muku, ali i svet/ život koji živimo.
Pored te dve osnovne priče, smeštene u sadašnjost, Dragin nam pripoveda i treću- o pokušaju nekih srpskih seljaka u Rumuniji da drvenu crkvu presele iz jednog kraja u drugi, nakon što je grom udario i oborio krst na njoj. Ovaj "valhalla rising" segment na dramaturškom nivou spaja dve osnovne priče i valjda treba da im da neki "večni ton", a metaforično da pokaže tu nemoćnu čovekovu potragu i poteru za nadom, smislom, utehom, mirom. Kako ne mogu da se izmestim iz svoje "neverujuće prirode" (naročito neverujuće u pravoslavni autoput do neba) moram da priznam da mi je ova linija priče samo potvrdila davne sumnje- čovek je budala, ali ako ide za popom onda je i magarac. Pravoslavna psuedo-valhala koja na kraju udružuje žive i mrtve znakovita je samo zbog jednog momenta- sve se dešava u bari do kolena.
Srećom, Dragin je opak autor i nemilosrdan "putnik". Iako imam solidnu kilometražu po rumunskim filmskim putevima, i ogroman sam simpatizer njihovog crnohumornog nihilizma, bojim se da je Dragin, kao autsajder, došao i pobedio ih na njihovom terenu. Ako zrno ne umre je okrutan film. Pun humora.
Kada Srbin i prijatelj njegovog sina dođu konačno do mrtvačnice u kojoj bi trebalo da bude telo pokojnog Milana, videće da se ova renovira i da su tela prebačena u lokalnu klanicu. Kad dođu tamo saznaće da je telo ukradeno. Kad se malo raspitaju, shvatiće da je telo ukrao čovek u čiju kuću je Milan udario svojim džipom, kojom prilikom je došlo do značajne materijalne štete na kući. Taj čovek sad Milanovo telo drži u svom zamrzivaču i neće da ga da ocu dok ovaj ne plati 1.000EUR!
Kada Srbin i prijatelj njegovog sina budu bežali natrag u Srbiju, vozom koji prevozi ugalj, otkriće da se ispod uglja nalazi tročlana porodica koja iz Gane pokušava da stigne do Nemačke!
Kada Rumun konačno stigne do svoje čerke, šiptarski pimp će pristati da je oslobodi samo pod uslovom da je otac, ako je baš toliko voli, kresne tu pred njim. I siroti čovek to uradi.
I više nije smešno.
Ništa.
Draginov film, naročito na "srpskim putešestvijima" priređuje jednu ludačku vožnju, tako karakterističnu za novije filmove sa Balkana, koja iz minuta u minut menja ukus iz slatke u gorku u gorču u najgorču u najslađu... Junaci usput stiču prijatelje, zaljubljuju se, mi saznajemo za legendu, neverovatno je kako ljudi žive, tu pored nas, u 2010-toj godini!
Hyperdert.
Hyperdert.
Pravoslavni klimaks koji Dragin priređuje na kraju, srećom, se odvija nakon što su oba oca stigla do sopstvenih krajeva. On funkcioniše kao neka vrsta utešnog epiloga, ali mi koji (još uvek) nismo spremni da u toj maglovitoj utesi tražimo smisao, pre ćemo ga naći u frontalnom sudaru sa stoprocentnim besmislom koji nam je Dragin tako bespoštedno vašarski priredio. Treba uraditi nešto za svoj život mnogo, mnogo pre njegovog kraja. A, čini mi se, da su to oba oca, duboko u sebi shvatila, kad je već bilo kasno za sve.
Ambicije dobrano sprovedene, rekao bih.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Dragin mi je bio zanimljiv reditelj koš kad sam na Festivalu autorskog filma davnih dana gledao njegov In fiecare zi Dumnezeu ne saruta pe gura koji me je dosta podsetio na osavremenjenui, radikalizovanu, varijantu Žike Pavlovića. U filmu AKO ZRNO NE UMRE Dragin ide tragom Saše Petrovića i u određenom smislu, reklo bi se da je ovo dosta solidan primer throwbacka klasične jugoslovenske kinematografije.
ReplyDeleteDragin se opredelio da snimi veliki, epohalan, film ali je na tom putu propustio da snimi naprosto dobar. Otud AKO ZRNO NE UMRE traje 113 minuta i istovremeno uspeva da bude i predug i prekratak. Predug, zato što gledaocu nudi i previše senzacija i sve to u jednom dosta stabilnom tempu a prekratak zbog toga što je evidnetno da su pojedini delovi zapleta ispali u montaži tako da mnoge bitne stvari naprosto nedostaju - nema ih u filmu. Otud pre bi se moglo konstatovati da je film previše skraćen nego da ima rupe u scenariju.
Dragin suštinski više pripada rumunskoj kinematografiji nego srpskoj. Pa ipak, on je u toj meri oslonjen na jugoslovnske tradicije - čak i u svom "rumunskom" opusu, da ga moramo posmatrati kao srpskog reditelja. Uostalom, i po temi i po pristupu, AKO ZRNO NE UMRE je jugoslovenski film prvog reda.
Ako sagledavamo Dragina u našim okvirima, on po stepenu uverljivosti filmskog prizora i upotrebe vizuelnih simbola nadilazi stanje na aktuelnoj omaćoj sceni, čak i u poređenju sa recentnim radovima veterana. Dragin drži visok nivo i pokazuje vrlo izgrađen rediteljski rukopis.
Naravno, simboli kojima se on služi su više blef nego istinski intelektualno intrigantan zahvat, no toga generalno više nema kod nas.
Uklješten između srpske kinematografije koju nadilazi i rumunske sa čijim novim talsom nema previše dodirnih tačaka, Dragin deluje kao reditelj prilično neizvesne budućnosti. No, što se mene tiče, on ostaje vrlo interesantna pojava.