Pionirski koraci novog tipa horora
Kao i u slučaju Spring (o kome ćete uskoro čitati ovde) i It Follows mi deluje kao film koji bih, naše zajedničke intelektualne zabave radi, mogao da uvrstim u "Novi horor pokret", dakle, nešto što van stranica ovog bloga/ moje glave nigde nije zvaničeno zavedeno. Za sada bih mogao samo ova dva filma da uvrstim u "NHP", ali vidim im svetlu budućnost.
Šta im prepoznajem kao zajedničko, zašto bih ih uvrstio u istu grupu i sva ostala pitanja na te teme...
Ovi filmovi se više bave junacima od "prosečnog" horora. Njihovim životima, biografijama, mislima i osećanjima. Insistiraju na tome da se mi, gledaoci, pre nego što strava & užas krenu, identifikujemo sa što više elemenata njihovog života kako bi nam ono što im se sprema delovalo što verovatnije. Naročito po nas.
U It Follows, David Robert Mitchell (inače autor neodgledane indie teen dramice The Myth Of The American Sleepover), podjednaku količinu vremena posvetio je setovanju atmosfere u kojoj tinejdžeri kojima se horor pehovi dešavaju žive koliko i samom hororu. Oni više nisu, kao u Wes Cravenovom Nightmare at Elm Street (na čiju "ulicu" Mitchellov Detroit liči) samo klišeizirani tinejdžeri koji kao na pokretnoj fajnaldestinejšn traci čekaju svoj sudar sa onostranim. U Mitchellovom filmu reakcije tinejdžera na horor proizilaze iz njihovih života, navika, "osećaja sveta". Oni ne prave 180% promenu u svom ponašanju neprirodno se podređujući novonastalim okolnostima. Ovde dolazi do sporog uplovljavanja i neverovatne količine "realističkog" u reakcijama aktera. Pre svega iz provejavajućeg osećaja da "kako ćemo lako ćemo, jer jebote".
Za oba filma važi i da je "horor premisa" u njima "angažovanija". Da, horor filmovi su relativno često služili kao metafore za razne društvene procese, ali ovde postoji nekakv "mikro-menadžment" horora, pokušaj da se nešto od dešavanja objasni činjenicama, nadoveže na psihologije naših junaka i time stekne uverljivost. U Spring (otompotomopširnije) to je ljubav, a u It Follows, ako ostavimo po strani preočiglednu alegoriju o dejstvu Side, mislim da mladi nikada nisu slikovitije spoznali svoju smrtnost. Tu, mislim i na mlade u filmu i na mlade ispred ekrana.
Iako su oba filma režirali muškarci, oba filma poseduju nešto što bih nazvao "ženskim senzibilitetom", što je tuplji naziv za upornije insistiranje na tome da direktor fotografije nečemu posluži i koliko god može više približi ostvarenje radovima Terencea Mallicka (koga ovde koristim kao sinonim za filmove u kojima DP dominira filmom). Saspensu ovde pariraju ozbiljni pasaži koji grade atmosferu "u civilu", pokušavajući nekako da ublaže provale horora i, paradoksalno, učine ga moćnijim nego što jeste.
Stekli ste neku predstavu, jel da?
It Follows prati tinejdžerku Jay koja nakon seksa sa novim momkom saznaje i kakvu je bedu sebi nakačila. Definitivno nešto što će joj promeniti život. Relativno brzo i njeno društvo će shvatiti da Jay "ništa ne izmišlja", pa će pokušati da joj pomognu, biće i moralnih dilema, i naivnih "Brestovskih" pokušaja nadmudrivanja "zla", ali...
Rupa ima koliko želite, od loše objašnjenog odsustva roditelja iz života junaka, nekonzistentnosti u dejstvu "onoga što prati" (tj njegove simboličnosti odn. nematerijalnosti odn. materijalnosti), loše sprovedenog prvog "prenošenja" (sa momka na nju), nepotrebnog podatka da se "kletva" vraća, stanovitim presličnostima sa Ring/The Phone/pa i Final Destination serijalima, kao i nedovoljno jasne postavke samog "it" (nekad đavoliki, nekad goli...).
Ali, bilo bi glupo od vas da ne zažmurite na sve to, koliko god vam to bilo teško. Jer ovo je film koji se bavi smrću među uzrastom najotpornijim na istu, najnevoljnijim da je prihvati, spremnim da sve u životu relativizuje i podredi svojim sebičnim potrebama. I prosta činjenica da se nečemu ne može nikako umaći, ono je što ih najviše nervira (imaju i odlomci iz "Idiota", Dostojevskog blamantno in yr face plasirani da slučajno ne propustimo).
I jezivo je. Skakutao sam kao veverica po trosedu gledajući.
SELEKTAH: 9/ 10
Kao i u slučaju Spring (o kome ćete uskoro čitati ovde) i It Follows mi deluje kao film koji bih, naše zajedničke intelektualne zabave radi, mogao da uvrstim u "Novi horor pokret", dakle, nešto što van stranica ovog bloga/ moje glave nigde nije zvaničeno zavedeno. Za sada bih mogao samo ova dva filma da uvrstim u "NHP", ali vidim im svetlu budućnost.
Šta im prepoznajem kao zajedničko, zašto bih ih uvrstio u istu grupu i sva ostala pitanja na te teme...
Ovi filmovi se više bave junacima od "prosečnog" horora. Njihovim životima, biografijama, mislima i osećanjima. Insistiraju na tome da se mi, gledaoci, pre nego što strava & užas krenu, identifikujemo sa što više elemenata njihovog života kako bi nam ono što im se sprema delovalo što verovatnije. Naročito po nas.
U It Follows, David Robert Mitchell (inače autor neodgledane indie teen dramice The Myth Of The American Sleepover), podjednaku količinu vremena posvetio je setovanju atmosfere u kojoj tinejdžeri kojima se horor pehovi dešavaju žive koliko i samom hororu. Oni više nisu, kao u Wes Cravenovom Nightmare at Elm Street (na čiju "ulicu" Mitchellov Detroit liči) samo klišeizirani tinejdžeri koji kao na pokretnoj fajnaldestinejšn traci čekaju svoj sudar sa onostranim. U Mitchellovom filmu reakcije tinejdžera na horor proizilaze iz njihovih života, navika, "osećaja sveta". Oni ne prave 180% promenu u svom ponašanju neprirodno se podređujući novonastalim okolnostima. Ovde dolazi do sporog uplovljavanja i neverovatne količine "realističkog" u reakcijama aktera. Pre svega iz provejavajućeg osećaja da "kako ćemo lako ćemo, jer jebote".
Za oba filma važi i da je "horor premisa" u njima "angažovanija". Da, horor filmovi su relativno često služili kao metafore za razne društvene procese, ali ovde postoji nekakv "mikro-menadžment" horora, pokušaj da se nešto od dešavanja objasni činjenicama, nadoveže na psihologije naših junaka i time stekne uverljivost. U Spring (otompotomopširnije) to je ljubav, a u It Follows, ako ostavimo po strani preočiglednu alegoriju o dejstvu Side, mislim da mladi nikada nisu slikovitije spoznali svoju smrtnost. Tu, mislim i na mlade u filmu i na mlade ispred ekrana.
Iako su oba filma režirali muškarci, oba filma poseduju nešto što bih nazvao "ženskim senzibilitetom", što je tuplji naziv za upornije insistiranje na tome da direktor fotografije nečemu posluži i koliko god može više približi ostvarenje radovima Terencea Mallicka (koga ovde koristim kao sinonim za filmove u kojima DP dominira filmom). Saspensu ovde pariraju ozbiljni pasaži koji grade atmosferu "u civilu", pokušavajući nekako da ublaže provale horora i, paradoksalno, učine ga moćnijim nego što jeste.
Stekli ste neku predstavu, jel da?
It Follows prati tinejdžerku Jay koja nakon seksa sa novim momkom saznaje i kakvu je bedu sebi nakačila. Definitivno nešto što će joj promeniti život. Relativno brzo i njeno društvo će shvatiti da Jay "ništa ne izmišlja", pa će pokušati da joj pomognu, biće i moralnih dilema, i naivnih "Brestovskih" pokušaja nadmudrivanja "zla", ali...
Rupa ima koliko želite, od loše objašnjenog odsustva roditelja iz života junaka, nekonzistentnosti u dejstvu "onoga što prati" (tj njegove simboličnosti odn. nematerijalnosti odn. materijalnosti), loše sprovedenog prvog "prenošenja" (sa momka na nju), nepotrebnog podatka da se "kletva" vraća, stanovitim presličnostima sa Ring/The Phone/pa i Final Destination serijalima, kao i nedovoljno jasne postavke samog "it" (nekad đavoliki, nekad goli...).
Ali, bilo bi glupo od vas da ne zažmurite na sve to, koliko god vam to bilo teško. Jer ovo je film koji se bavi smrću među uzrastom najotpornijim na istu, najnevoljnijim da je prihvati, spremnim da sve u životu relativizuje i podredi svojim sebičnim potrebama. I prosta činjenica da se nečemu ne može nikako umaći, ono je što ih najviše nervira (imaju i odlomci iz "Idiota", Dostojevskog blamantno in yr face plasirani da slučajno ne propustimo).
I jezivo je. Skakutao sam kao veverica po trosedu gledajući.
SELEKTAH: 9/ 10
No comments:
Post a Comment