Lepo ekranizovani trend
Ne znam čime je Anthony Chen zaslužio "Camera d'Or" nagradu u Kanu. Njegov film, kao i desetine sličnih festivalskih pre njega, izgleda kao semi/kvazi-dokumentaristički materijal koji beleži jednu melodramsku priču sa pravilno odmerenom dozom humora, tek da mu se ne može prebaciti da ne zna za "banalnog jadca".
Singapur, kraj prošlog veka. Ekonomska kriza je u toku (jer Azija i u tome ide ispred ostatka sveta) i Chenov film pokazuje kako ova rezonuje i na višim sferama tamošnjeg društva. Film počinje dolaskom Filipinke Terry u jednu singapursku porodicu, a završava njenim odlaskom. Ovaj period otprilike oivičava i ekonomski stropoštaj njenih poslodavaca- tata gubi posao u trgovinskoj firmi i krišom da mama ne zna počinje da radi "na sat" sve vrste poslova. Trudna mama sve više strepi da će u svojoj firmi uskoro i sebi napisati otpusnu listu. A pridošla Terry prinuđena je da i onaj jedini dan mesečno koji ima slobodno provodi u frizerskom salonu radeći za šaku dolara više.
Okosnicu priče čini uspostavljanje odnosa između Filipinke i dečaka Jiale koji od nje vremenom dobija svu majčinsku pažnju koja mu treba, dok ona njime kompenzuje to što je u domovini kod sestre ostavila svoju jednogodišnju bebu. Iako sve, ovako napisano (pa što sam?!) deluje sumorno i bezizlazno, Chen je radeći sa odličnim glumcima (naročito mama, koja je možda i stvarno bila trudna tokom snimanja), uspeo da nam približi "nušićevske" detalje sitnih unutarporodičnih i međuklasnih tr(v)enja. A možda bi trebalo da nam bude smešno (ili još smešnije) koliko je situacija bezizlazna iako se tako ne tretira.
Sumnjam da nešto slično niste skoro gledali. Ali ako vam je tetka u gostima, možete zajedno da pogledate bez problema.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Ne znam čime je Anthony Chen zaslužio "Camera d'Or" nagradu u Kanu. Njegov film, kao i desetine sličnih festivalskih pre njega, izgleda kao semi/kvazi-dokumentaristički materijal koji beleži jednu melodramsku priču sa pravilno odmerenom dozom humora, tek da mu se ne može prebaciti da ne zna za "banalnog jadca".
Singapur, kraj prošlog veka. Ekonomska kriza je u toku (jer Azija i u tome ide ispred ostatka sveta) i Chenov film pokazuje kako ova rezonuje i na višim sferama tamošnjeg društva. Film počinje dolaskom Filipinke Terry u jednu singapursku porodicu, a završava njenim odlaskom. Ovaj period otprilike oivičava i ekonomski stropoštaj njenih poslodavaca- tata gubi posao u trgovinskoj firmi i krišom da mama ne zna počinje da radi "na sat" sve vrste poslova. Trudna mama sve više strepi da će u svojoj firmi uskoro i sebi napisati otpusnu listu. A pridošla Terry prinuđena je da i onaj jedini dan mesečno koji ima slobodno provodi u frizerskom salonu radeći za šaku dolara više.
Okosnicu priče čini uspostavljanje odnosa između Filipinke i dečaka Jiale koji od nje vremenom dobija svu majčinsku pažnju koja mu treba, dok ona njime kompenzuje to što je u domovini kod sestre ostavila svoju jednogodišnju bebu. Iako sve, ovako napisano (pa što sam?!) deluje sumorno i bezizlazno, Chen je radeći sa odličnim glumcima (naročito mama, koja je možda i stvarno bila trudna tokom snimanja), uspeo da nam približi "nušićevske" detalje sitnih unutarporodičnih i međuklasnih tr(v)enja. A možda bi trebalo da nam bude smešno (ili još smešnije) koliko je situacija bezizlazna iako se tako ne tretira.
Sumnjam da nešto slično niste skoro gledali. Ali ako vam je tetka u gostima, možete zajedno da pogledate bez problema.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment