Razočaravajuće neambiciozno
Richard Ayoade verovatno je najpoznatiji kao kovrdžavi član trija It Crowd, a ponekome i kao reditelj filma Submarine (2010) koji mi se samo umereno dopao, ali sad sam već i zaboravio zbog čega (ne). The Double svakako ide u prilog tome da Ayoade treba da se drži glume.
Njegovo drugo ostvarenje jeste zanatski pristojno, vizuelno specifično i dramski zaokruženo, ali u rimejku Dvojnika, Dostojevskog ponuđeno je premalo toga što opravdava njegovo gledanje (a ne čitanje knjige), kao i još manje toga da objasni i opravda njegovu konfuznu "sadašnjost".
Kao i veliki Rus i Ayoade za glavnog junaka ima službenika neke firme za koju samo Franc Kafka zna čime se bavi. Dizajnom ona odaje uticaj Terry-ja Gilliama, a mi možemo da naslutimo da se radi o nekakvoj finansijskoj instituciji koja treba da figurira kao kritika tog tipa ustanova. Jer čovek u njoj lako zagubi indentitet u brojevima.
Šmokljasti Simon James (koga igra kao i većinu svojih uloga do sada šmokljasti Jessie Eisenberg) jednog dana biva suočen sa novim zaposlenim u svojoj firmi- Jamesom Simonom, koji izgleda isto kao on, samo ima samopouzdanja. Ovom udvostručavanju indentiteta prethodi Simonovo gubljenje dokumenata nakon čega postaje "gost" u firmi u kojoj radi već sedam godina. Neprimetno.
Simonov život van posla i majke koja pati od Alchajmera (još jedno gubljenje indentiteta) vrti se oko koleginice Hannahe (bleda Mia Wasikowska) u koju je zaljubljen i kod koje svakog dana nepotrebno kopira neki dokument (još jedna aluzija na dupliranje indentiteta) ne bi li proveo malo vremena u njenom prisustvu.
Sa dolaskom Jamesa Simona, Simonov svet će iz isprva prijateljski postavljenog odnosa ubrzo da se razbukta u rivalstvo koje na svaki način briše trag o njegovom postojanju. Simon će na kraju tek kroz dovitljivo samoubistvo vratiti ono što je izgubio.
Ayoade vrlo intenzivno insistira na ekspresionističkom izgledu filma, mračnim, dugim hodnicima, uličnom osvetljenju, mraku, hiljadama administrativnih procesa koji elminišu humanost... Iako po mnogim kriterijumima možemo da kažemo da se radnja filma odvija u osamdesetim, mislim da je prizivanje "1984" najgluplji razlog koji možemo da prizovemo. Jer je bilo koja dekada pre podjednako dobrodošla.
U tako snažnoj scenografiji i vizuelnom izrazu još više dolazi do izražaja tanušnost likova i predvidljiva, spora i prilično isforsirana drama, koja čak i kada dejstvuje samo pokreće radnju tamo gde smo i bez nje očekivali da će ova krenuti. Smušeni Eisenberg i naivna Wasikowska svakako nisu mnogo pomogli specifičnijem ugođaju.
Na kraju, za sve nas, sa iole "lektire" iz neke od škola koje smo završili, ostaje pitanje- čemu ovaj film? Jer on ni na koji način ne apdejtuje poruku koju su za sobom ostavili sam Dostojevski, Kafka ili Wedekind, pa čak i Orwell i ta posleratna ekipa. Njegov film čak deluje kao da je tek sad pročitao i shvatio njihove poruke i odgovorio na domaći zadatak sa dvadesetak godina zakašnjenja.
SELEKTAH: 3minus/ 10
Richard Ayoade verovatno je najpoznatiji kao kovrdžavi član trija It Crowd, a ponekome i kao reditelj filma Submarine (2010) koji mi se samo umereno dopao, ali sad sam već i zaboravio zbog čega (ne). The Double svakako ide u prilog tome da Ayoade treba da se drži glume.
Njegovo drugo ostvarenje jeste zanatski pristojno, vizuelno specifično i dramski zaokruženo, ali u rimejku Dvojnika, Dostojevskog ponuđeno je premalo toga što opravdava njegovo gledanje (a ne čitanje knjige), kao i još manje toga da objasni i opravda njegovu konfuznu "sadašnjost".
Kao i veliki Rus i Ayoade za glavnog junaka ima službenika neke firme za koju samo Franc Kafka zna čime se bavi. Dizajnom ona odaje uticaj Terry-ja Gilliama, a mi možemo da naslutimo da se radi o nekakvoj finansijskoj instituciji koja treba da figurira kao kritika tog tipa ustanova. Jer čovek u njoj lako zagubi indentitet u brojevima.
Šmokljasti Simon James (koga igra kao i većinu svojih uloga do sada šmokljasti Jessie Eisenberg) jednog dana biva suočen sa novim zaposlenim u svojoj firmi- Jamesom Simonom, koji izgleda isto kao on, samo ima samopouzdanja. Ovom udvostručavanju indentiteta prethodi Simonovo gubljenje dokumenata nakon čega postaje "gost" u firmi u kojoj radi već sedam godina. Neprimetno.
Simonov život van posla i majke koja pati od Alchajmera (još jedno gubljenje indentiteta) vrti se oko koleginice Hannahe (bleda Mia Wasikowska) u koju je zaljubljen i kod koje svakog dana nepotrebno kopira neki dokument (još jedna aluzija na dupliranje indentiteta) ne bi li proveo malo vremena u njenom prisustvu.
Sa dolaskom Jamesa Simona, Simonov svet će iz isprva prijateljski postavljenog odnosa ubrzo da se razbukta u rivalstvo koje na svaki način briše trag o njegovom postojanju. Simon će na kraju tek kroz dovitljivo samoubistvo vratiti ono što je izgubio.
Ayoade vrlo intenzivno insistira na ekspresionističkom izgledu filma, mračnim, dugim hodnicima, uličnom osvetljenju, mraku, hiljadama administrativnih procesa koji elminišu humanost... Iako po mnogim kriterijumima možemo da kažemo da se radnja filma odvija u osamdesetim, mislim da je prizivanje "1984" najgluplji razlog koji možemo da prizovemo. Jer je bilo koja dekada pre podjednako dobrodošla.
U tako snažnoj scenografiji i vizuelnom izrazu još više dolazi do izražaja tanušnost likova i predvidljiva, spora i prilično isforsirana drama, koja čak i kada dejstvuje samo pokreće radnju tamo gde smo i bez nje očekivali da će ova krenuti. Smušeni Eisenberg i naivna Wasikowska svakako nisu mnogo pomogli specifičnijem ugođaju.
Na kraju, za sve nas, sa iole "lektire" iz neke od škola koje smo završili, ostaje pitanje- čemu ovaj film? Jer on ni na koji način ne apdejtuje poruku koju su za sobom ostavili sam Dostojevski, Kafka ili Wedekind, pa čak i Orwell i ta posleratna ekipa. Njegov film čak deluje kao da je tek sad pročitao i shvatio njihove poruke i odgovorio na domaći zadatak sa dvadesetak godina zakašnjenja.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment