Fun fact u vezi sa rediteljem Arsenom A. Ostojićem- u njegovom filmu Ta divna splitska noć glumili su Dino Dvornik i Coolio
Morao sam da vam napišem nešto zabavno na početku, jer mogu da se kladim da u životu ne biste hteli da se pozabavite tekstom (a možda i filmom) koji se zove Halimin put.
U više navrata tokom filma, baš kao i na samom kraju, krenule su mi suze. To su čari i kvalitete melodrame koje ne mogu da razumeju svi. Na nekoliko ličnih planova (mahom a-nacionalnih) Arsen mi ga je zavukao do samog srca terajući me na okrutna razmišljanja i zamišljanja. Ali bojim se da tome u najvećoj meri kumuje odlično zamišljena priča scenarsite Feđe Isovića. Sam film je što zbog budžetskih ograničenja (tako deluje), što zbog rediteljskog netalenta (o tome ne mogu da sudim na osnovu jednog filma) prikazao mnogo manje nego što je ona nudila.
A priča je ko grčka tragedija. Ne kao fraza, već kao stvarna grčka tragedija. Krajem sedamdesetih zavoleli se "vlah" Slavomir i "turkinja" Safija. Dok su Slavomirovi roditelji bili polovično okej sa tim (što je zapanjujući tretman "srba" na hrvatskom filmu), Safijini bogami nisu. Zato je trudna Safija morala da ode kod svoje tetke Halime (inače "jalove"), tamo se porodi i, praktično, njoj pokloni dete. Niko od autora ne ulazi u to kako je stvar organizovana "u selu" da niko ne poveže Safijino dete "koje je umrlo" sa iznenadnim porodom nerotkinje Halime. Ali, dobro...
Slavomir i Safija su se u međuvremenu uzeli, kad se on vratio iz Nemačke. Otišli u srpski kanton i tamo dobili tri ćerke. A onda se desio rat. Slavomir, iako pacifista i "dobar čovek" primoran je da postane borac...
(samo da znate da će vam dalje čitanje ozbiljno pokvariti užitak gledanja filma)
Ostojićev film leti kroz nekoliko vremenskih zona u pričanju jedne strašne priče. Od specifičnosti "šta se zgodi kad se ljubav rodi" u bratstvu i jedinstvu sedamdesetih, preko prejadno snimljenih (govorim o specijalnim efektima) ratnih devedesetih, do brutalno realistiknih dvehiljaditih, raspliću se sudbine glavnih junaka dubokim gnurenjem u prošlost. Saznanja će naravno biti pogubna po većinu, ali će nekima doneti utehu, izmirenje i mir. Koja je to vrsta mira ono je što će isterati suze čak i na najciničnije lice.
Isprepletani odnosi, ljudske slabosti, nacionalističke pošasti, verske zatucanosti, sve to vuče se za majkom koja obavlja "tipičnu aktivnost iz grčkih tragedija"- traži načina da zakopa svog mrtvog sina, i tako nađe mir koji nikada neće naći.
Pored kvaliteta produkcije, opšteg utiska "televizičnosti" (film je i uprkos tome bio jedan od najvoljenijih filmova ikada od strane publike na Pulskoj areni), postoje i ozbiljni previdi u scenariju koji se tiču uverljivosti nekih životnih/ dramskih sudbina, naročito u kontekstu malog geografskog prostora na kome se sve dešava. Recimo, zašto Safija nije viđala sina (ili nije mogla/htela) da ga viđa, iako je živela sat-dva od njega. Tek provučeno objašnjenje da je ona Slavomiru rekla da je dete rođeno mrtvo kad su se ponovo sreli (niko mu to inače nije javio u Nemačku) i da posle nije mogla da menja priču, nije nikakvo objašnjenje. I loše govori o njoj, lošije nego što je to i sam film hteo. Isto važi i za to da Halima nikada nije videla Slavomira, do trenutka kada je posetila Safijinu kuću dobrih dvadeset godina kasnije. Još neki odnosi (Halima-dever) štrče nejasnošću.
S obzirom da je do zuba uronjen u "ljudsku priču" čija se melodramska efektnost ne može osporiti, mislim da bi Halimin put bio zgodan film za dočaravanje rata i to pojedincima koji su mu najvrelije tapšali- radničkoj i srednjoj klasi. Jer su baš i oni, kao sirota Halima, najviše najebali.
