Put do pakla...
Filmovi Luisa Bunuela, dva filma Francoisa Ozona- Sitcom i Ricky, i poslednji Caraxov, Holy Motors, mogli bi da vam posluže kao fin uvod u ono što je Holanđanin Alex van Warmerdam uradio u svom filmu.
Većinu njih karakteriše "pomirljiv" odnos junaka prema ozbiljnim, neobjašnjivim sabotažama stvarnosti, ali i namera da se ta "pomirljivost" prenese na gledaoca i da se u njegovom eventualnom opiranju tome ponudi nekakav komentar na stvarnost u kojoj je gledalac do malopre bezbrižno uživao. Svi ti filmovi funkcionišu kao prozori u živote koji bi lako mogli da se dese, i nama.
U Warmerdamovom filmu taj naum pedantno i besprekorno je sproveden, a da pri tome sam autor nije upao u mnogo priče i objašnjavanja o tome šta se tačno dešava i čemu to tačno služi.
Na početku filma, vidimo kako jedan sveštenik i dva momka kakve bi najpre sreli u nekoj drumskoj kafani uzimaju oružje i kreću u šumu da love neke ljude. A ti ljudi, poput nekih životinja, kriju se, iako u odelima, u zemunicama veličine dvosobnih stanova ili pariskih garsonjera. Ti, "plen" ljudi beže po prilično uhodanoj rutini i Warmerdamov postupak u našoj svesti ih pozicionira kao "žrtve".
Kao da nas to nije dovoljno zbunilo, nešto kasnije videćemo kako jedan od njih dolazi na vrata jedne lepe, moderne kuće i od domaćina traži dozvolu da se otušira kod njega. Nakon incijalnih racionalnih pokušaja vlasnika da odbije gostoprimstvo nepoznatom čoveku, kao i pokušaje ovoga da se predstavi kao poznanik njegove žene (što ova negira) dolazi do brutalnog fizičkog obračuna dva muškarca, tokom koga nepoznati popije ozbiljne batine.
Kad muž ode na posao, žena se sažali na nepoznatog tipa i ponudi mu da u gostinskoj kući prenoći i oporavi se.
Taj "negostoljubivi" odn "gostoljubivi" čin jedan je od prekretnih momenata za tumačenje filma, kao i mogući indikator o vrsti "namera" koje su tom prilikom ostvarene.
Ne bih da vam pričam šta je dalje bilo zato što mi se film poprilično svideo. Dopalo mi se sa koliko lakoće apsurd nalazi načina da se uglavi u našu realnost i odomaći se. Warmerdam neprekidno podiže granicu našeg strpljenja u pogledu verovatnosti onoga što se desilo, kao i stepena ludila koje sve brutalnije nagriza jednu porodicu u želji da je potpuno uništi.
Na početku filma stoji jedan citat koji možda dekodira sve što se dešava. On otprilike glasi- "Oni se spustiše na zemlju da ojačaju svoje činove" (ili zvanje, eng. reč je "rank").
To bi trebalo da vam već govori nešto.
Činjenica da Warmerdam nikada ne razrešava svoju metafizičku postavku ostavljajući prostora da sami tumačimo ko je tu dobar, ko loš, a ko ovlašćen da o tome sudi, što vam može prirediti multipla zadovoljstva u razumevanju filma. Meni jeste.
Neko će reći i da se radi o vrlo desničarskom filmu. O, da. Možda.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Filmovi Luisa Bunuela, dva filma Francoisa Ozona- Sitcom i Ricky, i poslednji Caraxov, Holy Motors, mogli bi da vam posluže kao fin uvod u ono što je Holanđanin Alex van Warmerdam uradio u svom filmu.
Većinu njih karakteriše "pomirljiv" odnos junaka prema ozbiljnim, neobjašnjivim sabotažama stvarnosti, ali i namera da se ta "pomirljivost" prenese na gledaoca i da se u njegovom eventualnom opiranju tome ponudi nekakav komentar na stvarnost u kojoj je gledalac do malopre bezbrižno uživao. Svi ti filmovi funkcionišu kao prozori u živote koji bi lako mogli da se dese, i nama.
U Warmerdamovom filmu taj naum pedantno i besprekorno je sproveden, a da pri tome sam autor nije upao u mnogo priče i objašnjavanja o tome šta se tačno dešava i čemu to tačno služi.
Na početku filma, vidimo kako jedan sveštenik i dva momka kakve bi najpre sreli u nekoj drumskoj kafani uzimaju oružje i kreću u šumu da love neke ljude. A ti ljudi, poput nekih životinja, kriju se, iako u odelima, u zemunicama veličine dvosobnih stanova ili pariskih garsonjera. Ti, "plen" ljudi beže po prilično uhodanoj rutini i Warmerdamov postupak u našoj svesti ih pozicionira kao "žrtve".
Kao da nas to nije dovoljno zbunilo, nešto kasnije videćemo kako jedan od njih dolazi na vrata jedne lepe, moderne kuće i od domaćina traži dozvolu da se otušira kod njega. Nakon incijalnih racionalnih pokušaja vlasnika da odbije gostoprimstvo nepoznatom čoveku, kao i pokušaje ovoga da se predstavi kao poznanik njegove žene (što ova negira) dolazi do brutalnog fizičkog obračuna dva muškarca, tokom koga nepoznati popije ozbiljne batine.
Kad muž ode na posao, žena se sažali na nepoznatog tipa i ponudi mu da u gostinskoj kući prenoći i oporavi se.
Taj "negostoljubivi" odn "gostoljubivi" čin jedan je od prekretnih momenata za tumačenje filma, kao i mogući indikator o vrsti "namera" koje su tom prilikom ostvarene.
Ne bih da vam pričam šta je dalje bilo zato što mi se film poprilično svideo. Dopalo mi se sa koliko lakoće apsurd nalazi načina da se uglavi u našu realnost i odomaći se. Warmerdam neprekidno podiže granicu našeg strpljenja u pogledu verovatnosti onoga što se desilo, kao i stepena ludila koje sve brutalnije nagriza jednu porodicu u želji da je potpuno uništi.
Na početku filma stoji jedan citat koji možda dekodira sve što se dešava. On otprilike glasi- "Oni se spustiše na zemlju da ojačaju svoje činove" (ili zvanje, eng. reč je "rank").
To bi trebalo da vam već govori nešto.
Činjenica da Warmerdam nikada ne razrešava svoju metafizičku postavku ostavljajući prostora da sami tumačimo ko je tu dobar, ko loš, a ko ovlašćen da o tome sudi, što vam može prirediti multipla zadovoljstva u razumevanju filma. Meni jeste.
Neko će reći i da se radi o vrlo desničarskom filmu. O, da. Možda.
SELEKTAH: 8plus/ 10
Jeziv film,žao mi je što sam ga gledao. Ali ne kažem da je loš.
ReplyDelete