D. D. DUMBO - D. D. Dumbo EP (Self-released 2013)

Ako ćete ove godine poneti jedan album u dedinu kolibu da ožalite bivšu devojku...

Ponekad vas albumi zgrabe već prvom pesmom. Privuku vas uz sebe i drže vas čvrsto dok vam dahću u lice i oči pune suzama. I koliko god zagrljaj bio neprijatan vi ni ne pokušavate da mu se otmete. Naprotiv, sve više vas intrigira njegova smelost da tako prodre u vas, nasilnički, vreo od emocija i strasti. Poput savladane žrtve počinjete da se pitate da li imate šta da mu ponudite.

D.D.Dambov mini-album iz prošle godine nije takav album.

On, pre, u sred noći legne u vaš krevet. Uglavi se između vas i voljene osobe. Negirajući sve konvencije. Kao dete. Ili smrt.

Kao san. Kao leš vašeg sna.

Bez sumnje ovo je najbolji album iz 2013. koji sam čuo tek 2014. Negde sam pročitao da će sledeće godine 4AD da ga reizda/proširi/pusti u naše krevete.

Pesme sa njega mi zvuče kao da je Jeffa Buckleya obuzeo neki njuorleanski duh iniciran tamošnjim vuduom. U suštini ovo je bluz. Beli bluz. Bon Iver kada bi držao mozak između nogu. Ali D.D. Dambo ne zvuči kao neko ko svira za đavola, već kao anđeo prašnjavih i očerupanih krila.

Šta znam o njemu? 

Poreklom je iz Castlemaine u Australiji. Pravo ime mu je Olive Hugh Perry. Na jednom mestu našao sam da njegovu muziku opisuju na sledeći način: "genre-bouncing between bluesy psychedelic jams, ambient electronica, experimental indie-folk and earthy African rhythms..." Ko tako piše o ovoj muzici tragovi mu smrde nečovještvom. Ili mu nije jasno da je u svojoj verziji Crying, Roya Orbisona, Dumbo pokazao da hipsteri ne samo da imaju srce, nego su i voljni da ga dinstaju pred nama, dodajući receptu dovoljno svojih sastojaka da ga nazove svojim. Njegova verzija  nema ništa od džentlmenske Orbisonove elegancije, ritam je toliko lo-fi da zvuči kao da neko nogom lupa po klimavom tremu. Dumbo se ne stidi da svom vapajnom vokalu doda šareniš pozadinskih ženskih vokala, tek da ne ispadne potpuni gubitnik. Ali njegova verzija ima nešto malo više dubine, prožima osećajem da će njegov "plač" trajati mnogo duže nego pesma, možda i zauvek. 

Ne znamo mnogo, dakle.

King Franco Picasso je bluzčina da Jack White oslepi od ljubavi. Završava u ehu kao da je sprdnja. Jer Dumbo nije arhivar, već zna da je to samo skeč. Za njegovu ili neku drugu dragu. Ali voleo bih da vas vidim da ostanete ravnodušni na isporučenu krletku zvukova.

(btw, izgleda da se ova pesma pojavljuje samo na mom izdanju ovog mini-albuma i nemam pojma kako sam stigao do njega. najssss)

Završna Alihukwe nosi nešto od vajba australijskih "apalača". Ima ritam kao mantra, dok preko toga Dumbo još jednom demonstrira svoj vapajni potencijal. Elementarno postojanje nečega što bi mogli da nazovemo "produkcija" stvara utisak kao da se pesma pred našim očima podiže iz pepela. 

Sličan ritam uz atomsferu Tom Waitsovske "muzike za sahrane" vraća nas na početnu stvar, koju je samo ludak mogao da nazove Tropical Oceans. Jer ovo je pesma sa čijeg plamena možete da stružete led. Za godinu dana Kanye otkriva ovu stvar i odlučuje da u sličnom duhu obradi Tom Waitsov Blood Money. Pleme Aboridžina gostovaće na tri pesme.

Kupite negde dušu, jer za ljubav treba imat. I prepustite se.

SELEKTAH: 9/ 10