SELEKTAH: 6/ 10
Morao sam da vam napišem nešto zabavno na početku, jer mogu da se kladim da u životu ne biste hteli da se pozabavite tekstom (a možda i filmom) koji se zove Halimin put.
U više navrata tokom filma, baš kao i na samom kraju, krenule su mi suze. To su čari i kvalitete melodrame koje ne mogu da razumeju svi. Na nekoliko ličnih planova (mahom a-nacionalnih) Arsen mi ga je zavukao do samog srca terajući me na okrutna razmišljanja i zamišljanja. Ali bojim se da tome u najvećoj meri kumuje odlično zamišljena priča scenarsite Feđe Isovića. Sam film je što zbog budžetskih ograničenja (tako deluje), što zbog rediteljskog netalenta (o tome ne mogu da sudim na osnovu jednog filma) prikazao mnogo manje nego što je ona nudila.
A priča je ko grčka tragedija. Ne kao fraza, već kao stvarna grčka tragedija. Krajem sedamdesetih zavoleli se "vlah" Slavomir i "turkinja" Safija. Dok su Slavomirovi roditelji bili polovično okej sa tim (što je zapanjujući tretman "srba" na hrvatskom filmu), Safijini bogami nisu. Zato je trudna Safija morala da ode kod svoje tetke Halime (inače "jalove"), tamo se porodi i, praktično, njoj pokloni dete. Niko od autora ne ulazi u to kako je stvar organizovana "u selu" da niko ne poveže Safijino dete "koje je umrlo" sa iznenadnim porodom nerotkinje Halime. Ali, dobro...
Slavomir i Safija su se u međuvremenu uzeli, kad se on vratio iz Nemačke. Otišli u srpski kanton i tamo dobili tri ćerke. A onda se desio rat. Slavomir, iako pacifista i "dobar čovek" primoran je da postane borac...
(samo da znate da će vam dalje čitanje ozbiljno pokvariti užitak gledanja filma)
Ostojićev film leti kroz nekoliko vremenskih zona u pričanju jedne strašne priče. Od specifičnosti "šta se zgodi kad se ljubav rodi" u bratstvu i jedinstvu sedamdesetih, preko prejadno snimljenih (govorim o specijalnim efektima) ratnih devedesetih, do brutalno realistiknih dvehiljaditih, raspliću se sudbine glavnih junaka dubokim gnurenjem u prošlost. Saznanja će naravno biti pogubna po većinu, ali će nekima doneti utehu, izmirenje i mir. Koja je to vrsta mira ono je što će isterati suze čak i na najciničnije lice.
Isprepletani odnosi, ljudske slabosti, nacionalističke pošasti, verske zatucanosti, sve to vuče se za majkom koja obavlja "tipičnu aktivnost iz grčkih tragedija"- traži načina da zakopa svog mrtvog sina, i tako nađe mir koji nikada neće naći.
Pored kvaliteta produkcije, opšteg utiska "televizičnosti" (film je i uprkos tome bio jedan od najvoljenijih filmova ikada od strane publike na Pulskoj areni), postoje i ozbiljni previdi u scenariju koji se tiču uverljivosti nekih životnih/ dramskih sudbina, naročito u kontekstu malog geografskog prostora na kome se sve dešava. Recimo, zašto Safija nije viđala sina (ili nije mogla/htela) da ga viđa, iako je živela sat-dva od njega. Tek provučeno objašnjenje da je ona Slavomiru rekla da je dete rođeno mrtvo kad su se ponovo sreli (niko mu to inače nije javio u Nemačku) i da posle nije mogla da menja priču, nije nikakvo objašnjenje. I loše govori o njoj, lošije nego što je to i sam film hteo. Isto važi i za to da Halima nikada nije videla Slavomira, do trenutka kada je posetila Safijinu kuću dobrih dvadeset godina kasnije. Još neki odnosi (Halima-dever) štrče nejasnošću.
S obzirom da je do zuba uronjen u "ljudsku priču" čija se melodramska efektnost ne može osporiti, mislim da bi Halimin put bio zgodan film za dočaravanje rata i to pojedincima koji su mu najvrelije tapšali- radničkoj i srednjoj klasi. Jer su baš i oni, kao sirota Halima, najviše najebali.
SELEKTAH: 6/ 10
No comments:
Post a Comment