Stara melodrama sa novim sadržajem
Francois Ozon nastavlja sa svojim (kinky?) interesovanjima za kinky dogodovštine reklo-bi-se-normalnih žitelja francuske srednje klase. Nakon perverzne pedagoške radoznalosti u Dans la maison i oslobađajuće seksualnosti u Jeune et jolie, Ozon pravi još veći kontrast između onoga kako stvari izgledaju u otmenom francuskom predgrađu i onoga što se krije iza skupih zavesa.
U daljoj priči biće spojlera, a moj savet vam je da pojurite ovaj film čim prije, jer je projekcija u Tuckwoodu bila jedna jedina u celom Beogradu pre neki dan.
Claire i Laura su najbolje prijateljice od ranog detinjstva. Laura je malo lepša i malo otvorenija, Claire malo stidljivija i pegavija. Laura se prva udala i dobila dete, ali i prva razbolela i umrla. Claire je na sahrani obećala da će brinuti o njenom suprugu Davidu i njenoj ćerkici.
Jedna neplanirana poseta Davidu otkriće joj Davidovu (a i Laurinu) tajnu- on, naime, voli da se oblači u žensku odeću. I ponaša se kao žena. I voli žene. Isprva, Claire će biti šokirana, ali onda će Davidova iskrenost i nežnost, kao i činjenica da je ta potreba "jača od njega", da je pokrenu da počne da mu pomaže "da se realizuje", da tako kažem (razvalio sam ovu "da" konstrukciju).
Ono gde je Ozonov film zanimljiv(iji) jesu reakcije, a potom i promena koja se dešava kod Claire u pokušaju da isprati Davidovo proširenje područja slobode. Druženje sa Laurinim mužem preispitaće prirodu i pobude njenog druženja sa Laurom, neke nerealizovane seksualne sklonosti, a potom će uticati i na njen brak sa Gillesom.
Najveći kvalitet ove melodrame jeste u kojoj meri se ona "tradicionalno" odnosi prema prilično radikalnom materijalu. Nešto slično, samo sa daleko angažovanijim ambicijama uradio je Xavier Dolan u Laurence Anyways, dok je zapravo mnogo bolji reper Hable con ella, Pedra Almodavara. Međutim, kvalitet Ozonovog filma je njegova posvećenost likovima i priči, a ne agendi. Ozonov film ne koristi melodramu za problematizovanje transdžender orijentacije, već humanizaciju "problema" ostvaruje time što pokazuje da se nekonvencionalan sadržaj bez problema može provući kroz melodramske konvencije i, verujte mi, ostvariti istu vrstu emocionalnih transakcija između filma i gledaoca.
David i Claire su simpatični, njihovo nesnalaženje u novim situacijama je dirljivo i nežno, baš kao i turbulencije koje im nameće život tj žanr. Avantura u koju se upuštaju deluje verovatno, pre svega jer je pokreće radoznalost sa kojom bi svi mogli da se identifikujemo, baš kao što neprilikama kumuju strahovi i nesigurnost koju bi svi osetili u takvim situacijama. Čini mi se da je Ozon retko bio ovoliko neintelektualan u svom filmu.
Na kraju, zapravo u delu koji nepotrebno funkcioniše kao epilog, virimo u budućnost i tek tu ćemo možda osetiti da nam se više govori, nego pokazuje da i za "takve ljude" ima mesta na ovom svetu tj da i oni mogu da žive kao "sav normalan svet". Sasvim nepotrebno, jer ko do tog trenutka to nije shvatio, verovatno neće nikada.
Sa mamom ili tetkom, dakle.
SELEKTAH: 7plus/ 10
Francois Ozon nastavlja sa svojim (kinky?) interesovanjima za kinky dogodovštine reklo-bi-se-normalnih žitelja francuske srednje klase. Nakon perverzne pedagoške radoznalosti u Dans la maison i oslobađajuće seksualnosti u Jeune et jolie, Ozon pravi još veći kontrast između onoga kako stvari izgledaju u otmenom francuskom predgrađu i onoga što se krije iza skupih zavesa.
U daljoj priči biće spojlera, a moj savet vam je da pojurite ovaj film čim prije, jer je projekcija u Tuckwoodu bila jedna jedina u celom Beogradu pre neki dan.
Claire i Laura su najbolje prijateljice od ranog detinjstva. Laura je malo lepša i malo otvorenija, Claire malo stidljivija i pegavija. Laura se prva udala i dobila dete, ali i prva razbolela i umrla. Claire je na sahrani obećala da će brinuti o njenom suprugu Davidu i njenoj ćerkici.
Jedna neplanirana poseta Davidu otkriće joj Davidovu (a i Laurinu) tajnu- on, naime, voli da se oblači u žensku odeću. I ponaša se kao žena. I voli žene. Isprva, Claire će biti šokirana, ali onda će Davidova iskrenost i nežnost, kao i činjenica da je ta potreba "jača od njega", da je pokrenu da počne da mu pomaže "da se realizuje", da tako kažem (razvalio sam ovu "da" konstrukciju).
Ono gde je Ozonov film zanimljiv(iji) jesu reakcije, a potom i promena koja se dešava kod Claire u pokušaju da isprati Davidovo proširenje područja slobode. Druženje sa Laurinim mužem preispitaće prirodu i pobude njenog druženja sa Laurom, neke nerealizovane seksualne sklonosti, a potom će uticati i na njen brak sa Gillesom.
Najveći kvalitet ove melodrame jeste u kojoj meri se ona "tradicionalno" odnosi prema prilično radikalnom materijalu. Nešto slično, samo sa daleko angažovanijim ambicijama uradio je Xavier Dolan u Laurence Anyways, dok je zapravo mnogo bolji reper Hable con ella, Pedra Almodavara. Međutim, kvalitet Ozonovog filma je njegova posvećenost likovima i priči, a ne agendi. Ozonov film ne koristi melodramu za problematizovanje transdžender orijentacije, već humanizaciju "problema" ostvaruje time što pokazuje da se nekonvencionalan sadržaj bez problema može provući kroz melodramske konvencije i, verujte mi, ostvariti istu vrstu emocionalnih transakcija između filma i gledaoca.
David i Claire su simpatični, njihovo nesnalaženje u novim situacijama je dirljivo i nežno, baš kao i turbulencije koje im nameće život tj žanr. Avantura u koju se upuštaju deluje verovatno, pre svega jer je pokreće radoznalost sa kojom bi svi mogli da se identifikujemo, baš kao što neprilikama kumuju strahovi i nesigurnost koju bi svi osetili u takvim situacijama. Čini mi se da je Ozon retko bio ovoliko neintelektualan u svom filmu.
Na kraju, zapravo u delu koji nepotrebno funkcioniše kao epilog, virimo u budućnost i tek tu ćemo možda osetiti da nam se više govori, nego pokazuje da i za "takve ljude" ima mesta na ovom svetu tj da i oni mogu da žive kao "sav normalan svet". Sasvim nepotrebno, jer ko do tog trenutka to nije shvatio, verovatno neće nikada.
Sa mamom ili tetkom, dakle.
SELEKTAH: 7plus/ 10
No comments:
Post a Comment