NJIHOVI FILMOVI: KOD AMIDŽE IDRIZA

Mogao je ovo biti odličan iranski film

Pre nego što me napadnete za polu-nacionalistički komentar, saslušajte me. U pitanju je estetska kvalifikacija.

Mnogi su mi nahvalili Amidžu, a kako sam bio umeren, ali iskren simpatizer Žalicinog prethodnog ostvarenja Gori vatra, iako je film iz 2004. uvrstio sam ga u ovaj izbor.

Nažalost, Amidža nije film kakav sam očekivao. To jest, temom i egzekucijom on je tačno ono čemu sam se nadao. Ali je kvaliteta podbacila.

Radnja je jednostavna, kao u savremenom "iranskom filmu". Četrdesetogodišnji Fuke dolazi da obiđe roditelje svog prijatelja koji je poginuo u bosanskom ratu i da im tom prilikom popravi bojler. Međutim, auto mu se pokvari i on bude prinuđen da provode noć kod njih. Taj "produženi ostanak" pruža mu priliku da vidi kako Amidža Idriz (otac njegovog prijatelja) i Amidžinica zaista žive, kako žive njihove komšije, a koji su i Fukeovi prijatelji iz mladosti. Kroz te susrete i "baščaršijanja" Pjer Žalica (najjače ime ikada!) pušta nas da čujemo kako teško diše Bosna, kakve ih muke pritiskaju, a onda, slično kao Aida Begić u svojoj Djeci, pokušava da i nas i njih ostavi sa dovoljno optimizma.

Iako je Žalica imao na raspolaganju fenomenalnu ekipu (Senad Bašić, Mustafa Nadarević, Semka Sokolović-Bartok, Emir Hadžihafizbegović, Jasna Žalica...) i odlično postavljene likove, njegov film pati od jako puno praznog hoda. Što, ako ste izabrali suvi realizam sa malo sentimentalnih crta, lako može da se pretvori u prazan autoput i da ono malo autentičnih i finih detalja koje ste kreirali razvuče po njemu, kao da ih je kamion sa prikolicom pregazio.

U modernom iranskom filmu od sličnih epizoda prave mini epove ljudima i čovečanstvima. U naizgled banalne zaplete upetljavaju puno sitnih detalja i onda u ključnom trenutku od njih naprave "velike stvari" koji podignu "veliku dramu" i mi ostanemo impresionirani koliko je život jednostavno komplikovan. Žalica, istina, nije imao nameru da kroji dramu, već da nas pusti da uživamo u impresiji. Ali na setu dvoje starih ljudi koji odbijaju da se pomire sa tim da im je sin mrtav, a naročito im teško pada što će snaja, izgleda, da se preuda i da odvede "jedinu unuku" u predaleku Tuzlu, na njihov žal je potrošeno previše vremena jednom kada shvatimo o čemu se radi. I kad Fuke shvati. Slično stojimo i kad vidimo da i komšije najradije muče tuđe muke, iako imaju svoje. Žalica je do duboko u noć odlično pripremio pozornicu, ali onda je svu dramu koja je mogla da se desi progutao mrak i ujutru smo krenuli iz početka, samo sa novim elanom.
Sve dok Fuke nije odlučio da nam priredi deux ex machina i razreši što se može.

To finale (optimizma) iako dolazi pravo niotkuda i u kontekstu skoro dokumentarističkog narativa štrči do neba, ipak, prija. Taj osmeh koji počinje sa mirenjem i izmirenjem starog Amidže sa činjenicom da njegova snaja mora dalje, prenosi se i na unuku, Amidžicu, Fukea, jedne, druge, treće... komšije. Počinje pesma, kolo, počinje neka Bosna koja je postojala pre rata i koju su zaboravili. Od muke i muka. Žalica pokazuje koliko je, u suštini, malo potrebno da čovek pobegne iz sopstvene mizerije, kao i koliko jedni drugima značimo i možemo da značimo.

Iako se divim takvoj nadi i takvoj energiji, ne mogu sa istim žarom da priznam da iza svega stoji i naročito dobar film. A nije mi drago ni što se na humoru škrtarilo.

SELEKTAH: 6minus/ 10