Modern life is great escape
Nisam se načitao "povratničkih" intervjua sa članovima Blur, ali se radujem njihovom povratku.
Mislim da nisam preslušao Albarnov solo Everyday Robots više od pet puta. Nakon slušanja Magic Whip porasle su šanse da to uradim još koji put.
Tek skoro sam shvatio/ setio se da Graham Coxon nije učestovao u izgradnji Think Tank.
Think Tank je mnogo bolji album od prethodna dva.
Nedavno sam preslušavao neka reizdanja Definitely Maybe i (What's The Story) Morning Glory i zvučala su neočekivano isprazno. I prevaziđeno. Do te mere da sam prestao sa slušanjem da neke ćelije u mom mozgu (za lepa sećanja) ne bi krenule da mutiraju pritisnute realnošću.
Svi slični povraci albumima Blur, pak, bili su sve suprotno. Iako ih nije bilo mnogo.
Ne verujem da njihov povratak ima ikakve veze sa komemoracijama Britpopu. Kada malo bolje razmislim više ni ne vidim mesto Blur u tom "pokretu". Sasvim sigurno ne isto mesto.
Blur = Damon Albarn. Jebiga, ako se ne slažete.
Prva i najbitnija stvar u vezi sa Magic Whip koja mora da se kaže jeste da je, iako "povratnički", Magic Whip samo album. On nije udavljen ni u konceptu, ni u ambicijama, ni u obimu materijala. Dvanaest pesama i jedna ekstra za Japnce (Y'all Doomed, u prepoznatljivo odvaljenom maniru ranijih bonusa).
Odmah, a u vezi sa tim, treba reći da Magic Whip deluje kao album sasvim u skladu sa vremenima u kojima je objavljen, ali, paradoksalno, i kao da između njega i Think Tank nije prošlo 12 godina. Dvanaest godina, jebote!!!
On je nastavak autohtone Blur tematike/estetike koju je Albarn uspešno rasprodavao u tom periodu (radeći sa Gorillaz, Good The Bad & The Queen, solo karijerom, a u nešto manjoj meri i sa DRC Music, Mali Music i Rocket Juice & The Moon). Otuda ona opservacija u vezi sa Britpopom- Blur bi uradili sve ono što su uradili i da Britpop nije iznikao, procvetao i uvenuo. Kvintesencijalna pesma tog post-Blur perioda je Feel Good Inc, jer ona je uspešno upakovala Albarnov prepoznatljiv osećaj za "stvari melanholične" sa attention disorderom od koga pati naše, moderno doba. Nešto što je pokušano sa albumima Great Escape, Think Tank (singl Out Of Time iz današnje vizure deluje kao kreativna anticipacija Blur-less perioda) i sada ovim novim.
I toj modernoj melanholiji sam se najviše obradovao na Magic Whip i nje sam se najviše uželeo i ona je postala moj lični, ultimativni sinonim za Blur i za ono što nijedan drugi bend ne može da mi ponudi, na takav način. I to sigurno nije Coxon doneo u bend. U ostalom, i na neprovereno, njegove su opet najslabije na albumu (sve pankerskije).
Usput sam i ja nekako postao 12 godina stariji.
Magic Whip počinje sa Lonesome Street, pesmuljkom kakvih su se Blur napisali u karijeri, naročito na Parklife. Na kome bi se ova pesma i mogla naći. Veselo, gizerski, a onda se vapaj razvuče u refrenu. New World Towers govori o tome da svakoga dana moraš da ustaneš i radiš neke stvari koje ne voliš da radiš i da mora da ti ostane snage da voliš ljude koje voliš. Ili vama govori nešto drugo? U žanru i maniru Universal ili This Is Low ili Yuko and Hiro. Go Out zvuči kao da ju je napisao Coxon. Srećom drugu ruku je uradio Albarn. Ne ljutim se ni ako vi kažete "filer". Ice Cream Man je New World Towers, jer život je okrutna stvar i traži od vas jedno te isto. Albarn malo više zvuči kao da recituje neku dečiju, i sve je malo više odsvirano fanki.
Thought I Was A Spaceman mi je druga ili treća najomiljenija na albumu. Mogu da je zamislim i kao stvar Gorillaz, prošaranu sa De La Soul. Albarnov glas je kao eho prošlih vremena sada ima ekstra eho- kao eho ehoa prošlih vremena, što je jedno od mogućih objašnjenja kosmosa. Razni zvuci trčkaju po pesmi kao da su pobegli iz animiranog filma. I Broadcast je pesma kojom Blur potvrđuju da su autori Parklife. Red melanholije, red skakutavih pop pesmica barem dvadeset godina mlađih od svojih tvoraca. Za slučaj da niste provalili od čega je napravljen Magic Whip.
My Terracota Heart je još jedno sentimentalno stišavanje. Alabrn ovako vapajno može i telefonski rečnik da čita. I da (mi) pogodi žicu. I'm running out of heart today... jeca u refrenu. Kao nutela na palačinku od mog srca. There Are Too Many Of Us je svakako jedna od najboljih pesama u karijeri benda. (Ne)evidentno inspirisana TV serijom Utopia i o razlogu svih budućih svetskih ratova. Poput vesele posmrtne pratnje zvuče čela i violine. Ghost Whip je, pak, kao bilo koja Blur balada u verziji Robbieja Williamsa, i ne mislim ništa loše time. Pyongyang je To The End/ The Universal ovog albuma koja bi možda bila još čudnija da je Albarn gorilasto odnekuda iskopao neku Rokiu Traore da da malo ne-zapadnjačkog veltšmerca njegovom. Ong Ong je pretpostavljam namenjena američkom tržištu jer počinje sa "lalalalalalalalalalala", a potom se nastavlja stihom "I got on a boat on a hot sunny day to get out of this town...". Mirrorball je kantri, kantri kao Neil Young na Harvest Moon ili Emmylou na bilo kom albumu koji je producirao Daniel Lanoisa.
Razumem zašto je Pitchfork na ovo izdanje odreagovao mlače nego na kolekciju neobjavljenih snimaka nekog lila ili younga trepera. Ovaj album je: a) zarobljen u Blur estetici, b) vremenu, c) bekstvu iz modernog doba- svim stvarima, dakle, kojima se ova renomirana publikacija i mladi ljudi širom sveta aktivno ne bave. Što nije ključan, ali jeste nezaobilazan razlog zašto mi je za relativno kratko vreme toliko prirastao srcu.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
Nisam se načitao "povratničkih" intervjua sa članovima Blur, ali se radujem njihovom povratku.
Mislim da nisam preslušao Albarnov solo Everyday Robots više od pet puta. Nakon slušanja Magic Whip porasle su šanse da to uradim još koji put.
Tek skoro sam shvatio/ setio se da Graham Coxon nije učestovao u izgradnji Think Tank.
Think Tank je mnogo bolji album od prethodna dva.
Nedavno sam preslušavao neka reizdanja Definitely Maybe i (What's The Story) Morning Glory i zvučala su neočekivano isprazno. I prevaziđeno. Do te mere da sam prestao sa slušanjem da neke ćelije u mom mozgu (za lepa sećanja) ne bi krenule da mutiraju pritisnute realnošću.
Svi slični povraci albumima Blur, pak, bili su sve suprotno. Iako ih nije bilo mnogo.
Ne verujem da njihov povratak ima ikakve veze sa komemoracijama Britpopu. Kada malo bolje razmislim više ni ne vidim mesto Blur u tom "pokretu". Sasvim sigurno ne isto mesto.
Blur = Damon Albarn. Jebiga, ako se ne slažete.
Prva i najbitnija stvar u vezi sa Magic Whip koja mora da se kaže jeste da je, iako "povratnički", Magic Whip samo album. On nije udavljen ni u konceptu, ni u ambicijama, ni u obimu materijala. Dvanaest pesama i jedna ekstra za Japnce (Y'all Doomed, u prepoznatljivo odvaljenom maniru ranijih bonusa).
Odmah, a u vezi sa tim, treba reći da Magic Whip deluje kao album sasvim u skladu sa vremenima u kojima je objavljen, ali, paradoksalno, i kao da između njega i Think Tank nije prošlo 12 godina. Dvanaest godina, jebote!!!
On je nastavak autohtone Blur tematike/estetike koju je Albarn uspešno rasprodavao u tom periodu (radeći sa Gorillaz, Good The Bad & The Queen, solo karijerom, a u nešto manjoj meri i sa DRC Music, Mali Music i Rocket Juice & The Moon). Otuda ona opservacija u vezi sa Britpopom- Blur bi uradili sve ono što su uradili i da Britpop nije iznikao, procvetao i uvenuo. Kvintesencijalna pesma tog post-Blur perioda je Feel Good Inc, jer ona je uspešno upakovala Albarnov prepoznatljiv osećaj za "stvari melanholične" sa attention disorderom od koga pati naše, moderno doba. Nešto što je pokušano sa albumima Great Escape, Think Tank (singl Out Of Time iz današnje vizure deluje kao kreativna anticipacija Blur-less perioda) i sada ovim novim.
I toj modernoj melanholiji sam se najviše obradovao na Magic Whip i nje sam se najviše uželeo i ona je postala moj lični, ultimativni sinonim za Blur i za ono što nijedan drugi bend ne može da mi ponudi, na takav način. I to sigurno nije Coxon doneo u bend. U ostalom, i na neprovereno, njegove su opet najslabije na albumu (sve pankerskije).
Usput sam i ja nekako postao 12 godina stariji.
Magic Whip počinje sa Lonesome Street, pesmuljkom kakvih su se Blur napisali u karijeri, naročito na Parklife. Na kome bi se ova pesma i mogla naći. Veselo, gizerski, a onda se vapaj razvuče u refrenu. New World Towers govori o tome da svakoga dana moraš da ustaneš i radiš neke stvari koje ne voliš da radiš i da mora da ti ostane snage da voliš ljude koje voliš. Ili vama govori nešto drugo? U žanru i maniru Universal ili This Is Low ili Yuko and Hiro. Go Out zvuči kao da ju je napisao Coxon. Srećom drugu ruku je uradio Albarn. Ne ljutim se ni ako vi kažete "filer". Ice Cream Man je New World Towers, jer život je okrutna stvar i traži od vas jedno te isto. Albarn malo više zvuči kao da recituje neku dečiju, i sve je malo više odsvirano fanki.
Thought I Was A Spaceman mi je druga ili treća najomiljenija na albumu. Mogu da je zamislim i kao stvar Gorillaz, prošaranu sa De La Soul. Albarnov glas je kao eho prošlih vremena sada ima ekstra eho- kao eho ehoa prošlih vremena, što je jedno od mogućih objašnjenja kosmosa. Razni zvuci trčkaju po pesmi kao da su pobegli iz animiranog filma. I Broadcast je pesma kojom Blur potvrđuju da su autori Parklife. Red melanholije, red skakutavih pop pesmica barem dvadeset godina mlađih od svojih tvoraca. Za slučaj da niste provalili od čega je napravljen Magic Whip.
My Terracota Heart je još jedno sentimentalno stišavanje. Alabrn ovako vapajno može i telefonski rečnik da čita. I da (mi) pogodi žicu. I'm running out of heart today... jeca u refrenu. Kao nutela na palačinku od mog srca. There Are Too Many Of Us je svakako jedna od najboljih pesama u karijeri benda. (Ne)evidentno inspirisana TV serijom Utopia i o razlogu svih budućih svetskih ratova. Poput vesele posmrtne pratnje zvuče čela i violine. Ghost Whip je, pak, kao bilo koja Blur balada u verziji Robbieja Williamsa, i ne mislim ništa loše time. Pyongyang je To The End/ The Universal ovog albuma koja bi možda bila još čudnija da je Albarn gorilasto odnekuda iskopao neku Rokiu Traore da da malo ne-zapadnjačkog veltšmerca njegovom. Ong Ong je pretpostavljam namenjena američkom tržištu jer počinje sa "lalalalalalalalalalala", a potom se nastavlja stihom "I got on a boat on a hot sunny day to get out of this town...". Mirrorball je kantri, kantri kao Neil Young na Harvest Moon ili Emmylou na bilo kom albumu koji je producirao Daniel Lanoisa.
Razumem zašto je Pitchfork na ovo izdanje odreagovao mlače nego na kolekciju neobjavljenih snimaka nekog lila ili younga trepera. Ovaj album je: a) zarobljen u Blur estetici, b) vremenu, c) bekstvu iz modernog doba- svim stvarima, dakle, kojima se ova renomirana publikacija i mladi ljudi širom sveta aktivno ne bave. Što nije ključan, ali jeste nezaobilazan razlog zašto mi je za relativno kratko vreme toliko prirastao srcu.
SELEKTAH: 8plusplus/ 10
iz recenzije se u neizdrzivim decibelima prostire stav 'ja sam sluso brit-pop kad sam bio mladji, a brit-pop je kurac, ja sam sazro i sad me blam sto sam sluso'. sto bi se reklo sanitarni otklon. na djoku agresivno u vise navrata naticani kokson (za nas glupe i jednostavne) je prinet kao zrtva forsiranju stava i koncepta 'zrelosti, naslusanosti i viseslojja'. tome po pitanju ovog albuma mesto nije (pitanje je da li je bilo gde, for that matter), a pritom je takav pristup i zesce ziheraski. inace album dojaja. mada i nojel galagerov je.
ReplyDelete+
oduvek je trebalo vise muda za priznati da slusas oasis nego blur. mislim da mi se upravo otvorilo zbog cega. u bluru ima sta da se ucitava. i to najmanje krivicom blura.
++
postovani citaoci i citateljke, ako smatrate da cinjenica da sam pomenuo kurac, djoku, jaja i muda upucuje na to da sam seksualno isfrustriran i da nista ne jebem, onda verovatno kapirate i moju opasku o brit-popu u recenziji.
ovo
Deletehttp://mislitemojomglavom.blogspot.com/2013/09/moc-vestica-17092013-britpops-best.html
je, recimo, bilo pre samo 2 godine u mom životu. a služi i kao moj britpop ID.
teško da sam od tada do sada duplirao sazrevanje.
cocksona (er treba da pišem sic!?) sam probavao u više navrata još dok je to bilo "za pametne i složene" i uvek su mi ameri to sve bolje radili. sve rečeno, naravno, ide u prilog "naslušanosti".
nikada nije trebalo više muda da priznaš da slušaš oasis nego blur. i pre bih rekao da oni koji tvrde suprotno ostavljaju dosta prostora za učitavanje. još gore mislim o tome da je umetnost stvar koja se "Iščitava", jer je to "napredniji način".
dakle, sve si ispromašivao. kurcem ili nečim drugim.
sad mi se prijela nutela
ReplyDelete