Argentisnki Sedam i po u 6 priča. Recimo
Relatos Salvajes jeste zabavan film. Ali ne znam čime je zaslužio svetsku i oskarovsku slavu.
U produkciji braće Almodavar, treći film Damiana Szifrona u šest nepovezanih (ne i nepovezivih!) priča skenira duh i boljke današnje Argentine, a u priličnoj meri i celog sveta. Svaka od šest priča u ovom omnibusu, u čijem redosledu ja nisam naslutio neku posebnu logiku sem "random" tj onoga što bi pogodovalo dinamici i atraktivnosti filma, bavi se ljudima i nepravdama. U nekim pričama nepravda zasluženo stiže, u nekima nezasluženo, u nekima pravda ne može da prođe od nepravde, u nekima se pravda uzima u svoje ruke, da ne bi bilo nepravde, u nekima se nepravda jednostavno prevazilazi.
Szifron uvek koristi istu kemp-ozbiljnost kakva krasi radove braće Coen ili u manjoj meri ranog Almodavara da bi nam ispričao, obično, crnohronične priče iz argentinske svakodnevice koje mogu da nam posluže terapeutski ili edukativno. Čini mi se da je najveći kvalitet Relatos Salvajes njegova spoznaja toga u kojoj meri ljudi uživaju u sprovođenju pravde tj eliminisanju nepravde. Nema ničeg slađeg. Univerzalno slađeg.
Najuspešnija priča je ona o dva vozača koji se sukobe u nekom planinskom području. Spontanost razvoja te priče i vrlo efektan kraj dejstvuju u domenu Coenovskog apsurda, ali u kontekstu se dobro nadovezuju na priču da na svetu nema nevinih ljudi. Odmah za njom sledi ona o bogatašu koji se protiv hipokrizije pravde bori kapitalističkim sredstvima. Ta je najotrovnija. Zatim sledi ona o "Dinamitašu" koji u duhu "gerijatrijskog super-heroja" uzima pravdu u svoje ruke.
Osetno su slabije preostale tri koje ne uspevaju da razigraju svoju premisu i uglavnom se zadovoljavaju njenom efektnom postavkom, a među njima je ona koja završava film, o mladencima koji sučeljavaju svoje tajne baš na dan venčanja, deluje najneuverljivije i kao totalna konstrukcija.
Variranje kvaliteta i poente svih priča, nažalost, ne može da bude kompenzovano široko postavljenim konceptom "divljih priča", čak ni u kontekstu neke vrste "skeniranja" društva. Magnolia, pa čak i nesrećni Inarrituov Babel, dali su daleko ambicioznije i bolje realizovane slične poente. S druge strane, Szifronov film, kao i Momčilovićev Sedam i po, humor je sačuvao od viška filozofiranja i samodopadljivosti, koja je, u različitoj meri, krasila pomenute filmove. To ga čini lakšim i zabavnijim za gledanje, ali ne i nužno bitnim.
SELEKTAH: 5/ 10
Relatos Salvajes jeste zabavan film. Ali ne znam čime je zaslužio svetsku i oskarovsku slavu.
U produkciji braće Almodavar, treći film Damiana Szifrona u šest nepovezanih (ne i nepovezivih!) priča skenira duh i boljke današnje Argentine, a u priličnoj meri i celog sveta. Svaka od šest priča u ovom omnibusu, u čijem redosledu ja nisam naslutio neku posebnu logiku sem "random" tj onoga što bi pogodovalo dinamici i atraktivnosti filma, bavi se ljudima i nepravdama. U nekim pričama nepravda zasluženo stiže, u nekima nezasluženo, u nekima pravda ne može da prođe od nepravde, u nekima se pravda uzima u svoje ruke, da ne bi bilo nepravde, u nekima se nepravda jednostavno prevazilazi.
Szifron uvek koristi istu kemp-ozbiljnost kakva krasi radove braće Coen ili u manjoj meri ranog Almodavara da bi nam ispričao, obično, crnohronične priče iz argentinske svakodnevice koje mogu da nam posluže terapeutski ili edukativno. Čini mi se da je najveći kvalitet Relatos Salvajes njegova spoznaja toga u kojoj meri ljudi uživaju u sprovođenju pravde tj eliminisanju nepravde. Nema ničeg slađeg. Univerzalno slađeg.
Najuspešnija priča je ona o dva vozača koji se sukobe u nekom planinskom području. Spontanost razvoja te priče i vrlo efektan kraj dejstvuju u domenu Coenovskog apsurda, ali u kontekstu se dobro nadovezuju na priču da na svetu nema nevinih ljudi. Odmah za njom sledi ona o bogatašu koji se protiv hipokrizije pravde bori kapitalističkim sredstvima. Ta je najotrovnija. Zatim sledi ona o "Dinamitašu" koji u duhu "gerijatrijskog super-heroja" uzima pravdu u svoje ruke.
Osetno su slabije preostale tri koje ne uspevaju da razigraju svoju premisu i uglavnom se zadovoljavaju njenom efektnom postavkom, a među njima je ona koja završava film, o mladencima koji sučeljavaju svoje tajne baš na dan venčanja, deluje najneuverljivije i kao totalna konstrukcija.
Variranje kvaliteta i poente svih priča, nažalost, ne može da bude kompenzovano široko postavljenim konceptom "divljih priča", čak ni u kontekstu neke vrste "skeniranja" društva. Magnolia, pa čak i nesrećni Inarrituov Babel, dali su daleko ambicioznije i bolje realizovane slične poente. S druge strane, Szifronov film, kao i Momčilovićev Sedam i po, humor je sačuvao od viška filozofiranja i samodopadljivosti, koja je, u različitoj meri, krasila pomenute filmove. To ga čini lakšim i zabavnijim za gledanje, ali ne i nužno bitnim.
SELEKTAH: 5/ 10
Film je za desetku.
ReplyDelete