Memories of Murder. Made in China
Pobednik ovogodišnjeg Berlinskog festivala.
Bruno Dumontov L'humanite i Bong Joon-hoov Memories of Murder su mi izašli pred treće oko nakon gledanja ovog filma. Oba kao njegove superiornije reference, ali zgodni da potpomognu kvalitetnije razumevanje ovog kineskog pseudo-nije-dobra-reč-krimića. Ovaj prvi zbog toga što scenografija, ili bolje reći, teren na kome se radnja odvija igra bitnu ulogu kao i glumci (sećam se početka L'humanite u kome junak s jednog kraja ekrana minutama trči na drugi preko nekih oranica), a ovaj drugi zbog toga što počinjeni zločini ne definišu samo junake direktno upletene u njih odnosno njihovo otkrivanje, već reflektuju duh čitavog regiona.
U trećem filmu Yi'nan Diaoa, pratimo kako detektiv Zhang pokušava da reši slučaj ubistva čija nerešenost ga prati tokom pet godina. Na početku, koji izgleda kao miks jugoslovenskog crnog talasa, (post-)Tarantinoa i Bongovsko-Kitanovskog komično-apsurdnog pristupa realizmu, vidimo kako sa crnim ugljem u fabrike za preradu sa raznoraznih strana Kine stižu i delovi ljudskih tela. Istraga po ovom pitanju Zhanga i njegov tim vodi, između ostalih mesta, i do jednog "salona lepote", gde će pola tima stradati u jednoj od najbizarnije sprovedenih scena (koja duhom odiše istom banalnošću umiranja kao i u njegovog zemljaka Zhangke Jia u prošlogodišnjem Kanskom favoritu A Touch Of Sin).
Fenomenalno odrađen prelaz iz 1999. u 2004. pokazaće nam da pet godina kasnije Zhang i dalje oseća posledice ove tragedije, koje sanira alkoholom, i to na poziciji radnika obezbeđenja. Slučajan susret sa bivšim kolegom otkriće mu da stari serijski ubica i dalje secka svoje žrtve i šalje ih širom zemlje na vagonima sa ugljem, kao i da su sve žrtve na neki način vezane za radnicu lokalne hemijske čistione. Zhang na svoju ruku počinje sa istragom koja će imati solidan, ali predvidljiv tvist, a potom još jedan. Iako će sama potraga, a ne njen cilj biti željeni predmet naše pažnje.
Kako nam to već uvodna scena pokazuje, Zhang je seljačina i šovinista. Pravi Srbin među Kinezima. Nakon, pretpostavljam, komemorativnog seksa sa suprugom, Zhang vrlo teško prihvata i zvanična dokumenta o njihovm raspadu, i stvar se završava strasnim pokušajem silovanja na železničkoj stanici. Da su žene u Kini navikle na ovakav tretman pokazaće još jedna kasnija scena u kojoj će Zhang navaliti na koleginicu podstaknut "šaljivim" navijanjem i prozivkama okupljenih kolega.
U tom svetlu treba sagledavati, čini mi se, i njegov odnos prema Wu, radnici iz hemijske čistione, koja iz tri različita ugla trpi muške pritiske- od muža, potom šefa čistione, a potom i detektiva. Otuda će njeni postupci, pa i izdaja/ osveta za kojom posegne biti neka vrsta "feminističkog krika". Daleko od toga da je Diaov film o tome ili da noar (koji se preterano spočitava ovom filmu kao kičmeni žanr) ne sprovodi sličan tretman na junakinjama. To je samo najupečatljiviji segment jedne šire postavljene slike o bezvrednosti ljudskog života u savremenoj Kini, lakoći gubljenja indentiteta i potpunog stradanja. Iako je pravda na kraju filma dosegnuta nju niko ne oseća i ona je preslaba uteha za preživljeno. Ili za činjenicu da se njome ništa neće promeniti.
Iako stvoren sa žarom i osećajem za autentičnu (prljavu, blatnjavu, zimsku) atmosferu, Diaov film dramskom obradom i dalje kaska za korejskim ostvarenjima sličnog profila, a u kojima su se arthaus razmere bavljenja egzistencijalizmom i glamurizovanje najrazličitijih vrsta muka postigle kompromisan razmeštaj, a na ogromno zadovoljstvo (i prosečnog) gledaoca. Diaov film deluje kao stepenik u estetskoj tranziciji ka ultimativnom kineskom žanru. Koji nije samo "made in China".
Baš kao i u slučaju pomenutog A Touch Of Sin vidi se da kineski autori lukavo usvajaju moderne žanrovske pravce i trude se da naprave potentan miks koji će i na festivalima i kod publike imati efekta, a u isto vreme njihov opor ukus čini ih vrlo nepopularnim kod domaćih cenzora. Svojevremeno je delovalo da bi sa Skerlićevim Do koske srpski film mogao da krene tim putem. Ali nije.
I još uvek nije.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Pobednik ovogodišnjeg Berlinskog festivala.
Bruno Dumontov L'humanite i Bong Joon-hoov Memories of Murder su mi izašli pred treće oko nakon gledanja ovog filma. Oba kao njegove superiornije reference, ali zgodni da potpomognu kvalitetnije razumevanje ovog kineskog pseudo-nije-dobra-reč-krimića. Ovaj prvi zbog toga što scenografija, ili bolje reći, teren na kome se radnja odvija igra bitnu ulogu kao i glumci (sećam se početka L'humanite u kome junak s jednog kraja ekrana minutama trči na drugi preko nekih oranica), a ovaj drugi zbog toga što počinjeni zločini ne definišu samo junake direktno upletene u njih odnosno njihovo otkrivanje, već reflektuju duh čitavog regiona.
U trećem filmu Yi'nan Diaoa, pratimo kako detektiv Zhang pokušava da reši slučaj ubistva čija nerešenost ga prati tokom pet godina. Na početku, koji izgleda kao miks jugoslovenskog crnog talasa, (post-)Tarantinoa i Bongovsko-Kitanovskog komično-apsurdnog pristupa realizmu, vidimo kako sa crnim ugljem u fabrike za preradu sa raznoraznih strana Kine stižu i delovi ljudskih tela. Istraga po ovom pitanju Zhanga i njegov tim vodi, između ostalih mesta, i do jednog "salona lepote", gde će pola tima stradati u jednoj od najbizarnije sprovedenih scena (koja duhom odiše istom banalnošću umiranja kao i u njegovog zemljaka Zhangke Jia u prošlogodišnjem Kanskom favoritu A Touch Of Sin).
Fenomenalno odrađen prelaz iz 1999. u 2004. pokazaće nam da pet godina kasnije Zhang i dalje oseća posledice ove tragedije, koje sanira alkoholom, i to na poziciji radnika obezbeđenja. Slučajan susret sa bivšim kolegom otkriće mu da stari serijski ubica i dalje secka svoje žrtve i šalje ih širom zemlje na vagonima sa ugljem, kao i da su sve žrtve na neki način vezane za radnicu lokalne hemijske čistione. Zhang na svoju ruku počinje sa istragom koja će imati solidan, ali predvidljiv tvist, a potom još jedan. Iako će sama potraga, a ne njen cilj biti željeni predmet naše pažnje.
Kako nam to već uvodna scena pokazuje, Zhang je seljačina i šovinista. Pravi Srbin među Kinezima. Nakon, pretpostavljam, komemorativnog seksa sa suprugom, Zhang vrlo teško prihvata i zvanična dokumenta o njihovm raspadu, i stvar se završava strasnim pokušajem silovanja na železničkoj stanici. Da su žene u Kini navikle na ovakav tretman pokazaće još jedna kasnija scena u kojoj će Zhang navaliti na koleginicu podstaknut "šaljivim" navijanjem i prozivkama okupljenih kolega.
U tom svetlu treba sagledavati, čini mi se, i njegov odnos prema Wu, radnici iz hemijske čistione, koja iz tri različita ugla trpi muške pritiske- od muža, potom šefa čistione, a potom i detektiva. Otuda će njeni postupci, pa i izdaja/ osveta za kojom posegne biti neka vrsta "feminističkog krika". Daleko od toga da je Diaov film o tome ili da noar (koji se preterano spočitava ovom filmu kao kičmeni žanr) ne sprovodi sličan tretman na junakinjama. To je samo najupečatljiviji segment jedne šire postavljene slike o bezvrednosti ljudskog života u savremenoj Kini, lakoći gubljenja indentiteta i potpunog stradanja. Iako je pravda na kraju filma dosegnuta nju niko ne oseća i ona je preslaba uteha za preživljeno. Ili za činjenicu da se njome ništa neće promeniti.
Iako stvoren sa žarom i osećajem za autentičnu (prljavu, blatnjavu, zimsku) atmosferu, Diaov film dramskom obradom i dalje kaska za korejskim ostvarenjima sličnog profila, a u kojima su se arthaus razmere bavljenja egzistencijalizmom i glamurizovanje najrazličitijih vrsta muka postigle kompromisan razmeštaj, a na ogromno zadovoljstvo (i prosečnog) gledaoca. Diaov film deluje kao stepenik u estetskoj tranziciji ka ultimativnom kineskom žanru. Koji nije samo "made in China".
Baš kao i u slučaju pomenutog A Touch Of Sin vidi se da kineski autori lukavo usvajaju moderne žanrovske pravce i trude se da naprave potentan miks koji će i na festivalima i kod publike imati efekta, a u isto vreme njihov opor ukus čini ih vrlo nepopularnim kod domaćih cenzora. Svojevremeno je delovalo da bi sa Skerlićevim Do koske srpski film mogao da krene tim putem. Ali nije.
I još uvek nije.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment