Let The Right One In, na iranski način
Filmski debi mlađahne i slađahne Ane Lily Amirpour privukao je pažnju pre svega činjenicom da se radi o iranskom hororu, a to je nešto što nam iz ove, filmski potentne, zemlje do sada nikada nije stizalo. A sa izuzetkom Turske, praktično i ne znam za slučajeve horora iz islamskih zemalja. Ali, istina je malo drugačija i o njoj zbori i sam film- A Girl Walks Home Alone At Night i nije toliko "iranski film" koliko "film na persijskom", snimljen na nekoliko pogodnih lokacija u Kaliforniji. Ne kažem vam ovo iz želje da dezavuišem ostvarenje, jer ono, lukavo, nigde ni ne insistira da se dešava u Iranu, iako lokaliteti i neka dešavanja mogu da stvore taj utisak.
Tako će vas, s jedne strane, istetovirani prodavac droge i sportski oldtajmer njegove mušterije ozbiljno zapitati gde tako nešto može da postoji u islamskom svetu, a vašu zbunjenost dodatno će pojačavati činjenica da se sem persijskog u filmu ne čuje nijedan drugi jezik, dok su svi ostali elementi koji bi otkrili indentitet grada ili države skriveni od nas. Te, zbunjeno, ali radoznalo, vi prihvatate da se sve zapravo dešava u nekom imaginarnom iranskom gradu.
Crno-bela fotografija od samog početka forsira arthaus doživljaj, dok je radnja više u duhu omladinske ljubavne drame, sa vampirskom tematikom. Ne baš kao Twilight, ali ne ni mnogo drugačije od vampirskih/ zombi indi varijacija iste. Švedski Let The Right One In možda je najbolji primer/ reper. I zbog toga što A Girl... pokušava da napravi neki širi društveni kontekst svojoj romansi, i zbog sporog ritma i relativno skromne radnje, ali i zbog tipa veze koji se na kraju formira između glavnih, zaljubljenih aktera.
Mladi Arash živi sa ocem narkomanom (Vice kaže da Iran ima jedan od najvećih svetskih problema sa heroinskim narkomanima), zbog čega ostaje bez automobila koji mu diler uzima na ime duga. Te noći, ukrstiće se putevi "devojke" (iz naslova), Arasha, lokalne prostitutke i pomenutog dilera, iz koje će ovaj poslednji izaći neživ. Jedna "helloween" žurka kasnije i Arash i "devojka" postaće "momak i devojka".
Amirpour veoma sporo i za arthaus klišeizirano razvija radnju. Sa dosta praznog hoda ispunjenog gledanjima, ćutanjima i povremeno lepim fotografijama. Nažalost, skoro totalna utišanost svih ključnih karakteristika horor žanra (saspens, krv, jeza, žrtve...) u većini slučajeva ne uspeva da se samo-opravda. "Devojka" funkcioniše kao neka vrsta sekularnog, pravednog šerijata koji "zle ljude" kažnjava smrću, a onima koji su u suštini dobri (iako bi ostali bez većine udova da im sudi pravi Šerijat) pokušava da pomogne i da drugu šansu. Nažalost, tu su i beskućnici koji stradaju usled proste činjenice da nešto nekad mora i da se pregrize.
A Girl... izgleda kao oživljeni ekspresionistički strip, sa heroinom blede fizionomije i nepričljive prirode. Međutim, rekao bih da budžetska ograničenja nisu uvek stvarala uslove za unisonu stilizaciju, pa neke scene (poput onih sa ocem narkomanom ili dilerom) odišu ružnim realizmom kakav zatičemo u krimi filmovima sa sličnim šljamom, neke ulične scene dešavaju kao da se odvijaju u "američkoj suburbiji" (jer i jesu), dok druge stvaraju utisak nekog bajkolikog islamskog naselja. Do pune stripovske stilizacije dolazimo kada "devojka" krene u noćne šetnje. Sve to zajedno čini da priča ne lebdi samo u vremenu i prostoru, već i u žanru i stilu tj da je previše stvari prepušteno našem doživljaju, a ne jasnoj rediteljskoj viziji. Meni lično, uz razumevanje nepremostivosti problema, autsorsovanje radnje u Kaliforniju deluje kao samosaplitanje posle koga ovaj film ne može previše da se digne.
Ali, ostajem radoznao za dalji Ana Lily-n rad.
