Nije sve u ratovanju
Da je izašao ove godine, razumeo bih da je film Josef hrvatski doprinos svetskom obeležavanju stogodišnjice od Velikog rata, i da on kao takav odabira neki svoj ugao gledanja na stvar. S obzirom da se film pojavio pre tri godine, nema mi druge nego da poverujem da je Mario Marko Krce baš tu priču želeo da ispriča, Stanislav Tomić da je režira, a onda su se i stvorili uslovi za tako nešto. A uslovi nisu mogli da budu baš mali, jer se radi o kostimiranom filmu sa impresivnom scenografijom i ljudstvom i, na momente, vrlo lepom fotografijom.
Tema filma je imanje, pa nemanje indentiteta, tj njegova relativna vrednost u ratnim uslovima. I dok u dobrom delu filma ta stvar biva isčitavana iz brzoprometnih ratnih okolnosti koje se neprekidno menjaju i dezavuišu sve što je do malo pre bilo i važilo, pred kraj filma autori posežu za vrlo bizarnim tvistom, koji čitav film pretvara u neku vrstu konspirativne/lažne/ izmišljene/ možda stvarne? biografije jednog od najvećih sinova (i ratnika) naših naroda i narodnosti.
Radnja filma smeštena je u Galicij, oblast istočne mađarske granice sa Ukrajinom, koja je pripadala Austrougarskoj, a koju su Rusi okupirali već u prvoj godini ratovanja. Hrvatske jedinice bore se zajedno sa Austrougarima protiv ruske vojske i pridruženim im paravojnim kozacima. Tokom jedne opsade austrougarskih rovova mnogi vojnici ginu, a jedan koji je preživeo uzima pločicu drugog vojnika. Ispostavlja se da je taj drugi zapravo podoficir, a ne običan vojnik, a na sve to i prvak u mačevanju u austrougarskoj vojsci. Ta neobična okolnost spasiće ga streljanja (pod optužbom za dezerterstvo), ali će mu navući gnev i prezir hrvatskog oficira (u kome, prema njegovim rečima, teče "austrijska krv").
Onog trenutka kada vam se učini da bi Josef mogao biti priča o "novom životu Josefa" dolazi do obrta, koji "josefštinu" proširuje na još jedno lice, i sa podjednako fatalnim posledicama. U tim kratkim životima naših junaka mi vidimo jad i bedu rata, ali i dvoličnost (još "josefštine") na koju tera ljude. Svi Tomićevi junaci su dvolični, svi imaju sumnjive identitete, nešto za šta se izdaju i nešto što stvarno jesu tj lice koje usled rata moraju da pokažu. I ono nije nimalo lepo.
Metalno plave i sive boje koje dominiraju fotografijom (barem u mom daltonističkom pogledu na svet) idu uz rat, mizanscen je disciplinovan, a rekao bih da film izgleda barem dvaput skuplje nego što je koštao. Moji komplimenti.
Validna zamerka ovom delu Tomićevog filma mogla bi da bude ne samo što on nema glavnog junaka, već što i oni koji bi to da budu nisu ni naročito razrađeni, ni naročito simpatični. A bojim se da ratna tematika naročito traži snažne i moćne junake, jer sve ostalo u tim filmovima obično biva odbojno. Da nije tako ne bi bilo ni Schindler's List, a ni Young Lions. Odsustvo "junaka" sve vreme nas drži na distanci od radnje.
A onda na kraju dođe i taj obrt, koji, ako mene pitate, ozbiljno trivijalizuje napor čitavog filma i da dočara jedan od najstrašnijih događaja u istoriji čovečanstva, a onda i jedan zanimljiv aspekt "rata kao takvog". Odjednom film postaje jeftina priča koja genezom "neznanog junaka" zapravo analizira i bavi se indentitetom svega onoga što je došlo posle i možda čak pokušava da deo toga "odsustvom identiteta" to i objasni malo. Još ako ste familijarni sa nekim konspiracijama o tome ko je zaista bio Josip Broz, Josef će vam delovati kao film koji se na pogrešan način bavio čitavom stvari. Ne znam što im je sve to trebalo.
Ustaški pušikurac Thompson je radio muziku.
SELEKTAH: 4/ 10
Da je izašao ove godine, razumeo bih da je film Josef hrvatski doprinos svetskom obeležavanju stogodišnjice od Velikog rata, i da on kao takav odabira neki svoj ugao gledanja na stvar. S obzirom da se film pojavio pre tri godine, nema mi druge nego da poverujem da je Mario Marko Krce baš tu priču želeo da ispriča, Stanislav Tomić da je režira, a onda su se i stvorili uslovi za tako nešto. A uslovi nisu mogli da budu baš mali, jer se radi o kostimiranom filmu sa impresivnom scenografijom i ljudstvom i, na momente, vrlo lepom fotografijom.
Tema filma je imanje, pa nemanje indentiteta, tj njegova relativna vrednost u ratnim uslovima. I dok u dobrom delu filma ta stvar biva isčitavana iz brzoprometnih ratnih okolnosti koje se neprekidno menjaju i dezavuišu sve što je do malo pre bilo i važilo, pred kraj filma autori posežu za vrlo bizarnim tvistom, koji čitav film pretvara u neku vrstu konspirativne/lažne/ izmišljene/ možda stvarne? biografije jednog od najvećih sinova (i ratnika) naših naroda i narodnosti.
