Nismo se plašili da pogledamo i najveća sranja
TAKING OF DEBORAH LOGAN (2014, r. Adam Robitel)
Još jedan idiotski "fajnd futidž" horor. Ovaj put o studentkinji koja za svoj doktorski rad prati pacijentkinju obolelu od Alchajmera koja počinje "neobično da se ponaša". Neodustajanje od praćenja, i kad stvari ozbiljno odlepe, opravdano je time da oboleli od ove bolesti u poznijim fazama imaju ozbiljne halucinacije, pa kao sve u rok službe... To ovde podrazumeva da pacijentkinja neobjašnjivo sa poda skače na kuhinjski pult iako ima sedamdeset godina, da sama sebi otkida komade kože, da demonstrira telepatske moći, dakle, manje-više čitav onaj bulšit ponašanja viđen u svakom jebenom hororu koji u naslovu ima ime neke osobe, a okosnicu njegove radnje čini pop koji isteruje đavola u cilju isceljenja.
Nema sumnje da bi ovaj film početnika Adama Robitela bio daleko bolji i zanimljiviji da je pošao putem fingiranog "fajnd futidža", kao The Conjuring, ali za to bi, ipak, bio potreban reditelj sa nekakvom vizijom, a ne samo jeftini potrčko, voljan da ponovi većinu trikova. Jill Larson kao obolela/ obuzeta starica nimalo nije loša, ali film koji je sam sebi zadao zanimljivu premisu (da li je Alchajmer pre svega horor za svog "domaćina"?) nije posvetio ni mrvu vremena njoj kao ličnosti, gledajući uglavnom da eksploatiše njeno telo i izanđale "mrdnulo se, nije se mrdnulo" trenutke.
Dosadno i razočaravajuće iskustvo.
SELEKTAH: 1/ 10
THE CANAL (2014, r. Ivan Kavanagh)
Iako iza sebe ima pet filmova (mahom drama) The Canal je prvi film Ivana Kavanagha koji sam gledao. Mislim da sam preporuku primio na muzičko(-filmskom) sajtu tinymixtapes koji povremeno ume da skrene pažnju na neke niskobudžetne i zanimljive horore. I The Canal to i jeste, više niskobudžetan, nego zanimljiv, doduše (uvek se nasmejem kada u recenziji horor filma napišem "doduše").
Iako se bavi ukletim kanalom, jer to je pogodovalo setingu irskog mestašca (ili predgrađa), The Canal je u suštini horor o ukletoj kući. Filmski arhivista David otkriva na jednom filmu iz 1902. godine da je kuća u kojoj živi bila poprište strašnog (a la The Shining) zločina, kao i da je kanal koji protiče pored njegove ulice bio poprište nekolicine drugih nerazjašnjenih zločina. A onda misteriozna ličnost koja se pojavljuje na snimcima zakuca i na njegova vrata...
The Canal je pre svega žrtva premalog budžeta i ne baš naročite rediteljske umešnosti da to kamuflira. Prečesto sve izgleda televizično kao na srpskom filmu, stilizacija horor scena kombinuje jeftini kič, recimo "giallo" horora sa sirovim izgledom "fajnd futidža", dok neretko pred nas grune brutalni slešer. Ovaj žanrovski miks ne pomaže previše dramaturškom poigravanju sa tim da li je sve što se dešava proizvod Davidovog ludila, ili ne, ili je miks.
Tu i tamo nešto će vas lepo uplašiti, ali osnovno polazište da su ljudi koje gledamo na starim filmovima, inače odavno umrli, na neki način "duhovi", nigde nije zaživela u naslućenoj poetičnosti. Ili ikako drugačije.
SELEKTAH: 4plus/ 10
TAKING OF DEBORAH LOGAN (2014, r. Adam Robitel)
Još jedan idiotski "fajnd futidž" horor. Ovaj put o studentkinji koja za svoj doktorski rad prati pacijentkinju obolelu od Alchajmera koja počinje "neobično da se ponaša". Neodustajanje od praćenja, i kad stvari ozbiljno odlepe, opravdano je time da oboleli od ove bolesti u poznijim fazama imaju ozbiljne halucinacije, pa kao sve u rok službe... To ovde podrazumeva da pacijentkinja neobjašnjivo sa poda skače na kuhinjski pult iako ima sedamdeset godina, da sama sebi otkida komade kože, da demonstrira telepatske moći, dakle, manje-više čitav onaj bulšit ponašanja viđen u svakom jebenom hororu koji u naslovu ima ime neke osobe, a okosnicu njegove radnje čini pop koji isteruje đavola u cilju isceljenja.
Nema sumnje da bi ovaj film početnika Adama Robitela bio daleko bolji i zanimljiviji da je pošao putem fingiranog "fajnd futidža", kao The Conjuring, ali za to bi, ipak, bio potreban reditelj sa nekakvom vizijom, a ne samo jeftini potrčko, voljan da ponovi većinu trikova. Jill Larson kao obolela/ obuzeta starica nimalo nije loša, ali film koji je sam sebi zadao zanimljivu premisu (da li je Alchajmer pre svega horor za svog "domaćina"?) nije posvetio ni mrvu vremena njoj kao ličnosti, gledajući uglavnom da eksploatiše njeno telo i izanđale "mrdnulo se, nije se mrdnulo" trenutke.
Dosadno i razočaravajuće iskustvo.
SELEKTAH: 1/ 10
THE CANAL (2014, r. Ivan Kavanagh)
Iako iza sebe ima pet filmova (mahom drama) The Canal je prvi film Ivana Kavanagha koji sam gledao. Mislim da sam preporuku primio na muzičko(-filmskom) sajtu tinymixtapes koji povremeno ume da skrene pažnju na neke niskobudžetne i zanimljive horore. I The Canal to i jeste, više niskobudžetan, nego zanimljiv, doduše (uvek se nasmejem kada u recenziji horor filma napišem "doduše").
Iako se bavi ukletim kanalom, jer to je pogodovalo setingu irskog mestašca (ili predgrađa), The Canal je u suštini horor o ukletoj kući. Filmski arhivista David otkriva na jednom filmu iz 1902. godine da je kuća u kojoj živi bila poprište strašnog (a la The Shining) zločina, kao i da je kanal koji protiče pored njegove ulice bio poprište nekolicine drugih nerazjašnjenih zločina. A onda misteriozna ličnost koja se pojavljuje na snimcima zakuca i na njegova vrata...
The Canal je pre svega žrtva premalog budžeta i ne baš naročite rediteljske umešnosti da to kamuflira. Prečesto sve izgleda televizično kao na srpskom filmu, stilizacija horor scena kombinuje jeftini kič, recimo "giallo" horora sa sirovim izgledom "fajnd futidža", dok neretko pred nas grune brutalni slešer. Ovaj žanrovski miks ne pomaže previše dramaturškom poigravanju sa tim da li je sve što se dešava proizvod Davidovog ludila, ili ne, ili je miks.
Tu i tamo nešto će vas lepo uplašiti, ali osnovno polazište da su ljudi koje gledamo na starim filmovima, inače odavno umrli, na neki način "duhovi", nigde nije zaživela u naslućenoj poetičnosti. Ili ikako drugačije.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment