Čitam na Blicu da će nam i Studio B na doboš. Jebiga, kako da neki neimenovani i u telefonski imenik nezavedeni biznismen propusti priliku da na 23. spratu Beograđanke ne otvori najveći tržni centar na Balkanu! I to sa sopstvenom radio-frekvencijom!
Sa
prostorom, pomenutom frekvencijom, stolicama i sveže ruiniranim imidžom tako će
ko zna gde da vrlo verovatno ode i sasvim sigurno najveća kolekcija strane i domaće (a misli se (eks)-jugoslovenske)
muzike na Balkanu! Dakle, sva ona muzika koju je Sloba Konjović (i lično i kao simbol tog Studija B) puštao i kojom je uticao na
odrastanje tolikih ljudi koji su danas javne ličnosti koje boli kurac za njega
i za Studio B, kojom im je skrojio muzički ukus ili (samo) promenio život,
dakle sva ta muzika prepustiće se na raspolaganje nekom malom, ali snalažljivom
biznismenu (bez sumnje, svinji), a možda će završiti i na buvljaku pored vas.
Jer od ološa koja se neće libiti da privatizacijom „spase“ Studio B, ja,
majkemi, ne očekujem bolje.
Obožavao
sam i kasnije radio na Radiju B92. Ali moja prva ljubav je bio Studio B. Kao
autistično dete popisivao sam svake nedelje liste „Diskomera“ i pokušavao da
uhvatim što manje priče spikera snimajući na kasete pesme koje su mi se dopale.
Slušao sam sve- Jadrankinu „Metalmaniju“, „Fontanu želja“, „Mini-diskomer“, „Paradu
albuma“, „Vibracije“, slušao sam čak i svake druge srede prepodne (kad sam u
školu išao popodne) snimak „Next
Week's Charta“ Radio Luksemburga koji je Marko Janković uz komentare vrlo
sumnjive prirode re-emitovao sebi i slušaocima za dušu. Kad je tako nešto bilo
sa podnošljive strane ilegalnosti.
Relativno
brzo i relativno lako sam se i popeo do Studija B. Pozajmljivao muziku. Stekao
prijatelje. U jednom trenutku, kada je na B92 ćurak počeo da se okreće, čak sam
godinu dana i radio na Drugom programu Studija B i dan-danas sam im zahvalan na
tome. Od srca. A nikada neću zaboraviti ni da nas je Studio B primio (kao Radio
B292) kad su ovi Vučićevi momci prvi put klali demokratiju po Beogradu.
Lično
sam bio svedok kako se urušila, dezintegrisala i skoro sasvim nestala muzička
arhiva Radija B92. Brojni „demo“ i „živi“ snimci čuvani na magnetofonskim
trakama, možda i na ponekoj DAT kaseti kasnije, nestali su. Ili niko ne zna gde
su. Ili ih, što je najgore, više niko ni ne traži. Audio svedočanstvo o jednom
od najkreativnijih perioda srpskog (u najširem smislu reči) „rokenrola“ u
najboljem slučaju možda još uvek parcijalno postoji negde, ali, i većina
upletenih će se složiti oko toga, to je daleko od obima i kvaliteta kojim je
Radio B92 svojevremeno raspolagao. Veliki brat je ušao u kuću, nalupao šamare,
zaveo kurcobolju i sad više nekih stvari nema. Nepovratno nema.
Cenim
da u vlasništvu Studija B leži (ne)skriveno još veće blago. Ne u Evrima, biznis-stoko,
već u značaju za našu iovako ojađenu (urbanu) kulturu, a sada već, bogami, i
tradiciju (jer to odavno nije samo „Guča“, već i „Exit“). Možda pričam napamet
i trčim ispred rude-naćiće se već pametniji da me isprave. Možda svi ti silni
snimci, ploče i diskovi, „privatna kolekcija Studija B“ neće otići zajedno sa
boroletama, popoljupcima, stolicama, frekvencijom i lokacijom. Možda je već
isplanirano da to ostane i bude sačuvano. U tom slučaju me samo zanima- gde će
da se čuva, ko će to da čuva, da li već sada neko popisuje blago da nam nešto ne
zapali ispod nivoa 23 neplanirano.
Jer to će se samo tako desiti ako niko ništa. I onda večno „nepovratno nema“ za
sve nas.
Moj
apel je, dakle, (tradicionalno) naivan i jasan- da se kompletna muzička arhiva
Studija B autsorsuje iz ugovora o prodaji i da joj se potom da mesto u nekoj
biblioteci, da se (nedajbože!)
digitalizuje (ili barem onaj deo koji pripada „našim narodima i narodnostima“),
da se umuzeji na način kako je to učinjeno sa privatnom kolekcijom Johna Peela
(koja je posle njegove smrti postala predmet „javnog bavljenja“, iako je samo
njegova!). Jer ne treba da čuvamo samo sećanje da smo već jednom pod Vučićem
živeli kao poslednji bednici.
I taj
posao bih poverio, da me neko pita, jedinim ljudima kojima tamo verujem: Svetlani Đolović, Ivanu
Lončareviću, Urošu Milovanoviću, Žikici Simiću i Slobi Konjoviću, u nadi da će
zaista preuzeti na sebe da je čuvanje i sprečavanje otuđivanja muzičke arhive
Studija B i njihov privatni legacy, ali i nešto što je deo neotuđive istorije
ovog grada i ove zemlje.
Neka
se spremi muzička redakcija Radija B92!...
muzička redakcija b92 je odavno spremna... a b292 nije primio studio b, nego danica drašković, za njenog vakta u beogradu. studio b je uvek bio, na političkom nivou, seoski dobošar. nekad manje, nekad više krezub, ali uvek na gradskoj liniji. sad će da ga kupi andrej vučić (via kajmanska ostrva). a ovi koji tamo rade, da su pametni, pa da na vreme iznesu sve što se izneti može.
ReplyDeleteti si mnogo naivan
ReplyDeleteda se muzicka kolekcija umuzeji u srbiji
ja nikad nisam isao u kafane, tj.mojoj generaciji je to bilo strano) ali mislim da je grad koji je pustio da se prodaju i uniste makar 4 kafane za primer (privlacenje turista ako nista) u centru grada (iako ce pravi posetioci da kazu da su i one bile fensi ali nema veze), svi bioskopi u centru grada, da ne rade narodni muzej u glavnom gradu i MMU, grad u kome se radi rekonstrukcija vojvode stepe tako da se usere ionako uzana ulica....dakle grad kakav je beograd danas sa ovakvim gradjanima, nema sanse da "spase" radio studio B
a mozda i ne treba
ako Njujork kuka za nekim malim kafeima jer im Starbaks pojede sve zivo sta mi da kazemo-komercijalizacija u smislu prodavanja korporacijama je ipak postenija od komercijalizacije radi prodavanja magle, a sve u cilju demokratije kao isterivanja drzave iz medija je prava slika beograda i srbije
Podrska ideji o ocuvanju muzicke zbirke.
ReplyDeleteBREAKING NEWS: Paspalj spasio muzičku kolekciju Studija B.
ReplyDelete