SELEKTAH: 5minus/ 10
Filmski debi mlađahne i slađahne Ane Lily Amirpour privukao je pažnju pre svega činjenicom da se radi o iranskom hororu, a to je nešto što nam iz ove, filmski potentne, zemlje do sada nikada nije stizalo. A sa izuzetkom Turske, praktično i ne znam za slučajeve horora iz islamskih zemalja. Ali, istina je malo drugačija i o njoj zbori i sam film- A Girl Walks Home Alone At Night i nije toliko "iranski film" koliko "film na persijskom", snimljen na nekoliko pogodnih lokacija u Kaliforniji. Ne kažem vam ovo iz želje da dezavuišem ostvarenje, jer ono, lukavo, nigde ni ne insistira da se dešava u Iranu, iako lokaliteti i neka dešavanja mogu da stvore taj utisak.
Tako će vas, s jedne strane, istetovirani prodavac droge i sportski oldtajmer njegove mušterije ozbiljno zapitati gde tako nešto može da postoji u islamskom svetu, a vašu zbunjenost dodatno će pojačavati činjenica da se sem persijskog u filmu ne čuje nijedan drugi jezik, dok su svi ostali elementi koji bi otkrili indentitet grada ili države skriveni od nas. Te, zbunjeno, ali radoznalo, vi prihvatate da se sve zapravo dešava u nekom imaginarnom iranskom gradu.
Crno-bela fotografija od samog početka forsira arthaus doživljaj, dok je radnja više u duhu omladinske ljubavne drame, sa vampirskom tematikom. Ne baš kao Twilight, ali ne ni mnogo drugačije od vampirskih/ zombi indi varijacija iste. Švedski Let The Right One In možda je najbolji primer/ reper. I zbog toga što A Girl... pokušava da napravi neki širi društveni kontekst svojoj romansi, i zbog sporog ritma i relativno skromne radnje, ali i zbog tipa veze koji se na kraju formira između glavnih, zaljubljenih aktera.
Mladi Arash živi sa ocem narkomanom (Vice kaže da Iran ima jedan od najvećih svetskih problema sa heroinskim narkomanima), zbog čega ostaje bez automobila koji mu diler uzima na ime duga. Te noći, ukrstiće se putevi "devojke" (iz naslova), Arasha, lokalne prostitutke i pomenutog dilera, iz koje će ovaj poslednji izaći neživ. Jedna "helloween" žurka kasnije i Arash i "devojka" postaće "momak i devojka".
Amirpour veoma sporo i za arthaus klišeizirano razvija radnju. Sa dosta praznog hoda ispunjenog gledanjima, ćutanjima i povremeno lepim fotografijama. Nažalost, skoro totalna utišanost svih ključnih karakteristika horor žanra (saspens, krv, jeza, žrtve...) u većini slučajeva ne uspeva da se samo-opravda. "Devojka" funkcioniše kao neka vrsta sekularnog, pravednog šerijata koji "zle ljude" kažnjava smrću, a onima koji su u suštini dobri (iako bi ostali bez većine udova da im sudi pravi Šerijat) pokušava da pomogne i da drugu šansu. Nažalost, tu su i beskućnici koji stradaju usled proste činjenice da nešto nekad mora i da se pregrize.
A Girl... izgleda kao oživljeni ekspresionistički strip, sa heroinom blede fizionomije i nepričljive prirode. Međutim, rekao bih da budžetska ograničenja nisu uvek stvarala uslove za unisonu stilizaciju, pa neke scene (poput onih sa ocem narkomanom ili dilerom) odišu ružnim realizmom kakav zatičemo u krimi filmovima sa sličnim šljamom, neke ulične scene dešavaju kao da se odvijaju u "američkoj suburbiji" (jer i jesu), dok druge stvaraju utisak nekog bajkolikog islamskog naselja. Do pune stripovske stilizacije dolazimo kada "devojka" krene u noćne šetnje. Sve to zajedno čini da priča ne lebdi samo u vremenu i prostoru, već i u žanru i stilu tj da je previše stvari prepušteno našem doživljaju, a ne jasnoj rediteljskoj viziji. Meni lično, uz razumevanje nepremostivosti problema, autsorsovanje radnje u Kaliforniju deluje kao samosaplitanje posle koga ovaj film ne može previše da se digne.
Ali, ostajem radoznao za dalji Ana Lily-n rad.
SELEKTAH: 5minus/ 10
No comments:
Post a Comment