Radnja filma smeštena je u Galicij, oblast istočne mađarske granice sa Ukrajinom, koja je pripadala Austrougarskoj, a koju su Rusi okupirali već u prvoj godini ratovanja. Hrvatske jedinice bore se zajedno sa Austrougarima protiv ruske vojske i pridruženim im paravojnim kozacima. Tokom jedne opsade austrougarskih rovova mnogi vojnici ginu, a jedan koji je preživeo uzima pločicu drugog vojnika. Ispostavlja se da je taj drugi zapravo podoficir, a ne običan vojnik, a na sve to i prvak u mačevanju u austrougarskoj vojsci. Ta neobična okolnost spasiće ga streljanja (pod optužbom za dezerterstvo), ali će mu navući gnev i prezir hrvatskog oficira (u kome, prema njegovim rečima, teče "austrijska krv").
Onog trenutka kada vam se učini da bi Josef mogao biti priča o "novom životu Josefa" dolazi do obrta, koji "josefštinu" proširuje na još jedno lice, i sa podjednako fatalnim posledicama. U tim kratkim životima naših junaka mi vidimo jad i bedu rata, ali i dvoličnost (još "josefštine") na koju tera ljude. Svi Tomićevi junaci su dvolični, svi imaju sumnjive identitete, nešto za šta se izdaju i nešto što stvarno jesu tj lice koje usled rata moraju da pokažu. I ono nije nimalo lepo.
Metalno plave i sive boje koje dominiraju fotografijom (barem u mom daltonističkom pogledu na svet) idu uz rat, mizanscen je disciplinovan, a rekao bih da film izgleda barem dvaput skuplje nego što je koštao. Moji komplimenti.
Validna zamerka ovom delu Tomićevog filma mogla bi da bude ne samo što on nema glavnog junaka, već što i oni koji bi to da budu nisu ni naročito razrađeni, ni naročito simpatični. A bojim se da ratna tematika naročito traži snažne i moćne junake, jer sve ostalo u tim filmovima obično biva odbojno. Da nije tako ne bi bilo ni Schindler's List, a ni Young Lions. Odsustvo "junaka" sve vreme nas drži na distanci od radnje.
A onda na kraju dođe i taj obrt, koji, ako mene pitate, ozbiljno trivijalizuje napor čitavog filma i da dočara jedan od najstrašnijih događaja u istoriji čovečanstva, a onda i jedan zanimljiv aspekt "rata kao takvog". Odjednom film postaje jeftina priča koja genezom "neznanog junaka" zapravo analizira i bavi se indentitetom svega onoga što je došlo posle i možda čak pokušava da deo toga "odsustvom identiteta" to i objasni malo. Još ako ste familijarni sa nekim konspiracijama o tome ko je zaista bio Josip Broz, Josef će vam delovati kao film koji se na pogrešan način bavio čitavom stvari. Ne znam što im je sve to trebalo.
Ustaški pušikurac Thompson je radio muziku.
SELEKTAH: 4/ 10
Ni Jenny Hval&S. ne kapiram.
ReplyDeletePerkovića slušao redovno vikendom. Odvrtao komšiluk. Mislio Tifa&Remington Bend, nije se baš najbolječulo.
Potpuno je očekivano da ovaj neobičan i zbilja jako zanimljiv i dobar film naiđe na određene rezerve unutar esnafa verovatno i najpre zato što je muziku pisao Marko Perković Thompson. Po samom filmu se ne može reći da deli ideologiju ovog trubadura a ni njegove najodanije publike, no možda ljudi iz esnada znaju da je autorska ekipa na njegovoj strani.
ReplyDeleteU svakom slučaju, JOSEF spada i mali broj regionalnih filmova koji govore o Prvom svetskom ratu. U ovom slučaju, Veliki rat se sagledava iz vizure Slavonaca i Slovenaca koji su bili deo austrougarske vojske. JOSEF nudi crnohumornu priču o grupi junaka koji preživljavaju rat preuzimajući identitet poginulog austrougarskog podoficira koji će se kasnije ispostaviti kao bitna istorijska ličnost.
JOSEF u osnovi jeste gimmick film, međutim, Tomić uspeva da u 80 minuta zarobi vrlo atmosferičan rad, skoro bez reči, ili sa vrlo dugim deonicama bez ikakvog ili ikakvog značajnog dijaloga. U svom košmarnom pristupu ratu, podsetio je na PUKOVNIKOVICU Đorđa Kadijevića i pošto pripada istoj liniji hrvatskog filma naglasio bih da upadljivo prevazilazi ŽIVE I MRTVE Kristijana Milića koji inače ima cameo u JOSEFu.
ŽIVI I MRTVI sa JOSEFom dele DPa, Mirka Pivčevića i rekao bih da Tomić vodi tu istu estetiku kruparn korak dalje od Milića. Pivčević kod Tomića nudi zaopkruženiji snimateljski koncept ali i sam Tomić bolje vlada dođenjem priče od Milića.
JOSEF definitivno ima svoje preteče u jugoslovenskom filmu ali i u okvirima regionalnih naslova spada među apartna ostvarenja i predstavlja Stanislava Tomiča kao reditelja osobene poetike i dragocene pripovedačke discipline.